Vest koju su obelodanili vodeći svetski mediji da je gramofonska ploča nakon pune 35 godine ponovo postala najprodavaniji nosač zvuka, deluje zaumno bar koliko i romantično u epohi kada je računarsko daunlodovanje odavno imperativ života na 78 obrtaja. Zašto ova vest deluje toliko neverovatno? Jednostavno je, nikada se u umetnosti ni jedan medij nije vratio na pijedastal a da je prethodno zamenjen tehnološki sofisticiranjim izumom. Od kada je Gutenberg izmislio štamaprsku presu, niko više nije pisao guščijim perom, kada su bioskope preplavili boja i ton, nema epoha služila je još samo kao pokazna vežba studentima režije, glomazne magnetofone zamenili su kasetofoni… I tako sve do kompakt diskova i osamdesetih godina prošlog veka kada su mnogi proglasili smrt gramofonske ploče.
Kako god posmatrali stvari, veliki rivajval ploče jeste vezan i za sentimnalno podsećanje da je većina stvari oko nas postala ili će uskoro biti virtuelna i da je sve manje čulnih doživljaja. Razgledanje omota ili čitanje tekstova pesama i podataka o izvođačima, deo su rituala koji omogućava iluziju bližeg kontakta ili čak poznanstva s omiljenim autorima. Uostalom, tu vrstu emotivnog kontakta poseduju i knjige uprkos činjenici da se na internetu može pronaći bezmalo sva literatura. Recimo, glavni junak kultnog romana „High Fidelity“ britanskog pisca Nika Hornbija je vlasnik prodavnica ploča. Već ta činjenica izdvaja ga od ostalih likova.
I baš ta određena vrsta muzike o kojoj je bilo reči, taj omot fizički upadljivih dimenzija, neprikladan za prikrivanje, decenijama je govori o našim sklonostima, ukusu, o tome kakve smo ličnosti, taj komad pod rukom bio je svojevrsna deklaracija i znak prepoznavanja. Znali smo ko su pankeri, ko metalci, ko hipici, ko džezeri… Teško je verovati da ćemo se i budućnosti prepoznavati na taj način, ako ni zbog čega drugog a ono zbog činjenice da je kupovina ploča postala skupa zabava.
Na posletku, ohrabrila meje jedna stvar. Nedavno mi je koleginica koja pripada generaciji milenijalaca ispričala da je za rođendan dobila gramofon i da se njeni prijatelji povremeno skupljaju kod nje da bi slušali ploče.
Nije mi trebao bolji dokaz da će vinil preživeti i neku narednu tehnološku oluju. Tražiti više od toga u ovim vremenima bilo bi drsko i pretenciozno.
