Pretraga

Vinili su se vratili, jači nego ikada

Tekst: Zoran Preradović

Vest koju su obelodanili vodeći svetski mediji da je gramofonska ploča nakon pune 35 godine ponovo postala najprodavaniji nosač zvuka, deluje zaumno bar koliko i romantično u epohi kada je računarsko daunlodovanje odavno imperativ života na 78 obrtaja. Zašto ova vest deluje toliko neverovatno? Jednostavno je, nikada se u umetnosti ni jedan medij nije vratio na pijedastal a da je prethodno zamenjen tehnološki sofisticiranjim izumom. Od kada je Gutenberg izmislio štamaprsku presu, niko više nije pisao guščijim perom, kada su bioskope preplavili boja i ton, nema epoha služila je još samo kao pokazna vežba studentima režije, glomazne magnetofone zamenili su kasetofoni… I tako sve do kompakt diskova i osamdesetih godina prošlog veka kada su mnogi proglasili smrt gramofonske ploče.

Vinili su se vratili, jači nego ikada (фото 1)
Vinili su se vratili, jači nego ikada (фото 2)
Vinili su se vratili, jači nego ikada (фото 3)
Vinili su se vratili, jači nego ikada (фото 4)

Jasno je da striming servisi ostaju dominanti izvor zarade muzičke industrije , ali činjenica da su se Bitlsi, Dejvid Bouvi, Bob Dilan, Pink Flojd i još neki klasici minulih par godina prodavali u šestocifrenim tiražima, neko može protumačiti i kao nostalgični hir sredovečne generacije, ali to što su slične brojke beležili Bili Ajliš, Lejdi Gaga ili Lana Del Rej, ukazuje da nije reč o incidentu već trendu u koji su uklučeni i mlađi konzumenti. U prilog tome govori i jedno istraživanje prema kome skoro polovinu kupaca gramofonskih ploča u Americi čine ljudi mlađi od 35 godina, pri čemu natprosečno koriste i ostale medije – od internet radio stanica preko striming servisa do društvenih mreža.

Reč je zapravo o tendenciji koja je prisutna već više od decenije i to uprkos rastu cene ploča od skoro 50 odsto. Tako je u Americi pre dve godine prodato rekordnih 14,3 miliona primeraka. U SAD je prošle godine prodaja gramofonskih ploča nadmašila prodaju CD-a, a u Madridu je posle četvrt veka otvorena prva fabrika “vinila“.

Da li sve ovo pobrojano znači da će mladići ponovo muvati devojke onom čuvenom: ‘Hoćemo kod mene da slušamo ploče’? Iskreno, pojma nemam, čisto sumnjam u situaciji kada su telefoni postali ogromni prostori za skladištenja omiljenih izvođača.

Može biti da je u pitanju kombinacija nekoliko faktora – od socioloških do modnih. Kultura nekritičkog konzumerizma podrazumeva sistem rigidne uniformnosti i ne toleriše odstupanje od takvih normi. U takvom sistemu povratak posvećenom slušanju muzike i želja za posedovanjem trajnih vrednosti jer ploče po pravilu vremenom dobijaju na vrednosti, deluju kao logično objašnjenje. Fanatični audiofili ništa manji značaj ne bi dali ni činjenici da pucketavi zvuk ploče daje prirodni, topli, organski zvuk u odnosu na besprekorni, ali hladni ton digitalnog. Nije beznačajno ni opšte interesovanje za retro tendencije, ali i hajp faktor koji podrazumeva da je posedovanje i slušanje ploča postalo prestižno.

Vinili su se vratili, jači nego ikada (фото 5)
Vinili su se vratili, jači nego ikada (фото 6)
Vinili su se vratili, jači nego ikada (фото 7)
Vinili su se vratili, jači nego ikada (фото 8)

Kako god posmatrali stvari, veliki rivajval ploče jeste vezan i za sentimnalno podsećanje da je većina stvari oko nas postala ili će uskoro biti virtuelna i da je sve manje čulnih doživljaja. Razgledanje omota ili čitanje tekstova pesama i podataka o izvođačima, deo su rituala koji omogućava iluziju bližeg kontakta ili čak poznanstva s omiljenim autorima. Uostalom, tu vrstu emotivnog kontakta poseduju i knjige uprkos činjenici da se na internetu može pronaći bezmalo sva literatura. Recimo, glavni junak kultnog romana "High Fidelity" britanskog pisca Nika Hornbija je vlasnik prodavnica ploča. Već ta činjenica izdvaja ga od ostalih likova.

I baš ta određena vrsta muzike o kojoj je bilo reči, taj omot fizički upadljivih dimenzija, neprikladan za prikrivanje, decenijama je govori o našim sklonostima, ukusu, o tome kakve smo ličnosti, taj komad pod rukom bio je svojevrsna deklaracija i znak prepoznavanja. Znali smo ko su pankeri, ko metalci, ko hipici, ko džezeri… Teško je verovati da ćemo se i budućnosti prepoznavati na taj način, ako ni zbog čega drugog a ono zbog činjenice da je kupovina ploča postala skupa zabava.

Na posletku, ohrabrila meje jedna stvar. Nedavno mi je koleginica koja pripada generaciji milenijalaca ispričala da je za rođendan dobila gramofon i da se njeni prijatelji povremeno skupljaju kod nje da bi slušali ploče.

Nije mi trebao bolji dokaz da će vinil preživeti i neku narednu tehnološku oluju. Tražiti više od toga u ovim vremenima bilo bi drsko i pretenciozno.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor