Nikola Šurbanović: Tanasko me je pronašao u trenutku kad sam sazreo da mu „izađem na crtu“

Prepoznatljiv po preciznom fizičkom i emotivnom izrazu, Nikola Šurbanović je glumac koji jednako upečatljivo deluje na filmskom platnu, televiziji i u pozorištu, u šta smo se poslednji put uverili u monodrami „Vetar i zastave“, nedavno postavljenoj u pozorištu Slavija. U komadu po tekstu Dejana Stojiljkovića, Nikola tumači Tanaska Rajića, ustaničkog barjaktara i jednog od ključnih junaka Drugog srpskog ustanka, čija je smrt u Boju na Ljubiću ušla u istoriju kao simbol nepokolebljive borbe za slobodu i lične žrtve. Za Šurbanovića, Tanasko nije samo „oživljavanje“ istorijske figure, već izazov koji otkriva sve granice glumačkog intenziteta i izražavanja, prostor u kojem glumac ostaje sam, bez oslonca u partneru ili scenografiji. Povodo razgovora za BURO. upravo je ova uloga, ali smo se dotakli i kultne predstave Pozorišta na Terazijama, „Cigani lete u nebo“, u kojoj igra glavnu mušku ulogu – Lojka Zobara, te odgovornosti tumačenja nacionalnog junaka i razloga zbog kojih su ovakve priče i danas važne.

BURO. Šta vas je najviše zaintrigiralo u vezi sa likom Tanaska Rajića? Kako ste se pripremali za ovu ulogu – da li ste se više oslanjali na istorijsku građu ili ste akcenat stavili na unutrašnja previranja junaka, oslanjajući se na tekst Dejana Stojiljkovića?

Nikola: Monodramska forma je bila izazov koji sam držao na oku još od diplomiranja. Tanasko me je pronašao u trenutku kad sam sazreo da izađem na crtu takvom zadatku. Da ga citiram „neću da se bunim, mene je to čekalo pre ili kasnije“. Istorijski događaji su mi oduvek bili zanimljivi, još od detinjstva sam voleo da čitam i slušam priče iz istorije, kako našeg podneblja, tako i iz ostalih krajeva sveta. Zahvaljujući tome, imao sam neko osnovno predznanje o Tanasku Rajiću, te mi je, samim tim, bila velika privilegija i odgovornost što sam dobio priliku da mu na ovaj način odam počast. Pisac ovog komada, Dejan Stojiljković, uspeo je da nakon temeljnog istraživanja u svoj tekst utka verno svedočanstvo o životu i okolnostima vremena našeg heroja. Kao deo pripreme koristio sam iste izvore i Dejanove indikacije i upute.  

BURO. Šta je ono što javnost ne zna u u vezi sa ovim junakom, a trebalo bi? Šta je ono što ste vi otkrili o njemu? 

Nikola: Tanasko Rajić je bio heroj iz naroda, čovek britkog jezika i oštrog uma. Veliki četovođa i harambaša, Karađorđev barjaktar i bitan savetnik i strateg Kneza Miloša kao i njegovog brata Jovana Obrenovića. Sve što je želeo da se zna o njemu zna se i dan danas. Problem je što se o njemu ne govori mnogo, lokalno on je velika figura, ali u ostalim krajevima naše zemlje mnogi nisu ni čuli za njega. Nije on jedini primer tog tipa, ima ih još, ali eto meni je pripala ta čast da ovom monodramom održim sećanje na njega.

BURO. Tanasko je često nazivan „srpskim Vilijemom Volasom“. Da li vam je taj paralelizam bio polazna tačka ili ste želeli da izgradite potpuno autentičan, domaći herojski narativ?

Nikola: Polazna tačka bile su mi informacije iz istorije života našeg naroda s početka 19. veka. Za ovo poređenje čuo sam nedavno i iskreno mislim da je tačnije ono sa Leonidom, zbog načina pogibije. Svakako Tanasko Rajić nesumnjivo pripada tom panteonu legendarnih junaka. Naš predak nije imao sreću da mu potomci postanu svetska sila, inače bi bilo škotskih, engleskih i američkih Tanaska, siguran sam. 

BURO. U tekstu Dejana Stojiljkovića dominira snažna emocija, žrtva i mit. Šta je za vas bilo najteže, a šta najlepše u prenošenju Tanaskove veličine na scenu?

Nikola: Način na koji je Dejan približio njegovo sazrevanje, priča o njegovom svakodnevnom životu i putu, to je nešto što mi je dalo materijala da ga oživim i razumem. Pre svega jasno je približio da je Tanasko bio čovek željan mira i slobode, tihog života i ljubavi. Nadasve, kao i mi danas, nije imao nikakvog izbora, morao je da „uzme stvari u svoje ruke“.

BURO. Ova monodrama prikazuje čoveka koji je postao legenda, mit. Da li mislite da danas, u savremenom društvu, postoji prostor za nove ili novog Tanaska Rajića? 

Nikola: Ponovo ću citirati Tanaska:

Još mi je jaka desnica i mogu u njoj barjak da držim. Pogledaj rode, kako stojim ovde na brdu Ljubićkom! Kako prkosim, kako dušmana na sablju čekam! Pogledaj!… To si ti… samo, još uvek ne znaš…

BURO. Igrali ste u filmovima i serijama različitog žanra i tematike.  Šta mislite da je zajedničko junacima koje najčeše dobijate – postoji li neka zajednička nit koja ih povezuje, a da to niste vi? 

Nikola: Nisam o tome razmišljao, neki put potiču iz sličnog miljea (recimo, kriminalnog) pa su po tome slični, kad su savremenici na primer. Zaista svaki svoj zadatak posmatram izolovano, bez poređenja. Nastojim da se oslonim na okolnosti u kojoma se nalaze tako da dobiju unikatni pečat, to nije uvek uspešno u potpunosti, ali je cilj.

BURO. Da li se lakše pronalazite u istorijskim, modernim ili psihološki složenim likovima? U tom smislu, postoji li neki lik – iz književnosti, stripa, filma, vašeg okruženja, koji biste voleli da „igrate „oživite“ na sceni?  

Nikola: Nekako se trudim da se prepustim svom putu. „Izlazim na crtu“ novim likovima koji dolaze onda kada se pojave. Trudim se da ne gajim želju jer se ona druži sa nadom, a i jedna i druga žive negde u budućnosti.

Pokušavam da budem prisutan sada i ovde, to mi daje fokus i snagu.

BURO. Koja predstava vam je trenutno glumački najizazovnija, a koja emotivno najbliža?

Nikola: Svakako je monodrama „Vetar i zastave“ trenutno najizazovnija, kada je sama izvedba u pitanju. Sve su mi emotivno blizu jer uživam u igri. Zaista ne postoji neka posebno bliska, ali ima predstava koje me okrepe i odmore, posle kojih se osećam kao da sam bio na terapiji. Takođe, ima i nekih koje se na žalost više ne igraju, ali moram da ih pomenem. Donele su mi kako nagrade tako i prelepa i poučna iskustva. “I ostali” u režiji Stevana Bodrože (KC Vuk) kao i „Pošto Gvožđe“ u režiji Rastislava Ćopića (FDU, Atelje 212).

BURO. Mnogi glumci tvrde da im pozorište predstavlja „povratak kući“. Šta je ono što vas najdublje veže za scenu i direktan kontakt sa publikom?

Nikola: Upravo to me vezuje za pozorište – direktan kontakt sa publikom. Ta kombinacija emocija i energije je suština magije pozorišta, kad se jednom oseti katarza, stalno mu se vraćaš. Nije bitno da li ste u publici ili na sceni, prosto istina je.

BURO. Predstava „Cigani lete u nebo“, u kojoj tumačite glavnu ulogu, doživljava 400. izvođenje. Kako je igrati u komadu koji je postao kultni, sa publikom koja ga zna napamet, a i dalje reaguje kao da ga gleda prvi put?  

Nikola: Moć tog komada je u tome što energiju svih ljudi i onih koji su bili u prvoj podeli praizvedbe i onih koji su sada tu, prosto osećate kroz muziku i prisutnost na sceni. Ta priča pripoveda samu sebe, opila me je na poseban način, magično je, jer šta god novo da joj prineseš ona ga uzima kao da je već postojalo tu. Ponekad se pitam ko će se naći u novoj podeli (za deset godina, na primer) jer imam utisak da će se igrati još dugo. 

BURO. Kako je izgledalo „preuzeti“ ulogu od Ivana Bosiljčića u momentu kad je on snimao u Rusiji? I kako je igrati tu predstavu danas, u alternaciji sa njim? 

Nikola: Odgovornost je bila na meni da nastavim nešto s čim je čovek koji je postavio tu ulogu rastao. Nije mi bilo svejedno, moram da priznam. Ivan Bosiljčić je nesebično delio svoja iskustva sa mnom i bio mi je velika podrška. Samim tim nisam osećao veliki pritisak i do personalizacije čuvenog Lojka Zobara je došlo priridno.

Danas rame uz rame i dalje čuvamo logorske vatre naše čerge.

BURO. Kada biste morali da izdvojite trenutak u karijeri u kojem ste pomislili: „Ovo je razlog zbog kojeg se bavim glumom“ — koji bi to trenutak bio?

Nikola: Biću iskren, to je odgovor koji sam sam sebi jednom dao i koji mi vraća snagu kada mi je to potrebno, stoga vam to neću otkriti.

BURO. Da li trenutno pripremate neku novu ulogu – u kojoj ćemo vas gledati u narednoj godini? 

Nikola: Ono što mogu da otkrijem jeste to da će se, ako sve bude išlo po planu, realizovati tri projekta s početkom proleća 2026. No, pošto ništa nije sigurno, nemam zeleno svetlo da iznosim detalje. 

Fotografije: Nebojša Babić, Dalibor Tonković, Slobodan BUS Vukajlović, Pozorište na Terazijama, Promo