Ognjenka Lakićević: „Svet bez umetnosti je teško podnošljiv“
"Pravda je reč koju tražimo, kada se okupimo..."
Povezano
Biti srećan pa šta? Treba li nam opravdanje za radost – i je li uopšte moguća u svetu koji nas okužuje? To je samo jedno od pitanja koje iznova postavlja Ognjenka Lakićević, pokušavajući da pronađe odgovore, kako kroz muziku, tako i kroz poeziju.
„Najnežniji andergraund brend“, Autopark, čija je Ognjenka Lakićević frontmenka, obradovao nas je novim albumom, posle dugih 13 godina.
Izdanje La Reunion objavljeno je na digitalnim servisima, ali i kao dupli vinil pod etiketom Odličnog Hrčka. Tim povodom, Autopark će svirati beogradskoj publici – koncert je zakazan za 10. maj u 21h u Anti Shop Elektropioniru.
Iskoristili smo priliku za razgovor: Ognjenka Lakićević nam je otkrila kako je bend evoluirao kroz 13 godina, ali i kako se nosi sa neizvesnošću koja nas okružuje.
OGNJENKA LAKIĆEVIĆ: O AUTOPARKU, BRIZI, POEZIJI, MIZANTROPIJI…
Album La Reunion nam dolazi posle 13 godina, u specifičnoj društvenoj klimi. Na koji način rezonuje sa atmosferom koja nas okružuje? Koliko se Autopark promenio za te godine?
Onoliko koliko smo porasli kao osobe. To nije samo princip ako ne napreduješ, onda nazaduješ, već to što je u Srbiji bilo nemoguće ne menjati se, sve da nisi uopšte želeo. Toliko trauma nam se ovde desilo, to je nemoguće obraditi, dolazile su jedna za drugom, evo već samo poslednjih nekoliko godina, ne moramo da idemo mnogo unazad (a možemo).
Što više znaš, to ti je manje dobro, i svoju svesnost o svetu oko sebe plaćaš sopstvenim očajanjem. Ali, to te čini čovekom, i mi svesno biramo da znamo, da govorimo, da reagujemo. Neznanje nije blaženo već nedopustivo.
Sve pesme s albuma su napisane u poslednjoj deceniji, a zvuče kao da su napisane sada, ovog trenutka, sutra, iduće nedelje. To nisu neke posebne proročanske moći, lako je videti, ako posmatraš nepravde, ovdašnje i svetske, kao i one mikronepravde koje su nekome ceo svet. Ali najvažnije, nisu nas samo pomerale nepravde, već i lepota, umetnost, ljubav, upoznavanje sebe, sopstveni rast. Mora da postoji neki protivotrov, to su umetnost, nauka, lepota, dobrota.
Šta ste osetili kada ste se ponovo susreli sa publikom? Šta je ostalo isto, a šta je novo?
Susret je bio neverovatan, teško je porediti sa ičim drugim. Kao da su se sve rane nastale za ovih šest godina pretvorile u neku toplinu, bol u poverenje, zagrlili smo se kao davljenici spaseni iz broda koji tone. Divna, nasmejana lica dok živimo kolektivnu traumu. Mi poznajemo reč trauma, ali sve ostalo u vezi s njom je u izmaglici. Mi u zatvorenom prostoru, u limbu, dok je svet napolju naelektrisan, mučan. Osmesi, suze, pevanje u glas. Nije to toliko do nas koliko je do muzike. Ona sve govori onome ko ume da čuje.
Za novi album, izabrali ste pesme koje su bili novogodišnji singlovi. Zašto baš te singlove?
Svaka pesma je mala razglednica kojom smo rekapitulirali godinu, razglednice s oboda godine. Mi smo ljudi koji se brinu. Brinemo se jer svet izgleda kako izgleda, pored toga što imamo i svoje lične male drame. Vidimo i lepotu, pokušavamo i da je stvaramo.
Koje su to “šifra za raspoznavanje” u vašim pesmama, zbog kojih ih vaša publika oseća i proživljava već 25 godina?
Neki nežni senzibilitet, osećajnost i lepota. Osetljivost na lepotu, nepravdu, dobrotu. Kapacitet za introspekciju, za razmišljanje. Mi smo ljudi koji se brinu, to je šifra, i kojima je dobrota važna – i najčešće nas isti takvi prepoznaju. Ali, podjednako koliko umemo da se brinemo, umemo i da se šalimo i radujemo.
Kada se osvrnete na put Autoparka, koji trenuci su oblikovali vašu poeziju, ali i vaš zvuk?
Najviše naš zajednički rad. Osećanja i razmišljanja koja se akumuliraju u nama a onda ih taj rad ospolji. Nikolin (gitarista i autor muzike) unutrašnji svet koji se susretne sa mojim unutrašnjim svetom, naši slični senzibiliteti i slična osećajnost. Sve je važno, sve čemu smo pridali značaja. Čujem Nikolinu melodiju i poželim da ispričam neku priču, zauzmem neki stav, zauzmem se za nešto. Ja sam emocionalni terijer, kad hoću da se bavim nekom temom, ne puštam. A Nikola dubinu svog unutrašnjeg sveta prevodi gitarom u lepotu melodija.
Mi smo ljudi koji se brinu, to je šifra, i kojima je dobrota važna – i najčešće nas isti takvi prepoznaju.
Rekli ste “za stvaranje je potrebno hrabrosti i dosta odricanja, a moraš i da budeš u kontaktu sa sobom”. Kako ste postigli to da poezija i muzika u vašem životu ne budu samo prolazna faza?
Jer nisam pisala i pravila muziku da bih skrenula pažnju na sebe, da dokažem sebi ili nekome kako sam kul, nego iz obožavanja umetnosti, iz neizdrža, jer je to deo mene, mog DNK, mog načina komunikacije, jer drukčije ne bih znala i da hoću. Svet bez umetnosti je teško podnošljiv.
Koliko vam znanja iz psihoterapije pomažu u umetničkom stvaranju – a koliko vam umetnost pomaže u lekovitom radu sa ljudima?
U pravu ste, lekovitost je zajednički imenitelj psihoterapije i umetnosti. E sad, terapija može biti veoma neprijatna, i potrebno je to izdržati, suočiti se s neprijatnim. Znanje mi pomaže da mogu da se igram u pisanju i zauzmem potrebnu distancu odakle bolje vidim, a umetnost mi pomaže u radu s ljudima jer sam lišena rigidnosti koja može da ima negativni efekat po terapijski savez. Granice da, struktura da, rigidnost ne. Umetnost sve zna.
Šta je ono što vama lično pomaže da se borite protiv cinizma i mizantropije, koje nas često preplave, jer smo ih toliko dugo i prečesto osećali?
Životinje. Njihova istinitost, životnost, radost, nevinost. Pojedini ljudi, njihova čestitost, snaga, nežnost, kreativnost, aktivna dobrota.
Preteška su ta osećanja koja čoveka dovedu do ogorčenosti koja proizvodi cinizam. Sam život, ako si iole uključen, nekada obeshrabruje, ubija nadu. Ipak, nada uvek negde svetluca, samo je pitanja koliko je gusta magla.
Napade mizantropije oseća svako ko je ikad pokušavao da se bavi zaštitom prirode ili životinja. Nasilje nad životinjama i prirodom je opresija onih koji ne mogu da ti pruže otpor, zato prema tome osećam posebnu vrstu prezira.
Na kraju krajeva, uništavanje prirode i životinja je autodestrukcija, negacija života i nevinosti, svaka eksploatacija prirode i životinje vraća se nama i uništava nas, i naše duše, to je nasilje prema nama samima.
Protivotrov je uvek ljubav, nežnost, kao I podrška aktivistima koji se bore za zaboravljene, kao i uvek umetnost, nauka, poštenje. Ti znaš da je dobro proživljen život onaj u kojem si osećao sve i slušao sebe, odbacio očekivanja drugih, imao neke ideale.
Na kraju, ne postanem cinik jer gledam svog psa. Kod njih nema cinizma. Samo radost, nežnost, dobrota. Kad pomislim da ljudi u Srbiji svakodnevno čine zlo psima, uplašim se za našu budućnost. Psi, zbog njih nikad neću postati cinik ni razočarana osoba. Učim od njih. Volela bih isto tako blisko da upoznam i ostale domaće životinje.
Ti znaš da je dobro proživljen život onaj u kojem si osećao sve i slušao sebe, odbacio očekivanja drugih, imao neke ideale.
Poezija oblikuje i sažima svako (burno) vreme. Kako vi doživljavate ulogu pesnikinje u društvu koje je duboko podeljeno i zarobljeno u “međuvremenu”?
Kao hroničara vremena, kao društveno odgovornu osobu, kao beznadežnu osobu, kao osobu koja ne dozvoljava sebi beznadežnost, kao osobu radosnu što može da bude pesnikinja, sve. Ne razumem te pesnike koje ne dotiče svet oko nas, koje ne dotiču ratovi, siromaštvo, opresija, strah od neizvesnosti, već žive u nekom svom svetu. Mene sama činjenica da mi živimo ovako kako živimo decenijama poražava, ili činjenica da ljudi umiru od gladi u Sudanu, to me toliko šokira, demorališe, razbesni, rastuži. Nekad ne znam ni kako bih to pesmom opisala.
Šta trenutno slušate, čitate i gledate?
Slušam: Destroyer novi album, neverovatni kanadski umetnik, jedan od najvećih umetnika današnjice.
Gledam: Crno-beli stari (ovo moram da naglasim, ne volim savremene crno-bele filmove) filmovi. Koliko je tu bilo mudrosti, maštovitosti, dubine. Nedavno sam gledala film Harvey sa Džejmsom Stjuartom, obožavam njega i njegove filmove. Od serija ponekad pogledam ove moderne, tipa Black Mirror, Severance, The White Lotus, da vidim šta ima ovako u svetu, kakve su tendencije.
Čitam: pošto spremam zbirku, trudim se što manje da čitam, da nešto ne bi previše uticalo na mene. Ako nešto čitam, to su knjige o pravima životinja i knjige o životu drveća. To utiče na mene i moje pisanje, u najboljem, radikalnom smislu.
Fotografije: Privatna arhiva