I’ve looked at life from both sides now: Novi „Profesionalac“ otvara stare rane

„I dok sam napuštao aerodromsku zgradu, razmišljao sam kako mi očevi uvek kažemo na vreme sve što ne treba: ono što ne treba kažemo kasno… Ili nikada.“
Dušan Kovačević, „Profesionalac“

Dušan Kovačević, nakon četrdeset godina, postavio je ponovo svog „Profesionalca“ na scenu Zvezdara teatra. I to je sasvim dovoljno da uzbuđenje bude veliko. „Profesionalac“ je drama koja se bavi ljudskom svešću o životu. O tome koliko nam život znači ili ne znači, koliko obraćamo pažnju na druge, koliko nam oni nesvesno ili svesno trasiraju sudbinu. Teja i Luka Laban u toj raspravi izbacuju sav onaj neopran veš iz dugog niza godina.

Ipak, ovaj tekst nije obračun. On je duboka, muška emotivna ispovest.

U novoj verziji „Profesionalca“ Nenad Jezdić od početka predstave, penzionisanog policajca Luku Labana tumači sa autoritetom, bez upadanja u ulogu žrtve. On nije paranoičan, on je profesionalac, onaj koji je ceo život ispunjavao zadatke. Kada mu je ta centralna tačka identiteta oduzeta, on je prestao da postoji. Nenad Jezdić ne igra promašenog čoveka, on igra čoveka odanog službi, ozbiljnog u prihvatanju zadataka. Njegova je odanost praćenju Teje potresna, gotovo nezamisliva u današnjem ustrojstvu sveta.
Sa druge strane, Teodor Teja Kraj u tumačenju Igora Đorđevića je sve ono što je koštalo umetničku i književnu scenu post-jugoslovenskih prostora previše. On je pokušaj da se spasi sopstveni život, karijera i na kraju izdavačka kuća koja je mastodont prošlih vremena. U tim pokušajima on se davi u samodovoljnosti, ulozi žrtve, alkoholu i nemoći.

Na kraju, ili baš na samom početku tu je Marta. Ana Franić donela nam je tumačenje ovog lika na jedan duboko arhetipski i potresan način. Marta je sve ono prećutano, godinama. Marta su sve one opeglane košulje dok svi spavaju. Marta su sve one crte u prodavnici kad ponestane para. Marta su svi oni dečji rođendani napravljeni, a da niko nije primetio. Marta su sve one žene koje je ćutati i trpeti, a zatim napipati nešto – negde. I ta dijagnoza biće poslednji signal da se osveste. Marta je ona koja nikad ne odustaje, tako je učena. Ipak, Marta će otići. Slomljena, devastirana, odbaciće deo onoga što trpi i otići će. Marta se spasila.

Ludak, Duška Aškovića, dođe, prođe, unese haos i ode. To nam je svima poznato.

Sasvim sigurno, najznačajniji aspekt ove predstave je njena centralna misao o odsutnim očevima, muževima, muškarcima.

U novom „Profesionalcu“ Teja nije odneo plišano kučence sinu na poklon. Tu će igračku za njim, u praćenju pokupiti Luka. Koji će nam reći da Tejinog sina na treninge vodi očuh. Lukin će Miloš otići u Australiju. Mi u pozorištu gledamo dvojicu očeva koji nikada nisu skupili hrabrosti da to zaista budu. Gledamo muškarce koje je nedostatak hrabrosti da budu jednostavno roditelji uništio. Za to nema opravdanja. U muškom je životu uvek sve važnije od toga da se bude otac. Ali to sa sobom nosi strašne i doživotne posledice.

Džoni Mičel u jednoj od svojih najpoznatijih pesama kaže – I’ve looked at life from both sides now – i baš tako mi gledamo život sa obe strane. Taj je život prepun promašaja, ali se živi. Na kraju, na odlasku, Luka Laban izgovara – da se rastanemo kao ljudi.

Da smo se češće rastajali tako od partnera, prijatelja, da nam se tako rastala i bivša država, sve bi bilo daleko podnošljivije.

„Profesionalac“ sa sobom nosi jednu ozbiljnu glumačku zrelost, jedno drugačije svetlo na poznati tekst i jedan veliki omaž Baji Bačiću. U ovom tekstu namerno nema spomenutih prethodnih verzija. Jer je ovaj tekst dovoljan da se pravi nova verzija predstave. Publici ostaje da na klasicima koje čita, iščitava britkije stvarnost koju živi.

Fotorafije: Jakov Simović