Pretraga

Ana Vučković Denčić: \"Divim se onima koji se dive\"

Ana Vučković Denčić: "Divim se onima koji se dive"

Tekst: Jordan Cvetanović


Ana Vučković Denčić, skrenula je pažnju na sebe još jako davno, kada je sa samo 16. godina postala najmlađa autorka koja se našala u trci za NIN-ovu nagradu. Ove godine, zahvaljujući njenom izvanredno napisanom romanu „Yugoslav“, bila je jedina žena na istoj shortlisti laureata. Uprkos činjenici da joj je prestižna nagrada izmakla za dlaku, kako sama priznaje, ne pada joj teško, s obzirom da sebe ne vidi kao Vesnu Zmijanac koja ide preko zemlje Srbije. Završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, radi kao voditeljka Radio Beograda 2, kolumnistkinja je „City magazine“ časopisa i redovno objavljuje priče i pesme. Ukoliko vam se u rukama nađe bilo koji od njenih romana „Epoha lipsa juče“, „Lust’n’Dust“, „Plišani soliter“ ili „Surfing Serbia“, s lakoćom ćete utonuti u magični svest pin-up rečenica, najlepših vintage opisa, upotpunjenih tonom sintagmi u mehurićima šampanjca. S obzirom da je neko ko ne robuje rutini i životu koji postaje deo refrena, našli smo se negde na pola puta, između „ON AIR“ signala da je krenuo program i uspavljivanja deteta, u želji da ovo ne bude još jedan uobičajeni intervju sa spisateljicom čije vreme tek dolazi.

Ana Vučković Denčić: "Divim se onima koji se dive" (фото 1)

Ove godine se podiglo mnogo prašine oko dodele NINove nagrade. Ti si bila jedina žena u užem izboru. Kako se osećaš posle svega, kada se sve malo sleglo?

Da, ove godine se posebno podigla prašina, ali i ako se vratimo i u godine pre toga, bilo je skandala, te da li je laureat moralno podoban, da li su osoba u žiriju i dobitnik vrlo dobri prijatelji, te da li je knjiga koja je dobila nagradu više esej nego roman. Ipak, ove godine je eskaliralo. Ja volim neizvesnost kada nisam u njoj, svake godine me zanima ko će dobiti nagradu, i kad nisam u igri, evo za koji dan ću gledati Oskare, prosto interesuje me i znam, iako to nije garant da je nešto zaista najbolje, ko će pobediti. Mi pričamo o žiriju koji je uvek subjektivan. Onda kada budem bacala kladivo znaćete da li sam prva. U tom smislu mi je bilo bizarno što sam i ja deo te igre i što drugi očekuju da sam mnogo uzbuđenija nego što sam realno bila. Baš sam bila ambivalentna. Ja, zavisno od raspoloženja ili volim da sam vazduh i da me niko ne primećuje ili bih da se slikam u korsetu kako jašem mehaničkog bika. Najčešće nema sredine. Čak sam kad sam saznala da nisam ja dobila nagradu likovala, jer bih, da sam dobila morala da dam hiljade intervjua i idem preko zemlje Srbije kao Vesna Zmijanac, a imam malo dete i ne bih znala da li da ga ostavljam ili vodim sa sobom. Posle svega osećam se sjajno, jer je ovo što se desilo, ako izuzmemo pare, jedna win-win situacija. Nisam u tom blatu, a moja knjiga ima odlične komentare, doštampana je, zvali su me neki važni ljudi koje ni ne poznajem da mi kažu kako im se knjiga sviđa.

Ko ti je bio favorit ove godine, a da nije na listi užeg izbora?

"Kintsugi tijela" Senke Marić. Predivno, nežno, čulno. Preporuka!

Kao okidač za pisanje tvog novog romana „Yugoslav“, kako sama tvrdiš, bila je smrt oca. Da li misliš da sve antologijske knjige svetske književnosti na neki način počinju sličnom temom, trenutkom kada se suočavamo da jedan deo nas zauvek umire?

Večite su teme eros i tanatos. Ljubav i smrt, kao meni drag Woody Allenov film. Ljudi sebi oduvek pokušavaju da objasne nestanak. To je velika misterija. Možda čak i više nego rođenje. Ili podjednako. U ovoj knjizi pominjem upravo taj paradoks nastanka i nestanka, ni od kuda i nigde. To je možda najveća misterija od svih i u njoj se sažimaju seks, religija, hemija, astronomija i kako onda da nemaš ludu žurku. Hvala ti na ovom pitanju, jer je ljude do sada zanimao kontekst zemlje Jugoslavije, mog odnosa sa tatom, a gotovo niko se nije bavio mojim glavnim porivom – da se bavim nestankom kao takvim. Paradoksom smrti. Svi pričamo o smrti ma o čemu da pišemo. Ako nam to i nije tema, mi pišemo uprkos smrti, mi smo živi, pa pišemo, znajući da nećemo moći da pišemo zauvek. Glupo mi je da citiram sebe iz knjige, ali koliko je život nemoćan pred smrću, toliko i smrt ne postoji ako pre toga nije bilo života.

Ana Vučković Denčić: "Divim se onima koji se dive" (фото 2)

Knjiga je u velikoj meri nostalgična, uostalom kao i sam naslov, prepuna najtananijih sećanja i detalja. Zanima me da li si sklona da živiš u prošlosti ili se samo njome hraniš da preživiš surovu realnost?

Pisanje ove knjige je na jedan način bila terapija za mene, ali i način da se zaustavim sa dosađivanjem o prošlosti. Ja sam uvek ljudima govorila o svojoj baki, njenim uspomenama, o svojim prvim sećanjima iz detinjstva, mitologizirala sam i svoju porodicu i ono što pamtim. Ova knjiga je bila način da to zapečatim, da sve to ispričam jednom zauvek. Ne verujem da će nešto sledeće što budem pisala biti takvo. Verujem da će sveže, jestive, lucidne ideje da zaiskre i da se sigurno neću baviti sobom ovako direktno. Od sebe ne možeš da pobegneš, ali već osećam kako mi prija da slušam i gledam neke druge ljude, a ne sebe. Ipak, znam da ću se uvek hraniti prošlošću, ali ne nužno svojom, nego istorijom rokenrola, starim knjigama, ako budem imala novaca bjuikom iz pedesetih, da se konačno vratim vožnji.

Šta misliš da je zaista istinski preživelo od raspada stare Jugoslavije? Da li i dalje postoji nešto što može da te podseti na to neko vreme koje smo možda svi zaboravili?

Od raspada stare Jugoslavije preživeli su ljudi. Neki. Neki nažalost nisu. Neku su ostali zaglavljeni u traumi i sve što se dogodilo ih je dokrajčilo. Neki ljudi veliki i kao odvaljeni od brega rasturili su se kao kad se odlomi brdo, pa se kamenje zakotrlja. A neki naizgled krhki, eno ih, trče, smeju se, školuju decu, pune paprike, putuju. I o tome je ova knjiga. Ono što me podseća na to vreme i tu zemlju u kojoj sam živela vrlo kratko je garderoba. Nekad mama izvuče iz podruma kofer sa stvarima, a unutra jugoslovenska trikotaža i poneki svileni bade-mantil sa motivom zmaja na leđima. Ono što još podseća na to vreme su artefakti tog vremena – filmovi, muzika, moda, sve ono što potpada pod arhivu. I da odgovorim na pitanje – ono što je zaista preživelo je ideja, koja se ne sprovodi u realnosti, ali od nje se pravi umetnost. Mnogi mladi ljudi pišu o Jugoslaviji, prave filmove o njoj. Možda zato što je to bila visokostilizovana ideja, jedan savršen ikonografski sistem, ne samo politički.

Većina ljudi, čini se, mistifikuje poziv pisca, s obzirom da u glavama uglavnom imamo tu romantičnu sliku o nekome ko sedi za prelepim stolom od orahovine, meša kockice leda u čaši viskija ili martinija i razmišlja danima o svakoj reči. Kako to izgleda u tvom slučaju, da li imaš neki ritual pre nego što upališ Word?

Jao, volela bih da sam takav neki pisac, da se kao u filmovima otisnem sama na neko ostrvo kao Byron i Hemingway. Ali nisam sigurna da bih bila plodotvorna, mislim da bi me sve drugo više zanimalo – da plivam, pijem, ronim, upoznajem lokalno stanovništvo ili učim lokalni ples. Naravno, to kažem zato što u životu nigde gde ne živim nisam bila duže od mesec dana. Išla sam u Španiju u školu jezika mesec dana, ali tad sam imala plan i program šta radim. A ta hemingvejska sloboda mi je naizgled demotivišuća, možda baš zato što nikad nisam bila negde dovoljno dugo da se opustim da pišem. Svuda gde sam išla bilo je letovanje, a tad obično akumuliram, ne kuckam. Sve što sam do sada pisala dolazilo je iz rutine, iz svakodnevice, uveče kad svi zaspu ja pišem. Sednem i krenem. Ili mesecima bez opterećenja zapisujem lucidne slike koje mi se pojavljuju. I misli.

Ana Vučković Denčić: "Divim se onima koji se dive" (фото 3)

Kada si sigurna da imaš „prvu rečenicu“?

Vidiš, sad ne mogu ni da se setim kako to kreće. Nemam tremu pred pisanje. Nisam taj tip. Ja se ne spremam za svoje pisanje, ja ne istražujem, ja sam lenji pripovedač, sebi pouzdan i veran. Ne znam koliko su moje prve rečenice ubojite. Ono što znam je radost, taj čudesni trenutak kada uspem da u rečenici, dakle – rečima uhvatim neki specifičan osećaj, nešto za šta tačno znam šta je, a teško ga je prevesti u reči. E, to je magija. Zato i pišem. Valjda svi mi koji pišemo pokušavamo da učinimo da čitaoci osete naše frekvencije.

Koga ceniš od pisaca, ono na koga „kidaš vene“?

Uh, baš različiti pisci. Čudno, ali menja mi se ukus i kako vreme ide. Mnogo volim Cortázara, posebno njegove kratke priče, od dramskih pisaca mi se baš sviđa Ivan Vyrypaev. Igran je kod nas, sviđa mi se njegov stil. Takođe, ja sam sorentinoljubac. Ovih dana čitam i Sally Rooney, dopada mi se. Dopadaju mi se razni pisci sa stilovima i projekcijima drugačijim od mojih.

Radiš i kao voditelj na radio Beogradu. Da li misliš da će radio kao medij opstati, uprkos poplavi podcast sadržaja i ostalih audio platformi, koje po malo ubijaju taj šarm uživo programa?

Ja najviše volim da radim uživo, ali nemam ništa protiv podkast sadržaja. Ja prva, kada ne uspem da slušam nešto što mi se sviđa odem na podkast Radio Beograda i slušam emisije kolega koje volim. Nikad ne slušam sebe. I ne čitam sebe. Ja nisam svoj omiljeni autor. Mislim da mi se težište pomerilo sa toga da je nešto uživo na sam kvalitet sadržaja. Slušam ono što me interesuje i da, zaista imam male rituale u vezi sa radio programom. Subotom doručkujem i pijem kafu, a onda i sve ostalo uz emisije Radio Beograda 2, od "Nevidljivih ljudi" do "Znakova", nedeljom posle svog gostovanja u jednoj emisiji nastavljam da je slušam dok tumaram po pijaci, volim ponedeljkom uveče da trčim uz emisiju u kojoj se puštaju najduže pesme na 202-ci (3XL), uspavljujem se uz noćni program. Volim i Radio Aparat, gde sam nekad radila, ali i podkaste koji najrazličitiji ljudi snimaju i kače.

Ana Vučković Denčić: "Divim se onima koji se dive" (фото 4)

Kako vidiš sebe za pet godina? Praviš li uopšte planove ili živiš kako ti dođe?

Ahahaha, to je ono pitanje poslodavca – kako sebe vidite za pet godina. Volela bih da napišem još nešto, ali da to ne bude moj životni projekat Popiškila sam pončo, koji ću završiti u dubokoj starosti. Volela bih da napišem još nešto, nešto drugo, nešto veselo, jer mi prijatelji kažu da sam rođena komičarka. Volela bih da u tih pet godina vidim malo Južne Amerike i odem po evropskim gradovima koje sam propustila. I Route 66, mada znam da više ne postoji. Volela bih da budem mentalno zdrava kao ove godine i da budem više sa dragim prijateljima. I da mnogo čitam i pogledam sve filmske klasike koje nisam. I zašto ne, volela bih da moj muž bude dopisnik sa nekog lepog mesta, pa da se preselimo, ali samo na godinu, dve. Odgovor na pitanje je - živim kako mi dođe.

Znam da obožavaš da jedeš i da zaista uživaš i pasionirano pišeš o hrani. Reci mi kako po tebi treba da izgleda nedeljni ručak iz snova? Šta je na tom meniju? Ako možeš opiši mi celu scenu, Ent.nedeljni ručak. Dan…

Nedeljni ručak ispod svoda u mojoj bašti u proleće. U mojoj knjizi pominje se punjeno pile. To punjeno pile smo jeli moji mama, tata, brat, sestra i ja godinama. Ne znam da li je to bilo baš uvek nedeljom, ali zamislimo da jeste. Dakle, pile punjeno kačkavaljem, lovorom, slaninicom, zelenim maslinama i suvim šljivama. I onda tata nama deci seče odvaja komade mesa, a iz pileta curi taj čarobni sos. Uz ovo ide miks zelenih salata, ja volim baš mnogo kiselo. I neki fini roze. I piljenje u zelenilo i u ružičaste božure. A onda i kafa i kolač. A kolač je zapravo krem, beli krem od jaja, šećera i putera, preko koga je crveno voće. I onda još malo rozea.

Ana Vučković Denčić: "Divim se onima koji se dive" (фото 5)

Ostvarila si se, što ono kažu, kao majka. Zanima me šta ti je važno da dete sazna od tebe pre nego što postane svesno gde se nalazi?

Ja se ne trudim ništa da ga naučim, ali on stihijski uči gledajući nas. Volim što je tako. On igra uz muziku, jer vidi da mi to radimo, on je gurman, on je šeret, ne zato što smo ga učili šta je smešno, nego je otkrio sam. Jedino što radim smišljeno, a zapravo i to je spontano i intuitivno je da ga mazim i ljubim, da ga mirišem i igram mu se loknama. Nemojte decu da naučite na ruke... kakva glupost! Neka se mazi koliko hoće i nek mu ceo život bude jedna uživancija, masaža, muzika i smejanje.

Da li misliš da dete može da oduzme neki deo tvog života kao umetnice ili pak gledaš na to kao novo poglavlje i u smislu tvog stvaralaštva?

Neki ljudi su se svesno odrekli potomstva, da bi umetnost ili nauka imala centralno mesto. Ja sam odavno znala da jedno neće remetiti drugo, pogotovo što se ne precenjujem, pa ne radim pobogu u Nasi, nego pišem knjige i kolumne. Opet, razumem i one koji osećaju da je dar koji su dobili toliki, da ne treba ničim da ga ugroze. Ili ljude koji jednostavno ne žele decu. Znaš ono kad ljudi tek kad dobiju decu otkriju da su pojačano senzibilni ili da ne mogu da gledaju filmove u kojima ona ginu. Ja sam i pre deteta bila pojačano senzibilna, i pre deteta sam pretresla u glavi sve moguće scenarije ikada. Ipak, da, možda mi je on otvorio neke nove čakre. To ćemo videti u vremenu koje dolazi. Zapravo mene dete najmanje remeti od svega drugog. Spava celu noć, a ja ne mogu rano da spavam koliko god da se izmorim tokom dana. Eto vremena za stvaranje.

Kome se istinski diviš?

Sebi, kad uspem da uživam i napravim da mi sve bude lepo, a da sebe ne izminiram nekim negativnim mislima. Divim se onima koji uspeju da stvore sasvim nov svet, stil, nešto zaokruženo, prepoznatljivo. Kad vidite film Almodovara znate da je Almodovar. Osobenost, čak iako nešto nije moja šolja čaja, to mi je za divljenje. Divim se onima koji umeju da se dive. I tako u krug.

Ana Vučković Denčić: "Divim se onima koji se dive" (фото 6)

Šta te je zaista uznemirilo u poslednje vreme, da nisi mogla da iskuliraš?

Smrt mladih ljudi je nešto pred čim sam nemoćna i tu ne mogu da se sredim. Svakom je sopstveni bol najveći, ali ako govorimo i u vezi sa temom knjige "Yugoslav", ja govorim o smrti svog tate, koja iako je prerana nije tragedija. To je jedna zaokružena celina. Tragedija je kad umre neko mlad, tužno je i zbog te osobe same i zbog jada koji ostavlja onima koji je vole. Sve drugo može da se popravi.

Bez čega nikada ne krećeš na put i gde se spremaš da odletiš u skorijoj budućnosti?

Pozvana sam na jedan književni festival u Banjaluku, a pošto su organizatori tako divni da meni i mom detetu obezbede avionski prevoz, to je sledeća destinacija. Pa možda Malta u julu, idemo drugaru na rođendan. Pa možda Berlin, jer nam je tamo mnogo prijatelja. Crna Gora kod kumova i rodbine ili neko grčko ostrvo. Sa malim detetom nema egzibicija, pa će moj Buenos Aires da sačeka malo. A na put najradije ne bih nosila ništa. To je moto moje mame – idi bez ičega, tamo kupi kofer i neke lepe stvari za u kofer – garderobu, vina, suvenire.

Koju pesmu naručuješ u kafani posle ponoći?

"Ja te pjesmom zovem" Hanke Paldum.

I za kraj, šta će biti s nama, šta misliš?

We‘re gonna be just fiiiiiiine!

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar