Anastasija Pavić je mlada umetnica i studentkinja Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, na Odseku za nove medije. U svojoj umetničkoj praksi obrađuje savremena društvena pitanja poput post-sajberfeminizma, konzumerizma, međuljudskih odnosa i uticaja interneta na društvo. Umetnički izraz pronalazi u medijima performansa, fotografije, kolaža i crteža. Izlagala je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Imala je samostalnu izložbu New body u Domu Omladine Beograda 2021. godine, a ista izložba predstavljena je pre nekoliko dana u Kragujevcu.
Pre nekoliko dana beogradskoj publici se predstavila još jednom samostalnom izložbom u Kulturnom centru Dorćol. Pod imenom „Babygirl“ izložene su fotgrafije nastale u saradnji sa fotografom Goranom Popovskim i kostim dizajnera Strahinje Tabakovića. Kustoskinja izložbe je Dunja Petković.
„Izložba provocira i otvara pitanja opasnosti prepuštanja i da li ona nužno znače predaju ili je to samo vrsta zdravog oslanjanja na drugu osobu“ – navodi kustoskinja Dunja Petković u tekstu o izložbi.
Ova mlada umetnica definitivno pomera granice i preispituje ih na jedan inovativni način. Žensko iskustvo sagledava na osnovu sopstvenih previranja, nekih koje same sebi nikad nismo naglas izgovorile, već ih po automatizmu sahranjujemo. Zbog svega toga njena umetnost je revolucionara, inspirišuća ali i opominje.
U razgovoru sa njom otkrivamo šta se sve krije iza naziva nove izložbe, ali i odakle crpi inspiraciju.
Šta sve podrazumeva „Babygirl“?
Babygirl je sve što žena ‘treba’ da bude. To je u isto vreme ideal koji se nameće, od koga zazirem, ali je i najveća zona komfora. Prezasićeni smo vizualom naivne, nesnađene žene, koja takvim pristupom dobija sve što želi. U ovom slučaju obrađujem obrasce ljudskih potreba, sa jedne strane je to težnja ka regresiji u infantilni period i potreba za osobom koja preuzima kontrolu i odgovornost umesto nas. Nadimak Babygirl, u savremenom kontekstu, kao i u istoimenom liku koji sam kreirala, predstavlja ovakvu osobu. Koristeći taj izraz, u isto vreme sa njim dodeljujemo i ulogu.
Izložba preispituje ljubavne odnose između muškaraca i žena. Kakve pozicije moći vladaju u tim odnosnima, da li nešto menja u savremenim odnosima, koji su to obrasci koje uporno zadržavamo?
Ne mislim da je dinamika odnosa koji preispitujem isključivo heteronormativna. Priroda problema na koji svojom izložbom ukazujem je sociološka i smatram da je on zastupljen i u drugačijim vrstama odnosa. Kreativni pravac koji sam odabrala je u isto vreme i parodija i fantazija, koja ukazuje na nebrojeno puta ponovljene klišee medijske prezentacije dinamike odnosa, nažalost, najčešće heteroseksualnih veza. Dinamika odnosa u kojoj jedna individua okupira naizgled parazitski položaj, uočljiva je i u prijateljstvima, odnosima između deteta i roditelja i uopšte, u svakodnevnom životu u situacijama kada smo konfrontirani sa nekim oblikom autoritativnih figura. Takva veza se uspostavlja i na drugim nivoima, ne samo romantičnim.
Postoji jedan film The shape of things, u okviru kog mlada umetnica od svog dečka pravi umetničko delo, tj od njegove transformacije, jer ga je tokkom veze oblikovala u nešto što on nije, u neko nove biće. Koliko se menjamo i transformišemo unutar odnosa i da li to vidiš kao nešto opasno, gde je granica?
Često se zbog svojih partnera menjamo psihički, fizički, pa i hormonski…da bismo bili adekvatniji, poželjniji, voljeniji. Iako to zvuči sebično, zapravo je suprotno, zato što je u pitanju stavljanje potreba osobe s kojom smo u odnosu ispred svojih. Svakom promenom izlažemo se riziku od gubljenja nekog dela našeg identiteta. Granicu je teško odrediti, jer je satisfakcija osobe kojoj želimo da ugodimo, istovremeno i naša. Upravo je preciziranje granice pitanje koje postavljam publici svojom izložbom.
Očigledno je da te na stvaranje umetnosti inspirišu određeni sociološki konstrukti društva. Koji ti je najčešći okidač i kako se rađa ideja?
Ideja se baš rađa iz onoga što me trigeruje, a to je konstanto preispitivanje svoje autentičnosti. Da li sam ja JA ili mi je to nametnuto? Kada sam određena verzija sebe, u kojoj meri je to performativno? Svaki proces pravljenja umetničkog rada za mene je prouzrokovan emocionalnim opterećenjem koje doživljavam. Lična zapažanja i brige, nažalost, prečesto su predstavljena kao tabu, ili još gore, omalovažavana ili osporavana. Proces stvaranja mojih dela ima dvostruku funkciju. Transformacijom sopstvenih doživljaja i impresija u kolektivne neuroze današnjeg društva, omogućavam sebi osećaj pripadnosti koji je utešan. Sa druge strane, cilj ovog i mojih drugih radova je da posmatrač u doživljaju univerzalnog prikaza pronadje nešto lično.
Tvoji radovi bilo da su performansi, fotografije, odišu cyber estetikom. Koliko pritisci i manipulacije kada su stereotipi i očekivanja jačaju kada su žene u pitanju u digitalnom svetu?
Pritisak na žene u digitalnom svetu je izuzetno jak. Većina profila na društvenim mrežama, koji treba da nas predstavljaju kao stvarna telesna bića, otišli su toliko daleko jureći ideal da više nemaju veze sa polaznom tačkom. Zatim se stvara hijerarhija koja propagira da se najviše ceni ono što je najmanje realno ostvarivo. Kao da imamo neku usadjenu mržnju prema svojoj ljudskosti, pa je ideal biti što dalje od toga. Cyber estetika koju koristim u svojim radovima prikladna je za prikazivanje fenomena virtuelne izveštačenosti do krajnjih granica.
Tvoja prva izložba New body bila je vrlo zapažena. Da li planiraš i u budućnosti da se baviš temom tela, šta ti je tu najinspirativnije i da li misliš da je kapitalizam taj koji u poslednje vreme diktira i vaja naše oblike?
Sigurno ću se još baviti temom tela, jer iako je jako puno puta obrađivana u istoriji umetnosti, mislim da se pristup telu uvek menja s vremenom i da ga jako dobro opisuje. Samim tim, kapitalizam apsolutno vaja naše telo, i to ne samo u vidu estetskih intervencija. Produktivnost koju kapitalizam stavlja iznad svih vrednosti, na najdoslovniji način deformiše naša tela. Na primer, osoba koja provodi u najboljem slučaju osmočasovno radno vreme za kompjuterom u nekoj korporaciji, izvesno će imati deformaciju kičme. Mogu da zamislim kako izgledaju šake eksploatisanih radnika i dece širom sveta. Ili jetre osoba koje moraju svoj težak radni dan da završe alkoholom.
Kako prevazići i da li je moguće prevazići zadate okvire bilo da je u pitanju naše telo ili odnosi koje gradimo? Kako da budemo prave „mi“?
Ja zaista verujem da to jeste moguće. Prvi korak je zapravo osvestiti nametnutne sociološke obrasce i očekivanja koji su jako duboko ukorenjeni u svakom od nas, a onda sledi konstantan rad na sebi koji podrazumeva preispitivanje svega, posebno onoga što ne želimo da preispitamo. Pored toga, ali ne i manje važno je davanje sebi ljubavi i razumevanja kada je to najteže uraditi.
