Andrea Dramićanin: "Nedostaju mi sve one male slobode koje smo izgubili"
Andrea Dramićanin je jedno od imena mlađe generacije za koje teško da niste čuli. Ko god prati lokalnu savremenu umetničku scenu, do sada se gotovo sigurno susreo sa nekim od njenih radova, a sva je prilika da ih vrlo verovatno i voli. Bilo da je u pitanju rad kojim je pobedila na konkursu Ambasade Švajcarske, ili sami počeci istraživanja sa maskama po kojima sad već prepoznajemo njen rad, izvesno je da je Andrea ime čiji je rad lako uočiti i prepoznati. Diplomirala je vajarstvo, ali poslednjih godina sve češće i intenzivnije iskoračuje u druge tehnike, istražuje, preklapa, i uspeva da svoju ideju materijalizuje i predoči u različitim medijima, nepogrešivo ostajući verna svojim temama. Istraživanju identiteta, pitanjima višeslojnosti identifikacije i perspektiva, odnosima moći, ženskoj poziciji u društvu.
U galeriji Vitamin X nedavno je zatvorena njena nova izložba "The Other Side" i tim povodom smo popričali sa njom o tome koji su joj planovi, maskama koje svi nosimo, i tome gde još uvek mogu da posete izložbu "The Other Side" svi oni koji su zakasnili i slučajno je propustili u galeriji X Vitamin.
Tvoja nova izložba nosi naziv “The Other Side”. Na šta se to odnosi, druga strana čega? Šta se tamo nalazi, na toj “drugoj strani”?
Naslov je dala Sanda Kalebić, mlada istoričarka umetnosti sa kojom uglavnom sarađujem i koja piše tekstove za moje samostalne projekte. Ona je ovu postavku videla kao nastavak prethodnog izlaganja u X vitaminu i kao drugu stranu medalje. Kao sve naše lične borbe da balansiramo između ličnih I javnih očekivanja.
Pored toga moji dosadašnji radovi su uglavnom imali neku vrstu “ogledala “ u kojoj bi se posmatrač ogledao, tako da vidite samo svoju stranu u odrazu. Ovaj put nema ogledala već ste suprostavljeni sa aktovima koji na neki prkosni način, iako usred nečega, uzvraćaju pogled.
Hoćeš da nam ispričaš nešto o izložbi? Da nas “sprovedeš” kroz ideju, radove?
Izložba „The other side“ sastoji se od dve serije crteža, koje kao glavni motiv imaju srednjevekovne maske za mučenje. U seriji radova "My baby did a bad bad thing" motivi maski koje su imale za cilj da javno ponize i mozda čak ozlede nosioca, su estetizovane. Više nisu teški metalni predmeti već ukrasne maske živopisnih boja. One dobijaju potpuno drugačiji izgled i navode posmatrača da preispita uzrok transformacije tako okrutnog predmeta. U drugoj seriji crteža "The wicked games" imamo motiv navijačica koji je potpuno lišen uniformi,svojih poznatih obeležja. Jedina stvar koja im donekle daje identite su zapravo maske na njihovim glavama. One maske nose prkosno i uzvraćaju skoro pretećim pogledom tako da oruđe opresije postaje oruđe njihove borbe.
Često mi se, gledajući tvoje radove učini kao da uvek imaš na umu te dvojnosti. lice i naličje, spoljašnje i unutrašnje… Kako balansiraš te dve strane? I u sebi i u radovima?
Pa mislim da je upravo to ono što i mene interesuje i što pokušavam da rešim u svojim radovima. Koliko lica svako od nas ima i kada koje koristimo? Koliko na nas utiču tuđa očekivanja i ispunavanja tih uloga? Šta je to što nas zapravo određuje u odnosu na druge i koliko smo iskreni u tome?
upravo, jer tvoji radovi neretko pozivaju na razmatranje pravog identiteta, i maski koje imamo u društvu. Da li ti se čini da ih svi nosimo?
Svi imamo neke obrasce ponašanja koje smo usvojili ili su nam u nekom trenutku bili nametnuti. Neki od nas se veštije služe naučenim pa samim tim i lakše prilagođavaju identitete situacijama.
Cela ta priča o “maskama” u savremenom svetu nekako odmah podseti na društvene mreže i identitete koje tamo gradimo. Kakav je tvoj odnos sa mrežama?
Mreže su postale vrlo moćno oruđe pogotovo sada kada su nam se skoro svi aspekti života preneli na online. Od kupovine namirnica, garderobe, treninga, školovanja do posla i učestvovanja u raznim nazovimo događajima. Naravno sve treba uzeti sa rezervom i koliko mi je žao što nisam odrastala uz razne aplikacije toliko mi je i drago što nisam imala filtere i TikTok u pubertetu.
U poslednje vreme si se dosta okrenula akvarelu. Šta te posebno privlači toj tehnici?
Akvarel je moja velika ljubav. Obožavam način na koji se gradi motiv uz pomoć vode i boje.Imam osećaj da ta tehnika zahteva disciplinu i strpljenje i samo to iščekivanje da se sve osuši i da krajnji rezultat je jako uzbudljivo. Trenutna situacija i sve to vreme provedeno u kući mi je dozvolilo da se vratim akvarelu. Sve što vam treba je papir, voda, boja i dosta vremena.
Pored tog mira i vremena koje si pronašla, šta ti trenutno najviše nedostaje?
Pa mislim isto što nam i svima nedostaje. Bliski kontakt sa prijateljima bez bojazni da ćete im preneti nešto što može ozbiljno narušiti nečije zdravlje. I sve one male slobode koje smo izgubili.
Šta imaš sledeće u planu? Da li uopšte više planiraš išta sad kada obeležavamo godišnjicu pandemije?
Ja nikad i nisam bila neko ko zna nešto da isplanira i to sam uglavnom smatrala svojm manom, ali mislim da je sada moja prilagdljivost trenutku vrlina. Dosta dobrih stvari mi se dogodilo prošle godine. Učestvovala sam na Paper positions sajmu u Berlinu, uspela da realizujem dve izložbe početkom ove godine i planiram treću. Izložba u X Vitamin galeriji traje do 12. marta a zatim se seli u Šumatovačku u centar za likovno obrazovanje. Druga izložba pod nazivom "Evo ti ljubavno pismo" otvorena je u Navigatoru, gde izlažem sa kolegom Vladimirom Miladinovićem.
Povezani članci
Buro 24/7 Izbor
