Arya, iz Teksasa s ljubavlju: Edenska muzika mlade pevačice

Sam početak je izgledao tako što sam sa pet godina sasvim slučajno upala na prijemni mog starijeg brata kad je on polagao za nižu muzičku. Pustili su i mene da probam - svidela sam se žiriju i godinu dana kasnije sam krenula na časove klavira. Od tada, celo detinjstvo provodim spremajući se za takmičenja i koncerte po Srbiji i regionu. To je bio moj prvi, a možda i najveći, love-hate relationship (smeh). Muziku van klasike sam krenula da istražujme tek kao tinejdžerka, dok sam pohađala srednju muzičku, sa nekih 16 godina. Tada san se osmelila da pišem svoje tekstove i kompozicije i skontala da je to ono čime želim da se bavim.

Potrebno mi je da budem sama i da imam neki nameru, svrhu. Većina pesama potiče iz nekih mojih misli, stihova ili fraza koje sam načula i poistovetila se. Tu mi “notes” dođe kao najbolji prijatelj. Tekstovi su mi oduvek bili bitni, tako da mi je bitno da znam (ili da bar mislim da znam) šta želim da kažem. Onda dolazi muzika, koju ili pišem sama za klavirom, ili radim u studiju sa svojim kreativnim partnerom, producentom i prijateljem, Mo-om, sa kojim pišem i snimam od 2017.

Uh! Ne bih rekla da je sav moj unutrašnju svet preslikan na muziku, ali da, svakako sva moja muzika potiče iz unutrašnjeg sveta. Sve dobro što mi se ikada desilo se desilo zato što sam bila ranjiva i iskrena. Koliko god da mi je u nekim trenucima neprijatno, too much i izazovno da se otkrijem strancima i prijateljima, na kraju dana mi je uvek drago da podelim svoje emocije i iskustvo, i možda barem nekome stavim do znanja da nije sam/sama. Kada sam izbacila svoju poslednju pesmu “Bed” koja peva / priča o iskustvu sa depresijom, javilo mi se baš mnogo ljudi koji su mi rekli da se poistovećuju sa pesmom, što, iako mi je bilo drago, mi je i u neku ruku slomilo srce. Mislim da se na ranjivost jako često gleda kao na slabost, iako su najsnažnije osobe koje poznajem baš one koje dopuštaju sebi da budu ranjive, i pred sobom u ogledalu, i pred svetom.

Ima ih previše i često su na rotaciji, ali neki koji su konstantno pristuni su James Blake, 6lack, Sza, Snoh Alegra, Blood Orange, Charlotte Day Wilson, Dijon... Sa regionalne scene mnogo volim Bojanu Vunturišević, Senidu, Peki Peleta, Retrospektivu, Kene Berija i Buč Kesidi... I rado iščekujem novi projekat Ive Lorens.

Apsolutno. Kada sam povezana sa sobom i prisutna u trenutku i u svom životu, sve me inspiriše. Književnost, filmovi, fotografija...ali i svakodnevne stvari. Volim da obraćam pažnju na detalje i da se radujem malim stvarima, tako da inspiraciju trigeruje sve - od zapetljanog zmaja u krošnji drveta kog sam videla u šetnji, stranca kome sam otvorila vrata, poslednje scene iz filma “Call Me by Your Name,” do crteža koji sam videla na Instagramu.

Amerika me inspiriše, jer sam u njoj upoznala sebe. Ovde sam prošla kroz najteže periode i naučila kako da hendlujem svoje demone, ko sam ja sada, i ko želim da budem, bez preteranog uticaja toga ko sam bila ceo život. Ovde sam naučila da verujem u sebe i svoje snove i to najviše cenim u Americi. Srbija me inspiriše na neki drugi način, melanholija za tim ko bih bila da sam ostala, da se vratim, energija Beograda i mojih omiljenih ljudi, koje mnogo volim, a mnogo su daleko.

Moj poslednji nastup u Beogradu, Dom Omladine 2019. godine sa Kendijem, Trifunom i Ivanom Beloševac je bio fenomenalan, tako nešto bih volela da ponovim uskoro. Od tuđih, Billie Eilish 2018. na SXSW Festivalu u Ostinu kad nas je bilo samo 30 u publici, a 15 nije znalo ko je ona još uvek - vrlo poseban momenat.

Izazovno je, pogotovo kada se kreće od nule. Industrija je preogromna. Ali, ja sam se uvek rado prihvatala izazova, tako da gledam na sve to kao prednost. Uz to, probiti se i uspeti je isto tako donekle subjektivna stvar. Ostin je jedan muzički mikro-svet, koji je dobra polazna tačka.

Mislim da smo danas svi izloženi i imamo pristup svemu i svačemu, dobrom i lošem (da ne upotrebim reč “sadržaju”). Posledica toga jeste konstantna mešavina i spajanje ražlicitih struja i uticaja. Tako da u neku ruku, niko nije potpuno autentičan i originalan. Ja to vidim kao lepotu umetnosti i kreativnog sveta, gde svaki pojedinac ima moć da inspiriše. U isti mah, proces pronalaženja svog ‘glasa’ u ovoj buci svega i svačega jeste originalnosti jeste odlika autentičnosti.

Početkom sledeće godine izbacujem novu pesmu, posle čega se bacam na završavanje EP-a koji će pratiti jedan vizuelni projekat. U poslednje vreme sarađujem i sa muzičarima sa naše scene, tako da možda bude i neki projekat na srpskom. Stay tuned :)