O planeti, pronalaženju sopstvenog glasa i drugoj sezoni „Big Little Lies“
Karijera Shailene Woodley počela je veoma rano, kao što je slučaj sa još puno zvezda iz ove industrije. Već sa sedam godina je igrala svoju prvu ulogu, a deset godina kasnije je stigao i veliki uspeh i priznanje. Znate je kao Beatrice Pryor iz filma „Divergent“, Lindsay Mills iz filma „Snowden“ i naravno sada kao Jane Chapman u seriji „Big Little Lies“. Danas, u svojoj dvedeset sedmoj godini, ona je jedna od mladih glumica koje najviše obećavaju.
Shailene , Pitao sam i tvoje koleginice ovo jer pokušavam da sagledam svačiju perspektivu: kako se nosimo sa traumama, kako prihvatamo tajne, kako se nosimo sa laganjem? Kome govorimo tajne? U “Big Little Lies” gledamo sva ta otkrivanja žena, pa sam se pitao možeš li nešto da mi kažeš o svim tim traumama i tajnama, i kako se boriti sa njima?
Pa, mislim da je trauma krajnje individualno putovanje. I način na koji utiče na nas, način na koji određeni događaji mogu drugačije da utiču na drugačije ljude – ili stvore traumu ili ne. Ali čini mi se da je najveći problem sa traumama, nedovoljan razgovor o istim, zato što se o tome ne priča dovoljno, i zato što je to opšte prihvaćeno kao veoma izolovano, usamljeno iskustvo, umesto da bude tema za grupnu terapiju, ili grupnu komunikaciju, ili individualnu jedan na jedan terapiju, što bi bio način da se trauma izleči. Stvarno mislim da je to najveći problem sa kojim se suočavamo u ovom trenutku, jer svi imamo neka loša iskustva i događaje koji su se desili kad smo bili mali ili su se desili u kasnijim godinama. Godine stvarno nisu bitne, nego koliko dozvoljavamo sebi, svom emocionalnom sopstvu, da funckioniše na osnovu prošlih traumatičnih iskustava. S druge strane, kada su tajne u pitanju, moja mama je govorila „istina bez saosećanja je okrutnost“. Tako, kada te neko pita da sačuvaš tajnu ili kada ti odlučiš da slažeš, nije da branim laž i da mislim da je to nešto što treba raditi, ali nekada nije dobro ni nužno biti iskren i direktan i povrediti nekoga.
Kad već govoriš o izlečenju, kako ti sebe lečiš, smiruješ, brineš o sebi? Da li ideš u spa ili meditiraš? Šta radiš za svoje mentalno i fizičko zdravlje?
Da, moji prijatelji i ja to zovemo „spa život“. Ali spa život može biti sve: može biti kad pustiš muziku koju voliš i da igraš sama sa sobom. Ja se “lečim” u samoći. Introvertna sam, mogu da napravim haos, i da se obučem i našminkam, i odem na posao, ali način na koji se oporavljam i punim energijom je uvek rekonektovanje sa samom sobom u tišini. I to mi je veoma važno. Napravila sam prostora u svakom danu da mogu da se izdvojim i povežem sama sa sobom. Mislim, to je kao i svaki običan dan, nije da sam Om Namah Shivaya-ing 24/7, samo znači da je muzika, razgovor sa drugaricom, knjiga, ili meditacija, odlazak u šetnju, moja dnevna neophodnost, moj lek.
Mislim da su nam bile potrebne godine i godine da počne da se priča o ADD i ADHD poremećajima pažnje, i kako i da li su povezani sa autizmom. postoji scena u drugoj sezoni kada tebi prilazi lik na plaži i pita te da li si ti na spektru. Mislim da je to veoma aktuelna stvar i aktuelno pitanje jer nikada ne bih pomislio da neko priđe i pita tako nešto. Koje je tvoje mišljenje?
Da, i čini mi se da je dosta teško pričati na tu temu jer je mentalno zdravlje prilična tabu tema u našoj zemlji. Ali ono što posebno volim u toj sceni jeste što on to kaže šaljivo u početku, to je kao njegov način da flertuje. Ali činjenica da govori tako otvoreno o tome može da pokaže mlađim generacijama, mladim ljudima u dvadesetim i tridesetim, kao i tinejdžerima, da ne treba da beže od teme mentalnog zdravlja. I da ne treba da osuđuju. Ako imaš dijagnostikovan problem ili veruješ da si na spektru ili ako ti je to rečeno, to te ne čini ni boljom ni lošijom osobom, to samo znači da si dobio etiketu, još jedu etiketu u životu. A tebi i tvom umu je to lično možda i pomoglo da vodiš produktivniji i plemenitiji život. I mislim da je to sjajno i da treba da pričamo o ovim stvarima, i bilo mi je drago kad sam videla da je scenarista ubacio taj deo u scenario jer mislim da je to opšta stvar o kojoj treba pričati i da nije nešto čega se treba plašiti i oko čega treba stvarati tabu.
Kada razmišljaš o okeanu i svemu što mu se događa, šta misliš, kakva nas budućnost očekuje?
Ne znam, mislim da niko ne zna, i da je to je zapravo najgora stvar za promenom klime i globalnim zagrevanje – to što niko ne zna. To je velika nepoznanica. I postoje naučne procene i projekcije, isto kao što postoje ideje i pretpostavke o stvarima koje su se desile pre milion godina. Tako da mislim da je najveća stvar koju možemo da uradimo zapravo u vezi sa klimatskim promenama, da nastavimo da pričamo o njima. Mislim da to treba da postane dnevna tema za razgovor u svim krugovima od ekonomskih do ekoloških jer su sve tačke gledišta bitne. Ova tema se preseca sa rodnom ravnopravnošću, rasizmom, klasizmom i ostalim temama koje su aktuelne svuda na svetu. A ja sam optimistična. Misim da može mnogo promene da se desi jer su milioni lljudi posvećeni i rade nešto da naprave razliku.
Bila si uhapšena zbog toga što si protestovala protiv izgradnje naftovoda u Dakoti. Koliko je teško ostati veran svojim idejama koje imaš kao aktivista? Koznumirati što manje, jesti zdravo i ne narušavati planetu. Svi pričaju o tome, ali ti si jedna od malobrojnih koja je stvarno ozbiljna i to od kada si bila dete. Koliko je teško da ostaneš pri svojim idejama i odlukama?
Nije teško jer sam to jednostavno ja. Takođe, ja ne mislim o sebi kao o aktivisti, samo kao o nekome ko vidi nepravdu i ne može da spava noćima ako ne reaguje na nju, na isti način što ako mi je hladno u sobi ja ustanem i upalim grejanje. Potpuno je isto… kao da dišeš vazduh. Mislim da je to dosta važno, to je nešto na čemu treba još da radimo, da se izbegne ekstremizam bilo koje vrste čak i sa pozitivnim promenama. Tako da pokušavam da umesto da se nerviram što sam koristila avion da stignem na konferenciju o okeanima, više pričamo o tome kako da stvarno sačuvamo okean, iako koristimo gorivo da stignemo do negde. Ili jedem hranu koja nije sasvim sjajna za okruženje ili dolazi od privatnika koji zarađuju puno od toga, ali je bitno da se pomirimo sa činjenicom da živimo u svetu koji je izgrađen po nekim sistemima, i pitanje je kako naći mir i nežnost da promeniš te sisteme bez da postaneš ekstreman i završiš povređujući i sebe i druge. Zato što ako odeš u neku krajnost, gubiš sposobnost slušanja i sposobnost da se povežeš sa iskustvima većine ljudi na planeti.
Čini se da si veoma rano pronašla svoj glas? Šta je dovelo do toga? Da li je postojao onaj AHA! momenat?
Rodila sam se veoma svojeglava. Takva sam od kada pamtim za sebe i mislim da sam oduvek imala svoj glas. Ali mislim da se definišući momenat desio sa 9/11. Bila sam u petom razredu tada i sećam se koliko me je potreslo to što su deca ostala bez svojih roditelja, svojih blžnjih, i to je slomilo moje osmogodišnje srce. Odmah sam napravila plan da skupimo plišane igračke, ćebad i stvari, i da ih pošaljemo deci u Njujork. I mislim da je to bio momenat kada sam shvatila da mogu da promenim stvari bez obzira koliko sam mlada. I kada vam neko kaže da nešto ne možete postići vi ipak možete da pokušate.
Da li si potpisala ugovor za film “Misanthrope”?
Da, i veoma sam uzbuđena ali ne mogu previše da pričam o tome. Ali sam baš uzbuđena, mislim da je prošlo dosta od kad smo imali dobar psihološki triler, nešto što je stvarno uzbudljivo i u kontaktu sa sadašnjicom. I jako verujem režiseru, on je radio “Wild Tales”. Damian Szifron. Neverovatan je i toliko talentovan, i ne sećam se kada sam poslednji put bila ovako uzbuđena da oživimo nešto, jer mislim da je napisao stvarno prelep scenario.