Kralj Giorgio
Italijanski dizajner Giorgio Armani je institucija. Živa legenda i jedan od najbogatijih i najuspešnijih modnih kreatora našeg vremena. Kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih je transformisao način na koji svet razmišlja o krojenju i dizajnu, tehnologiji i samoj modi, ali još uvek ne pokazuje znake da namerava da uspori. Ovog maja predstavio je svoju prvu Cruise kolekciju u Japanu u Nacionalnom muzeju Tokija, a na prošloj Nedelji visoke mode u Parizu prikazao je svoju kolekciju u muzeju Petit Palais. Kolege iz BURO. Malaysia redakcije susrele su se poznatim kreatorom i razgovarali su o stilu, životu i Armani liniji „New Normal“.
Karijeru dizajnera ste započeli u četrdesetoj godini, što se danas smatra da je prilično kasno. Da li ste se plašili što započinjete nešto novo i značajno u to vreme?
Kao što sam često imao priliku da kažem: nikada nisam gajio strast prema modi, otkrio sam je, u stvari, prilično kasno i to zahvaljujući seriji slučajnosti. Imao sam tako puno ideja, toliko strasti i radoznalosti. Privlačilo me je sve što je imalo veze sa fotografijom, izvođenjem i elegancijom; sve što mi je bilo novo. Mislim da sam svoju karijeru započeo u pravo vreme. Izbacio sam svoju liniju kada sam već bio zreo ali sa tehničkom pozadinom artikulisanog znanja. To je u mnogo čemu uticalo na moj uspeh zato što sam tačno znao šta želim da kažem i kako da to kažem. Zbog toga savetujem mlade dizajnere da budu strpljivi. Pronaći sopstveni stil i glas je presudno, ali to zahteva vreme.
Čula sam da ste svoj početak finansirali tako što ste prodali auto. Da li je to istina? Zvuči riskantno… Da li još uvek rizikujete?
Da, istina je. Kada smo moj partner Sergio Galeotti i ja odlučili da osnujemo Giorgio Armani 1975. godine, imali smo puno entuzijazma i mali budžet. Morao sam da prodam svoju belu Bubu, auto koji sam mnogo voleo, da bismo kupili nameštaj za prvu kancelariju na Corso Venezia 37 u Milanu. Na sreću, stvari su se pokrenule u dobrom pravcu i čim sam imao priliku, otkupio sam je nazad. Od tada sam često morao da prihvatam izazove ali uvek uz pažljivo razmaranje svih opcija i posledica.
Na početku svoje karijere radili ste sa Ninom Cerrutijem i tada ste počeli da razvijate svoje znanje o muškoj modi. Ispričajte nam nešto o tom periodu i kako se Vaš stil oblikovao?
Pre nego što sam napunio četrdesetu, nakupio sam deset godina iskustva kreirajući kolekcije za Nino Cerrutti i kao freelancer za razne modne kuće. Negde u to vreme sam počeo i da se interesujem za materijale i oblike i tada je moja karijera napredovala – iz razloga što sam počeo da brzo razvijam jasne i jake sopstvene ideje sam i osnovao svoj brend.
Kako ste došli na ideju de dekonstruišete klasičan muški sako?
Početna tačka je bila posmatranje sveta oko sebe. Viđao sam muškarce koji su nosili stroge sakoe koji su sakrivali telo, zarobljavali ga, na neki način. Ja sam želeo i tražio čistu suprotnost: udobnu odeću koja odaje utisak pokreta i nonšalancije. Na taj način sam, još početkom sedamdesetih, napravio svoj prvi dekonstruisani sako uklanjajući iz njega postavu i “tapacirung”. Postepeno sam promenio i raspored dugmeta i promenio mu proporcije: to je bio proces koji je na kraju radikalno transformisao taj komad odeće. Od tada su moji sakoi udobni, laki, čak i senzualni u svojoj konstrukciji.
Ideja za ono što gospodin Armani zove “dekonstruisani sako” pala mu je na pamet dok je radio za Cerruti i pokazala se revolucionarnom. U to vreme poslovna odela pratila su stroge kvardratne linije, pomalo nalik na oklop. Armani se otarasio velikih naramenica i izbacio tapacirung izmeću postave i tkanine, ostavljajući samo laki italijanski vuneni štof. Dizajnirao je i opuštene pantalone sa mekim naborima u struku. Rođeno je slavno Armani odelo i vrlo brzo postalo jedna od ikoničnih stvari druge polovine XX veka zahvaljujći svojim mekim ramenima, opuštenom fitu, fluidnim linijama i određenom luksuznom jednostavnošću koja se smatra Svetim gralom savremene mode.
Da li postoji neko polje modne industrije, ili neke druge industrije, u kom biste voleli da radite?
Za ovih četrdeset godina stvorio sam kompletan Armani lifestyle koji je odražavao moje ideje i koji je primenljiv na razna polja van mode, od dizajna enterijera pa do hotela. Svako proširenje je uvek bilo pažljivo promišljeno pošto je uvek moralo biti potpuno u skladu sa mojom filozofijom. Tako će biti i ubuduće kada budem razmatrao neke nove projekte.
Započeli ste inicijativu podrške mladim dizajnerima. Kako vršite odabir učesnika i šta treba da pokažu da bi zadobili Vašu pažnju?
Budućnost mode zavisi od novih generacija: pozajmljivanje mog pozorišta, Teatro Armani u Milanu, mladim dizajnerima je inicijativa za koju se nadam da će im pomoći da budu viđeni i ubrzati njihov poslovni rast. Ja sam pragmatičan i ne volim da izigravam dobrotvora: ovaj način pomoći mi se više sviđa nego da ustanovim neku stipendiju. Ovo je veći izazov za dizajnere i generiše veću medijsku pažnju. Ne smemo zaboraviti da uspeh u modi zavisi i od medija. Izabrani dizajneri ne moraju da imaju sličnu ideju stila kao ja. Umem da cenim stilove koji su različiti od mog, pod uslovom da su lični i originalni. Ideja i snaga za napredovanje su jedini pravi kriterijum.
Hajde da pričamo o ženskoj konfekciji. Kako se Vaša percepcija ženstvenosti menjala tokom Vaše karijere? I šta je, po Vašem mišljenju, važnije za modernu ženu: dobro krojeno odelo ili haljina?
Žena danas se dosta promenila u odnosu na vreme kada sam počinjao. Prioriteti su joj drugačiji: više nema potrebe da se bori da dokaže kako vredi isto koliko i muškarac, i naučila je i da prihvati tananije i neočekivane strane svoje ličnosti. Dovoljno je sigurna da želi da istražuje i uživa u određenoj dozi ekscentričnosti. Armani žena se promenila tokom ovih četrdeset godina iako se njene osnovne osobine da ima jaku volju i da je samosvesna nisu promenile. Nije se promenilo ni to da želi da odeću nosi kao nešto što je nadopunjuje, a nikada kao masku iza koje se krije.
Vaša odela su bila uniforma zaposlenih žena širom sveta. Šta danas mislite o ideji odeće koja je uniforma?
Sedamdesetih i osamdesetih žene su prvi put ušle u neke poslovne arene koje su do tada pripadale samo muškarcima, dokazujući se kao jednake ili superiorne u odnosu na muškarce. Trebala im je odeća koja ih je adekvatno predstavljala u toj borbi sa “jačim polom”. Odatle je došla ideja za power suit. Danas su neke stvari postignute, a žene su odlučile da pokažu i svoju ženstveniju stranu, a da ne prave od sebe lutkice. Današnja garderoba je fluidnija i manje perceptivna. Ne mislim da odeća treba da se nosi kao neka predodređena uniforma: prirodnost uvek pobeđuje.
Šta mislite o “ekstremno bejzik” garderobi? Da li upravo to predstavlja “New Normal”? Takav pristup nas poziva da kupujemo manje i da pažljivije mislimo pre nego što kupimo nešto novo.
Sa “New Normal” sam krenuo sa drugačije početne tačke. Imao sam utisak da je moda pomalo zaboravila na svakodnevne potrebe žena koje idu na posao, a koje žele da budu obučene sa puno pažnje ali ne žele da izgledaju kao fashion victims. Želeo sam da ponudim esenciju svog rada: klasiku ali kreativnu, modernu. I želeo sam da taj koncept bude očigledan, počev od imena. Dakle “normal” kao precizan estetski kod na osnovu kog nudimo odeću koja zadržava vrednosti elegancije i dostojanstva i “new” zato što je odeća osavremenjena. Ne verujem da je to na bilo koji način upereno protiv konzumerizma pošto se, kao i sve kolekcije, i „New Normal“ linija apdejtuje svake sezone.
Armani je na prvoj liniji italijanske modne scene od kasnih sedamdesetih. Kako su se Vaša estetika i stavovi promenili od tada?
Moja ideja stila i estetika su isti kao kada sam počeo pre četrdeset godina: gajim duboko divljenje prema svemu što je jednostavno i direktno. Naravno, tokom godina je uvek postojala i želja da idem u korak sa vremenom kroz pažljivo i stalno posmatranje stvarnosti. Cilj za budućnost je da brend održimo modernim kroz očuvanje naših osnovnih vrednosti – prirodnosti, elegancije, lineranosti i dostojanstva.
Pripisuje Vam se izjava: “Dok god sam živ, biću ovde.” i priča se da nikada nećete prodati svoju kompaniju. Ipak, bilo je glasina da tražite naslednika. Da li možete da nam date neki komentar?
Svih ovih godina sam bio okružen stručnim i veštim saradnicima; ljudima koje sam obučio i kojima sam pomogao da napreduju. Stoga mogu da vas uverim da je sve spremno; moj tim će preuzeti sve kad za to dođe pravo vreme. Ali za sad, nemam nameru da stajem.
Kad biste mogli da se vratite kroz vreme, da li postoji nešto što biste voleli da promenite? Postoji li nešto zbog čega se kajete?
Kajanje je bespredmetno osećanje koje boli. Razmišljanje o tome kako smo se ponašali u prošlosti, pak, pomaže da se nešto nauči i promeni. Sada razmišljam o tome da posvećujem više vremena privatnom životu, svojoj porodici, prijateljima i ljudima koji me zanimaju. Da imam priliku, sve bih uradio ponovo, i to na isti način.
