Poslastičarnica Fini je jedno od onih lepih gradskih mesta koje sa najboljom namerom preporučujete prijateljima i dragim ljudima, a ljubomorno ga čuvate od svih ostalih. Mesto koje najčešće baš nije usput, ali ćete se potruditi da napravite krug kako biste otišli na kolač i kapućino. I najbitnije, tamo zaista miriše na sladak krem od vanile, džem od maline i mlevenu kafu, jer je jedno od retkih mesta u Beogradu gde je pušenje zabranjeno.
Imala sam sreću da sam Fini manufakturu otkrila na samom početku, pre skoro deceniju, u trenutku kada je tu „kompaniju“ činila samo jedna devojka – Ivana Bojović Šević. Čitava njena priča ispunjena je zanimljivostima i spletom sudbinskih okolnosti koji su je doveli tu gde je sada. Naime, Ivana je po struci slikarka, a u poslastičarske vode upustila se kada je odustala od karijere u školstvu. Hrabro je odlučila da isproba da podigne mali biznis preko duštvenih mreža koje su tada bile u povoju, ali od početka je shvatila značaj brendinga i dizajna za njenu novu branšu. Danas, poslastičarnica Fini ima veoma jasan vizuelni identitet za koji je zadužena agencija Metaklinika, dok se o enterijeru brine biro Petokraka. I stižemo do razloga što smo se videli sa Ivanom ovog novembra.
Ubrzano se završavaju poslednje pripreme i sitno brojimo dane do otvaranja novog lokala na Vračaru, a mi smo sedele na Doćolu, tik pored vitrine sa mirisnim kolačima i prisetile smo se samih početaka.
Da li si imala ideju da ćeš stići dovde u trenutku kad si prodala prvu turu makaronsa?
Možda samo iz perspektive ostvarenja sna. Da sam tada imala hrabrosti da maštam, ovo bi bio vrhunac maštarija. Školstvu se nikako ne bih vratila, a što se same umetnosti tiče, verujem da me ona još uvek čeka. Sve ovo vidim kao put.
Koji je to bio momenat kad si shvatila – to je to, vreme je da Fini dobiju svoju fizičku adresu?
Nekako je to u mom slučaju dolazilo prirodno, kao faze. Otprilike na svake dve godine uradimo nešto novo i unapredimo priču.
Fini su najprepoznatljiviji po savršenim makarons kolačićima, da li je istina da ih nisi nikada probala pre nego što si počela da ih praviš?
Da! Počela sam, osvojila prve kupce, a onda me je jedan poznanik koji se takođe bavi proizvodnjom kolača zamolio da dođe u našu proizvodnju da se posavetujemo… A ja sam u tom momentu u stanu, na trećem spratu i imam kuhinju od dva i po kvadrata u kojoj radim. Nisam htela da gajim tu njegovu iluziju, već sam mu odmah rekla nemate gde da dođete, sve pravim u svojoj kući. Jedino što smo već na početku uradili jesu lepe kutije za kolače, mint boje. Princip je bio da po kolače dolazite ispred zgrade, muž ili ja siđemo, predamo paket, i to je to. Taj čovek se dodatno smeo kad smo mu sneli kutiju, a onda mu je moj muž još rekao da ja zapravo nikada pre nisam probala makaron, tek je tada ostalo kompletno zbunjen. Uglavnom, tek posle godinu dana su mi prijatelji doneli francuske makaron kolače.
Mnogi ne znaju da je vaša proizvodnja i dalje ručna?
Na mestu gde je sada poslatičarnica na Dorćolu prvo je bila naša proizvodnja sa malom vitrinom i pultom gde su ljudi mogli da kupe kolače. Tako je svako ko uđe mogao da zaviri i uveri se kako mi pristupamo izradi. Kada smo izmestili radionicu izgubili smo to, neki su se i ljutnuli na nas, jer su navikli da svrate, kupe kolače i da malo popričamo. Naravno, bez obzira što sad nismo „na oku“ i dalje sve radimo isto. Ovaj posao je fizički jako težak, mora dosta da se radi i zapravo i nema nedostaje taj svakodnevni kontakt sa mušterijama i instant povratna reakcija. Sada jedino vidimo kako se brzo prazni frižider.
Zanimljivo je da sada dosta ljudi u poslatičarnicu ide (uključujići i mene) kako bi jeli slani kroasan?
To mi baš znači! Pravljenje tog peciva je proces koji traje dva i po dana i zahteva pekarsko ustajanje i posvećenost, to je izazov, jer dobar kroasan ne možeš da isfoliraš. Dosta gradskih kafića želi da im pravimo kroasane za njihove potrebe, ali zapravo ne shvataju koliko je to komplikovano. Naravno, postoje zamrznuta peciva solidnog ukusa, ali to nije isto. Mi ljudima nudimo prliku da uživaju u pravom ukusu ručno pravljenih kroasana.
Deluje mi kao da ti aktuelni trendovi u svetu poslastičarstva dozvoljavaju da se iskažeš i kao umetnica?
Istina, sada se već događa i da slikam po tortama. Trenutno popularne šare pravljene od puter krema su mi divne, za mene je to jako jednostavno da izvedem. Hvala svima koji diktiraju trendove.
Imate bogatu ponudu, koji je tvoj favorit iz Fini vitrine?
To se menja kako se moj ukus menja. Nekada sam volela torte kakve su pravile moja baka i mama – teške, kremaste, pune lešnika… A sada naginjem tartovima sa voćem i preporučila bih naš Paris-Brest.
Da li bi to bila i preporuka za nekoga kod prvi put dođe u Fine?
Za pravi put, definitivno bi izbor trebalo da bude makaron. Po tome smo prepoznatljivi, ta vrsta kolača je nezamenjiva za proslave, a savršen je poklon jer se pakuje u lepe kutije.
Da li i sama naručuješ kolače u restoranima i kafićima?
Naravno, uvek isprobavam sa idejom da ću naći nešto što me inspiriše i pomera. U poslednje vreme su se pojavile neke dobre, nove stvari u našem gradu.
Stigao je i taj momenat – Fini otvaraju svoja vrata i na Vračaru. Šta nas tamo očekuje?
Iako je za mene naš lokal na Dorćolu skoro u centru grada, ipak nije svima usput. Imamo posebnu ekipu koja dolazi subotom, oni ne žive blizu i dolaze specijalno zbog Fini doručka, to im je poseban doživljaj i vikend ritual. Ranije smo imali posrednike, različite lokale koji su nudili naše proizvode, a sad nam je cilj da toga više nema i zato je bilo neophodno da se proširimo. Imamo dosta kupaca sa Vračara, osluškivali smo njihove potrebe, zato smo rešili da im budemo bliže. Priča će biti slična kao i ovde, lokal je nešto manji, ali princip će biti isti. Takođe, i taj lokal će biti nepušački.
Šta je za tebe sreća?
Ljubav.
