Dea Džanković je interdisciplinarna umetnica, bavi se muzikom, fotografijom, performansom. Diplomirala je Akademiji umetnosti u Beogradu, na smeru Produkcija u umetnosti i medijima, a masterirala na Sabanđi univerzitetu u Istanbulu. Pored Srbije, svoj rad je predstavljala u Nemačkoj i Turskoj. Ovih dana u pripremi je njen master rad – performans koji će 7. maja biti održan na tri lokacije u gradu: kod spomenika Stefanu Nemanji, ispred platoa Skupštine i ispred Fakulteta likovnih umetnosti, pod nazivom Burn/out. Umetnica je na ovaj način pozvala sve žene koje žele da učestvuju u vrištanju u javnim prostorima prestonice.
Pričali smo sa Deom o umetnosti, moći performansa i ženama koje vrište.
Kada se kod tebe pojavilo interesovanje za umetnost, i da li se sećeš šta je to što si prvo stvorila, a što je tebi predstavljalo umetničko delo?
Interesovanje za umetnost postoji od detinjstva, kada sam prevashodno gajila neverovatnu ljubav prema filmovima i muzici, koja se u tinejdžerskom dobu zatim razvila ka fotografiji i pisanju poezije. Međutim, moj upliv u svet umetnosti je tekao poprilično sporo i stidljivo. Prvo sam studirala produkciju, a u stvari sam želela da se bavim režijom i fotografijom, što sam i simultano radila sa studijama. Tek sam sa prvim Master studijama vizuelnih umetnosti na Sabanci univerzitetu u Istanbulu zapravo sebi dala prostor za umetničko izražavanje, a tek u 27 godini dozvolu da sebe nazovem umetnicom. Mislim da se od tog trenutka sve promenilo, i da sam kao nikada pre počela da artikulišem svoj umetnički izraz i da eksperimentišem za različitim medijima, od instalacije do performansa. Sav taj dugogodišnji proces sada kulminira sa mojim radovima na drugim master studijma na odseku Novi Mediji, na Fakultetu likovnih umetnosti. Što se tiče moga rada kojeg smatram za svoje prvo umetničko delo, to bi bila foto knjiga pod nazivom „The Diary of Daisy Blue“, koju sam napravila tokom prvih master studija, i koja je izložena na prvom međunarodnoj izložbi foto knjiga u Istanbulu 2016. godine, pri univerzitetu Mimar Sinan.
Kako bi uopšte definisala umetničko delo?
Kao nešto što jasno artikuliše unutrašnji svet umetnika, evocira emociju i poistovećivanje kod posmatrača, i omogućava da im da komuniciraju sa delom sebe kojeg negiraju.
U poslednje vreme veliki deo svog opusa pripada performansu. Zašto baš taj format umetničkog izražavanja? Kakvo je to iskustvo za tebe?
Performans smatram na neki način najranjivijim i najhrabrijim umetničkim iskazom. Za mene svaki performans predstavlja novi stepen oslobađanja unutrašnjeg otpora i trenutak potpune prisutnosti. Taj osećaj ne mogu da uporedim ni sa čim drugim, jer u tom trenutku osećam život svakim delom svog bića.
Žene se same prijavljuju za ucešće u tvom performansu. Kakvo iskustvo mogu da očekuju i zašto je važno da on bude kolektivan?
Mogu da očekuju jedno potpuno oslobađajuće iskustvo, povezanost i katarzu. Jako je bitno da ovaj perfomans bude kolektivan zato što jednostavno ne bi imao istu vrstu uticaja da je suprotno. Time što sam napravila open call koji je otvoren za sve žene sam želela da ukažem da su apsolutno svačiji glas i perspektiva podjednako bitni, i da ukoliko želimo da da se konfontiramo sa aspektima društva koje nas ugrožava – nismo same u tome.