U četvrtak 23. januara u prostoru galerije Novembar, Emilija Radojičić je otvorila svoju samostalnu izložbu pod nazivom „Curiosa“ i imala sam zadovoljstvo da radim sa njom na tekstu za izložbeni katalog. Razgovor i rad sa Emilijom mi je dozvolio da se, makar na kratko vreme, izmestim iz realnosti svakodnevnog sveta i zakoračim sa njom u svet podsvesnog i naučim nešto novo. Razmišljajući o tome koliko meni samoj znači da čujem od samog stvaraoca o idejama i razmišljanjima vezanim za rad, porazgovarala sam sa Emilijom o umetničkom konceptu njene tada predstojeće izložbe i muzici, koja je neizbežan deo svih priča.
Boja je nešto što publika odmah povezuje sa tobom, i poseta novoj izložbi nas je sve na trenutak izmestila iz palete zimskog sivila i podsetila kako je biti na suncu, na toplom i okružen prirodom i bojama. Šta te pokreće i inspiriše u kreiranju odnosa boje i forme i kolorita u tvojim radovima?
Boja je za mene zvuk, kao i atmosfera – neko određeno raspoloženje. Ne promišljam previše kada ide koja boja, uglavnom puštam da se spontano slažu, po mom trenutnom osećaju. Svaki ton ima svoju frekvenciju, u vidu oblika i boje, i posmatrajući vizuelnu, pogotovo apstraktnu umetnost iz tog ugla, svaki rad je kompozicija. Kao na primer, kod Kandinskog.
Šta je predstavljalo najveći izazov u postavci i izvođenju ove izložbe?
Izazov je bio izvesti skulpturu velikih dimenzija, prvi put sam to radila i nisam mogla da pretpostavim neke tehničke detalje, kao i koliko vremena će mi biti potrebno za izvedbu. Uvek je uzbudljivo upustiti se u nešto novo i mislim da je to od velikog značaja, izvesti sebe i svoju praksu izvan zone komfora. Tako nastaju najbolji radovi i u tom smislu, radujem se novim izazovima.
Sa obzirom da te poznajem i da pratim tvoj rad dugo, ono što je meni bilo zanimljivo upoređujući na primer „Vis Major“ izložbu u U10 umetničkom prostoru, jeste izlazak u potpunosti u trodimenzionalni prostor i poigravanje sa drugačijim materijalima, kao i nalaženje nove funkcije onim koje već koristiš. Smatraš li da će te radoznalost u budućnosti u potpunosti okrenuti instalacijama i site-specific radovima?
Drago mi je da si to primetila. Većina mojih ideja trenutno teži ka traženju novih materijala i iskoračenju u prostor, uglavnom su to skulpture i instalacije, a već dugo razmišljam i o audio/video radovima. Volela bih da posetiocima probudim sva čula. I sigurno se neću odreći prakse crtanja, crteži su odlični pratioci procesa razmišljanja (ja to zovem razmišljanje rukom). Sve što radim, zapravo dolazi iz crteža. Skulpture su takođe crteži, ali u prostoru.
Još jednu seriju radova u novom mediju koji si nam prvi put predstavila na izložbi su „Inside From The Outside I – IV“. Teftovana vuna i aluminijum, poigravanje toplinom kojom zrače tvoji radovi i materijalom kao što je aluminijum koji je sam po sebi hladan, predstavljaju jedno novo harmonično poglavlje. Možeš li nam reći nešto više o ovoj seriji?
Do sada sam koristila tehniku tkanja vunom i to je jedan zahtevan i dugotrajan proces. Htela sam da probam nešto novo, a da i dalje ostanem verna vuni, i otkrila sam tehniku taftovanja, koja mi je otvorila potpuno nove mogućnosti. Razmišljala sam o kontrastu toplog i hladnog materijala, kako da spojim vunu koja je mekana, tradicionalna i pokretna sa nečim što je hladno, statično i mnogo savremenije. Zapravo, sve vreme sam želela da se poigram sa tradicijom, ali i da se odmaknem što dalje od nje, da dovedem i svoj crtež i staru tehniku na potpuno novi nivo.
U toku našeg razgovora, tema kojoj smo se prirodno okretale nekoliko puta je muzika. Znam da ona predstavlja za tebe jedan važan segment života. Sa obzirom da tvoj radni proces zahteva dosta uloženog vremena i manuelnog rada, kako bi opisala ovu izložbu u jednom albumu/pesmi? Šta si najviše slušala dok su se rađale ideje za „Curiosa“ izložbu?
Teško je staviti sve radove u jedan album, baš kao što si rekla – proces dugo traje, razna su raspoloženja, vrtele su se razne ploče… Muzika Alice Coltrane me uvek prati, Phil Cohran & Legacy i album „Sahara“, Don Cherry, Pharoah Sanders, Terry Riley, ja te pravce u muzici zovem “pomereni džez“. Volim i klasičnu muziku, uvek me lansira u nove horizonte Lubomyr Melnyk i njegov zvuk klavira koji kao da se se preliva. Evo, probaću da to ipak bude jedan album, pošto me je ta ploča nedavno oduševila – Roberto Musci, album “Tower of Silence“.
*Izložbu „Curiosa“ možete videti u Galeriji Novembar, Kursulina 22 (Beograd) do subote 29. februara.
