Fernando Bayona: "Moramo da eliminišemo suvišno da bismo zadržali ono što je važno"
Ako ste poslednjih meseci prolazili Knez Mihailovom ulicom, male su šanse da vam galerija Instituta Servantes nije privukla pažnju. Tokom celog leta, u galeriji u prizemlju Instituta izložena je serija fotografija u kojoj se dokumentarno i umetničko prepliću na uzbudljiv i promišljen način. Autor, fotograf Fernando Bayona je za projekat “Varljivost sećanja” uronio u bogate fondove fotografskog arhiva dnevnog lista ABC u potrazi za svedočenjima o trenucima velikih nesreća. Opsednut idejom neuspeha, njegov cilj bio je da poveže analitički i naučni način kojim jedan arhiv upravlja sećanjima, sa haotičnijim i subjektivnijim oblikom ljudskog pamćenja.
Kako Bayona kaže ovo je serija radova kojom je pokušao da navede publiku da razmišlja o opasnostima zaboravljanja katastrofalnih događaja sa namerom da se spreči njihovo ponavljanje. Vođen tom idejom stvarao je diptihe u kojima je spajao dokumentarne, originalne fotografije iz arhiva sa portretima pojedinaca koji i danas trpe nepravde, u želji da potvrdi ideju da se istorija ponavlja i da je naše pamćenje slabo. Baš o tom pamćenju koje nekada ume da nas i prevari, a nekada i da oslabi, smo i pričali. O onim najvažnijim i najranijim sećanjima i koliko umetnost zavisi od istog, ali i tome kako izgleda proces njegovog rada i čemu daje prednost tokom stvaranja.
Da treba u jednoj fotografiji da predstaviš DANAŠNJI svet kako bi to izgledalo? Kako bi se zvala ta fotografija (ili serija)?
Verovatno bih tu seriju nazvao “Zaustavljeno vreme”. Zamišljam je kao seriju fotografija vrlo bliskih kinematografskoj estetici, sa zasićenim bojama i pažljivim sceniranjem, sa intimnim i prijatnim prostorima, prepunim introspektivnih likova koji se nalaze u ključnom trenutku svog života - u trenutku donošenja važnih odluka, kada postaju svesni da se upravo dogodila značajna promena koja će izmeniti njihov život ili je pak ta promena vrlo blizu.
A nasuprot tim fotografijama, poput nekog diptiha, nalazili bi se potpuno prazni arhitektonski prostori, fotografije gradova bez ljudi. Te scene bi bile snimljene tokom ranih jutarnjih sati, kada se budimo, tokom onih trenutaka tišine u kojima sve izgleda moguće, koji su otvoreni za bilo kakvu misteriju i razmišljanja.
Kako izgleda tvoj dan, bez kojih rituala ne možeš da zamisliš svakodnevicu?
Sve zavisi od dana do dana. Ako moram da snimam nešto tog dana, može da bude prilično ludo. Ustajem veoma rano da bih što pre stigao na lokaciju. Volim da do kraja radim na detaljima sa frizerima, šminkerima, stilistima i glumcima kako tokom fotografisanja ništa ne bi krenulo naopako i taj završni rad može da traje satima, u zavisnosti od vrste fotografija. Obično sam prilično zahtevan, sve dok ne postignem željeni rezultat. S druge strane, ako moram da radim u studiju na nekoj postprodukciji ili da pripremam nove projekte, stvari su mnogo opuštenije.
U svakom slučaju, ne mogu da zamislim svoj dan bez kafe, muzike, treninga u teretani i seksa. Nisam funkcionalna osoba sve dok ujutru ne popijem prvu kafu. Muzika me prati ceo dan, imam različite plejliste za svaki trenutak ili raspoloženje. Treniram svakodnevno u teretani, minimalno sat i po, to je osnovni deo mog fizičkog i mentalnog zdravlja. I naravno, seks. Postajem nepodnošljiv ako prođe jedan dan bez njega.
Jesi li naučio nešto novo tokom ovog ludog perioda?
Da, postao sam promišljeniji i manje impulsivan pri donošenju odluka. Takođe sam naučio da prihvatam život znatno mirnije, da uživam u trenutku, u vremenu provedenom sa prijateljima i porodicom i da se oslobodim stresa. U karantinu sam postao svestan toga da moramo da eliminišemo suvišno da bismo zadržali i cenili ono što je važno. Vreme leti i morate da uživate u njemu radeći ono što vas čini srećnim.
Ne mogu da odlučim da li daješ prednost estetici ili sadržaju u svojim fotografijama pa me zanima kako izgleda proces tvog rada? Da li ti pronalaziš temu i inspiraciju ili one tebe?
Zajedno se tražimo, mada sve to varira od projekta do projekta, pošto imam dve linije rada. U oba slučaja obično svemu prethodni veliko istraživanje, istorijska, konceptualna i estetska analiza. Jedna od linija je više minimalističke i dokumentarne prirode, dok je druga postavljena sa slikom vrlo bliskom kinematografskoj estetici.
Za ovu drugu bih u početku napravio nekoliko skica na papiru u kojima analiziram različite scenografske mogućnosti, lokacije, rekvizite i elemente koji će se naći na samom snimku. Takođe pažljivo proučavam šemu osvetljenja, jer će to u velikoj meri odrediti raspored predmeta i glumaca u prostoru. Čak vodim računa i o utvrđivanju konstrukcije zidova koji ograničavaju prostor u kome se odvija scena. Nakon toga, sastajem se sa svojim timom saradnika kako bih odredio koji su njihovi zadaci i kako bismo zajedno odabrali vrstu šminke, frizure i garderobe.
Dok radimo na izradi scenografije, sastajem se sa ljudima koji će tumačiti likove koje sam prethodno zamislio. Obično radim sa profesionalnim i/ili amaterskim glumcima koji se pojavljuju u mom svakodnevnom životu. Uglavnom ih pronalazim dok čekam u redu u supermarketu, na ulici, u metrou, preko prijatelja, putem društvenih mreža... Pravilo je da sa svakim od njih popijem kafu kako bih im dobro objasnio karakteristike lika koji će tumačiti, dok istovremeno pokušavam da shvatim koje će to njihove osobine, u skladu sa njihovom ličnošću, moći da doprinesu mojoj ideji.
Na dan snimanja zamolim ih da dođu ranije i do tri, četiri sata, kako bi bilo dovoljno vremena za frizuru, šminku i odeću. Zatim ponovo odvojim vreme za razgovor sa njima, kako bismo psihološki dovršili ono što treba da donese lik na fotografiji. Kad je sve sređeno i osvetljeno onako kako smatram da treba da bude, slikam.
Moje sesije su obično otvorene za sve koji žele da svrate u studio, imaju neki poseban, festivalski ton, ljudi dolaze i odlaze, tu je mnogo prijatelja, čak i zainteresovanih prolaznika. Dobro se zabavljamo. Važno mi je da snimanja budu zabavna i prijatna za sve, inače sav taj trud ne bi vredeo. Mene ne zanima samo i isključivo rezultat rada, već i ceo taj proces koji prethodi rezultatu i važno mi je da to bude što prijatnije za sve učesnike.
Naslovi tvojih prethodnih serija fotografija (“The Life of the Other”, “What Never Was”, “Once Upon a Time”) pa i ove sada “Varljivost sećanja” imaju priličan prizvuk sentimentalnosti i gledaju u prošlost. Kakav je tvoj odnos prema sećanjima?
Mi smo sačinjeni od svojih sećanja. Bez njih, samo telo bilo bi beskorisno. Ceo svet shvatamo iz perspektive zasnovane na akumulaciji iskustava i senzacija. Kad bolje razmislim, to je nešto na šta se u mnogome oslanjam u svom radu. Moje slike su obično “otvorene”, odnosno nemaju jedno značenje ili čitanje, a gledalac je taj koji treba da ih razume u zavisnosti od ličnih iskustava, uspomena i kulturnog “prtljaga” koji nosi sa sobom. Zbog toga su mi sećanja toliko važna. Fotografija nije ništa drugo do potvrda trenutka koji se više nikada neće ponoviti, element koji nas podseća na to koliko je naše postojanje, u suštini, samo jedan beznačajni trenutak.
Koje je tvoje najranije sećanje?
Moja prva kutija bojica, koju mi je otac poklonio kad se vratio sa putovanja u Barselonu. Još uvek se sećam mirisa kada sam je otvorio, kao i osećanja sreće kada sam otkrio da mi te bojice omogućavaju da na papir prenesem oblike i ideje koje su mi se motale po glavi. Pretpostavljam da je to bio trenutak kada sam shvatio da želim da budem umetnik, mada još uvek nisam zapravo znao šta bi to trebalo da znači.
Gledajući tvoje fotografije, čini mi se da stalno nešto preispituješ. Identitet, nasleđe, religiju… Koje pitanje te trenutno najviše muči? Na šta pokušavaš da pronađeš odgovor?
Oduvek sam istraživao sve što se dešavalo oko mene. Od malih nogu ispitivao sam stvarnost, nastojeći da je relativizujem i analiziram sa različitih gledišta, a to se očigledno odražava na moju umetničku produkciju. Svaka moja fotografska serija dovodi u pitanje određenu temu i pokušava da je shvati iz različitih perspektiva.
Trenutno imam nešto drugačiji cilj nego ranije. Ovog 25. marta napunio sam četrdeset godina. Proslavio sam rođendan potpuno sam, bez porodice, partnera ili prijatelja, potpuno izolovan kod kuće zbog teškog dvomesečnog karantina koji je zadesio Španiju. Zbog toga sam mnogo razmišljao o smislu našeg postojanja, o nasleđu koje ćemo ostaviti budućim generacijama i uticaju naših postupaka na prirodu. Mislim da sam došao do jedne linije koja bi mogla da bude ekvador mog života i upravo zato pokušavam da pronađem njegov pravi smisao.
A šta te raduje?
Seks, prijatelji, sport i hrana, i to ne nužno tim redosledom. Zapravo da, baš tim redom, zašto da lažem (smeh).
Čemu se uvek vraćaš kada želiš da pronađeš malo mira?
Teretana uz neku dobru plejlistu za uživanje u treningu i taj osećaj kada kroz znoj izađe sav stres nakupljen tokom dana. Zavisan sam od navale endorfina koju mi pruža dobar trening.
Koji umetnik ili umetnica te je skoro svojim radom “oborio s nogu”?
Kada je fotografija u pitanju, to su Gregory Crewdson, David Lachapelle, Eugenio Recuenco, Erwin Olaf... A ako govorimo o muzici, mnogo me inspirišu rad, nastupi i ceo estetski svet umetnika kao što su Rosalia, Woodkid i Florence and The Machine.
Kako planiraš da završiš godinu? Koji su ti planovi do kraja, ako uopšte išta više i planiraš u godini kad je to nemoguće?
Imajući na umu to da je ova 2020. godina trebalo da bude puna sjajnih projekata, putovanja i izložbi, a da je gotovo sve otkazano ili stavljeno na čekanje dok se zdravstvena situacija izazvana koronavirusom ne poboljša, mislim da je najbolja opcija ne praviti nikakve planove. Odlučio sam da se zaključam u studio dok sve ne prođe, da se bavim postprodukcijom svojih sledećih serija i radova, kao i da radim na svojoj doktorskoj tezi na Univerzitetu u Granadi. S obzirom na to koliko je čudna ova godina, radije ne bih pravio planove mimo onih koje mogu da kontrolišem.
Povezani članci
Buro 24/7 Izbor
