Pretraga

Frank Vigroux:  \"Ne volim da radim sam\"

Frank Vigroux: "Ne volim da radim sam"

Tekst: Jordan Cvetanović

Franck Vigroux jedan je od malobrojnih umetnika koji su istovremeno i muzičari i reditelji. Kao kompozitor, izvođač, on je u stanju da proizvede širok spektar zvukova - od elektroakustičnih do industrijskih, modernih kompozicija i eksperimentalne elektronske muzike. Međutim, kada je pozorište u pitanju, njegov rad karakteriše jedinstveni umetnički pristup koji u sebi spaja nove medije i izvođačke umetnosti. Od 2009. godine, on stvara transdisciplinarne performanse i sarađuje sa Compagnie d’Autres Cordes, produkcijskom kompanijom koja se bavi audio-vizuelnim i živim predstavama. Njegov rad je prikazan širom sveta na velikim međunarodnim festivalima, a izvodio je i snimao s međunarodno priznatim muzičarima poput Mika Vainio (Pan Sonic), Reinholda Friedla, Elliotta Sharpa, Joey Barona, Zeena Parkinsa, Ars nova ansambla. Njegov neverovatni performans pod nazivom "Flesh", izveden u samoj završnici ovogodišnjeg Bitef festivala i prevazilazi granice priče i postaje nenarativni performans koji svakog gledaoca stavlja u jedno novo iskustvo. To je i estetska avantura s novim senzacijama, koju omogućavaju nove tehnologije. U pitanju je nesvakidašnje umetničko delo u kome se sudaraju digitalna umetnost, primitivno i savremeno, gde se sve vreme preispituje uloga čoveka u svetu, koji taj svet, uprkos tehnologiji, stalno uspeva da nadmaši. Sreli smo se nakon prvog izvođenja, u lobiju pozorišta, dok su utisci još bili sveži i u jednom krajnje prijateljskom razgovoru pokušali uzajamno da shvatimo da li je kraj zaista blizu?

Mnogi vas opisuju kao umetnika sa mnogo lica. Zanima me s kojim od tih lica ste stigli u Beograd?

Mnogo sam srećan da sam ovde imao priliku da prezentujem baš "Flesh", kao jedan od mojih značajnih dela, baš u domenu multidisciplinarnosti. To je u prvom redu saradnja sa koreografima, vizuelnim umetnicima,s tim što sam ja uradio celu art direkciju, scenografiju, kao i dizajn svetla. U pitanju je zaista nešto što je za mene jako bitno i u tom smislu mi je drago da baš tako po prvi put prezentujem Beogradu.

Izvođenje vašeg dela specifilnog dela se posmatra na neki način kao i vrhunac ovogodišnjeg Bitefa. Kao što ste već rekli radi se o vrlo specifičnom radu, čak i za vas, s obzirom da je na ivici video instalacije. U tom smislu, zanima me kako doživljavate današnje pozorište? Da li mislite da je dijalog nestao baš kao i u realnom životu?

Hm, teško je reći, s obzirom da ja nisam baš pozorišni ekseprt. Ono što mogu da kažem jeste da sam se ja u autorskom smislu razvijao pod uticajima eksperimentalnog filma, generalno performativne umetnosti. Uvek sam se manje obazirao na sami tekst, iako sam sarađivao sa mnogo autora i pisaca. Zapravo, da budem iskren, baza mog rada je uvek bila muzika, to je bila osnovna arhitektura načina na koji razmišljam i izražavam šta mislim. Izazov je bio napraviti balans između telesnih pokreta, tehnologije, videa, slika - sklopiti sve u jednu sintezu različitih izraza i jezika.

Frank Vigroux:  "Ne volim da radim sam" (фото 1)

S obzirom da ste pomenuli da uvek sarađujete sa mnogo različitih umetnika, kako izgleda nositi se sa svima njima i njihovim egoima?

Pa mogu vam reći da ja i ne radim sa toliko njih. Najvažnija saradnja koju imam je sa Kurtom d'Haeseleerom, on je inače iz Belgije i deo je svakog mog performansa. On je prvenstveno jako talentovani umetnik kada je u pitanju video rad, ali osim toga on predstavlja veliku inspiraciju za mene.

Frank Vigroux:  "Ne volim da radim sam" (фото 2)

A da li više volite da radite sami?

Zapravo ne više. Volim da sarađujem i razmenjujem mišljenja. Osim toga, ne volim ni da budem sam. Imam veliku sreću da sarađujem sa svim tim divnim ljudima, ali eto nekada se dešava da me pozovu da izvodim svoja dela u klubovima, u tom smislu znam biti sam. Na primer u Berghainu u Berlinu.

Kakvo je to iskustvo, da li je bolje nego u pozorištu?

To je nešto sasvim drugačije. Ne mogu ni da objasnim. Uvek sam zainteresovan da istražujem nova mesta i kako moj rad može da se čita na više načina. Moja muzika je zapravo višeslojna, u njoj možete pronaći razne vrste ritmova, nekih čudnih zvukova koji grade neko svoje pozorište, tako da mi to istovremeno omogućava da mogu da budem istovremeno na više scena. Baš sam srećan zbog toga. Ali, da se vratim na vaše prvo pitanje, dosadno je biti sam, zar ne?

Jednom ste izjavili da je umetnost za jednu državu mnogo bitnija nego sama ekonomija? Kako danas gledate na to? Da li se nešto promenilo po tom pitanju?

Ne znam šta da vam kažem, možda ja nisam adresa za to pitanje. Ono što i dalje znam je da sve što podrazumeva umetnost, obrazovanje i emancipaciju mora i treba da bude na prvom mestu u svim društvima. To se za mene nekako podrazumeva, logično je.

Frank Vigroux:  "Ne volim da radim sam" (фото 3)

Živite na selu u južnom delu Francuske. Koje su prednosti života van grada?

Imam baštu i sopstveno voće i povrće. S druge strane srećan sam da imam svoj studio u sklopu kuće, pa na miru mogu da pravim mnogo buke, a da se niko ne buni, jednostavno imam mnogo više prostora za sebe. Međutim, kada posetim Pariz i kada vidim kako je sve živo i ubrzano, baš po pitanju pozorišta, onda shvatim da je ipak mali hendikep što sam na selu.

Da li vam nedostaje vreva grada?

Ponekad da. Ali, sada pod ovim novim okolnostima pod kojima živimo, nekako sve više mislim da je lepše i sigurnije biti na selu.

Vi ste prvi put u Beogradu? Kakve su vaše prvi impresije i kakav je vaš odnos prema Balkanu, generalno?

Stigao sam juče, malo je rano da kažem ta mislim. Sviđa mi se, mada imam jako malo vremena, s obzirom da sam radio masterclass, bio sam u komunikaciji sa mnogo studeneta, nisam toliko istraživao sami grad. Drago mi je da su uživali u mom predavanju.

Kako izgleda vaš savršen izlazak u grad?

Ne znam. Clubbing nije nešto u čemu se ja osećam kao svoj na svome, moram da budem iskren. Ne idem u klubove, jer jednostavno ne plešem. Sve češće me zovu poznati tehno klubovi da izvodim svoje performanse, ali to je nešto drugo i ne znači da voli da izlazim.

I za kraj, da li mislite da se bliži kraj?

Ne bih rekao. Kapacitet koji poseduju ljudi da bi se adaptirale na razne uslove je neverovatan. Na kraju krajeva, to je u našoj prirodi, da možemo da preživimo sve, pa i eventualni kraj. Ali, to još nije blizu, nemam takav osećaj.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor