Ukoliko iole pratite savremenu umetnost, pogtovo performans, sigurno ste upoznati sa radom Ivane Ivković. Ona je hrabra, beskompromisna, stavlja vas pred ogladalo i ruši društvene konstrukte, tabue upirući prstom tamo gde najviše treba, a gde najmanje očekujete. Njena umetnost se razvija kroz dijalog sa ličnim, emocionalnim iskustvima, zasnovana na preispitivanju ne samo doživljenog, već i onog iz domena željenog i imaginarnog, otvarajući pitanja o složenosti intime kao prostora eksponiranja i skrivanja, deljenja i otkrivanja sopstva i drugosti.
Velika vest, a ujedno i povod za ovoj razgovor je otvaranje istočnog krila, tj poslednjeg velikog dela muzeja Humboldt Forum u Berlinu. Za ovu veoma važnu i dugo čekanu priliku, umetnički kolektiv Slavs and Tatars osmislio je program u vidu dinamične, društveno angažovane instalacije Sauer Pover Klubnacht, koja uključuje nastupe vodećih profesionalaca iz sveta muzike i umetnosti. Među njima je i Ivana Ivković koja će se predstaviti dvočasovnim performansom MONUMENT: NO ONE IS LOST sa preko 30 izvođača.
Zašto si odabrala performans kao medij za izražavanje? Magistrirala si crtež, kako je tekao put od crteža ka performansu i da li u performansu ima nekih elemenata crteža?
Telo i tekst su dva ključna polja delovanja u mom radu. Motiv muškog tela i različiti tekstualni sadržaji pojavljuju se od najranijih crteža kao mesta emocionalnih i misaonih procesa a njihovo osamostaljivanje iz dvodimenzionalnog okvira dešavalo se postepeno, kroz ambijentalne instalacije, tekstilne i lumino objekte, video radove i performanse. Forme umetničkog izražavanja razvijaju se i menjaju, ali goruća i najvažnija pitanja koja me okupiraju i prate kroz život ostaju ista. Vraćam im se birajući kompleksnija umetnička sredstva. Rad u polju performansa doneo mi je ono što sam oduvek želela – tim sa kojim stvaram, delim, razvijam se i divne saradnje sa dramaturgom, glumcima, performerima, direktorom fotografije, montažerom, toncima. Ispunjava me osećaj poverenja, izlaženje iz ličnog u kolektivno, višeglasje. U starim crtežima redovno otkrivam motive, simboliku i jasne veze sa radovima nastalim godinama kasnije. Performans je čisto oživljavanje crteža, prostor papira zamenjen trećom, i četvrtom dimenzijom. Slede se ista pravila – od zlatnog preseka, konteksta prostora, dimenzije, perspektive, emocije, boje. Recimo, problematika verovatnja kojom se bavi performans IN HIM WE TRUST (Bitef Teatar, 2020), kroz “odigravanje” biblijske kompozicije Strašnog suda, nametnula je visinu i vertikalu kao nužne parametre, visoki prostor koji stremi nebu, te je on sa razlogom osmišljen za zgradu Bitefa. Građena da bude katedrala ova zgrada to nikad nije postala što je radu dalo dodatnu uzbudljivost.
Kako se u najavi performansa navodi, MONUMENTS iz današnje perspektive, razmatra vezu između prošlosti i budućnosti kroz posledice i pitanje gde smo sada i dokle smo stigli? Pa, gde smo?
Serija performansa MONUMENT: NO ONE IS LOST (SPOMENIK: BEZ IZGUBLJENIH) istražuje odnos između ljudskog tela, identiteta i specifičnosti konteksta i arhitekture određenog mesta. Promišlja savremeni trenutak, njegovu (post)apokaliptičnu prirodu i osećanje kraja sveta kakvog smo do sada poznavali. Postavlja pitanje ima li prostora za određene nove opcije i izbore koji zavise od pojedinca i kakvi bi oni bili. Priziva prostore nepoznatog, nakon dekonstrukcije postojećih uverenja i modela ponašanja, i nove kolektivne vrednosti. Mene je inspirisalo da tematiku rodnog iskustva i identitetskih okvira, proširim na promišljanje geopolitičkih pitanja shvativši još ranije da izloženost performera, njihova ranjivost ali i snaga prisustva postižu snažan iskaz o višestrukim aspektima društvene realnosti. Ovoga puta u Berlinu, ispred muzeja Humboldt Forum koga prate afere i kritike zbog predmeta afričkog porekla iz kolonijalističke ere, biće zanimljivo konfrontirati performere, njihovu izloženost i ranjivost, veličini i značaju takvog muzeja koji treba da prikaže svu sjaj i moć zemlje i njene politike. I kao što sam rad kaže, spomenik: bez izgubljenih… A gde smo sada i da li smo se izgubili – to se ne usuđujem da kažem.
