Pretraga

Jérôme Sans ekskluzivno za BURO. Srbija: \"Život je večni bumerang\"

Jérôme Sans ekskluzivno za BURO. Srbija: "Život je večni bumerang"

Tekst: Jordan Cvetanović

Jérôme Sans je je jedna od vodećih ikona u svetu savremene umetnosti i jedan od najprogresivnijih kreativnih direktora današnjice, čije ime znaju svi oni koji nešto znače. Između ostalog, kao suosnivač sada već prestižnog Palais de Tokyo u Parizu, bio je prvi revolucionarni direktor koji je osmislio model funkcionisanja za Centar savremene umetnosti Ullens u Pekingu i kreativni direktor i glavni urednik časopisa L'Officiel Art, kao i globalni art direktor za Le Meridien Hotels & Resorts i kustos preko 300 međunarodnih izložbi i bijenala koji podrazumevaju saradanju sa umetnicima i stvaraocima sa najvišeg svetskog nivoa. Upoznali smo se sasvim slučajno, na otvoranju ovogodišnjeg Oktobarskog salona, gde u ulozi predsednika žirija, pomno prati šta se dešava na ovdašnjoj i svetskoj umetničkoj sceni. U dosta zgusnutom rasporedu i agendi u koju se nemoguće ušunjati, bio je raspoložen da nesebično otkrije kako će izgledati budućnost umetnosti, ali i da prizna da mu moda ne znači mnogo i da ga nepogrešivo oduševljeva samo ukoliko ste drugačiji od ostalih.

Jérôme Sans ekskluzivno za BURO. Srbija: "Život je večni bumerang" (фото 1)
Jérôme Sans ekskluzivno za BURO. Srbija: "Život je večni bumerang" (фото 2)

Živeli ste između Pekinga i Pariza od 2008. do 2020. Koje ste projekte do sada radili u Kini? Primećujete li neku evoluciju između Istoka i Zapada od tada i da li je trenutna pandemija imala uticaja u tom smislu?

JS: Nakon skoro decenije između Kine i Francuske, od 2020. godine zapravo ne živim u Kini, jer se moj prelazak u Kinu odnosi na 2008. godinu kada sam imenovan za direktora UCCA u Pekingu, prve privatne institucije posvećene savremenoj umetnost u toj zemlji. Jako dugo sam radio sa kineskim umetnicima, od kasnih 80-ih, pa je moj boravak u Pekingu predstavljao logičan nastavak svih mojih prethodnih aktivnosti. Gradeći ili oblikujući UCCA, ovu potpuno novu instituciju u Kini u to vreme, osetio sam da sam ponovo imao priliku da ostavim istorijski trag. Kina je postala jedno od najatraktivnijih i najuzbudljivijih mesta na svetu, u samom projektu sam pronašao elemente sopstvenog iskustva i uverenja. Ideja je bila stvoriti mesto, gde bi se po prvi put mogla izložiti kineska umetnička scena sa međunarodnim standardima i gde bi se istorijski kineski umetnici i nova generacija umetnika koji su se pojavili devedesetih mogli prikazati u dijalogu sa međunarodnim umetnicima ... Nakon što sam napustio UCCA 2012. godine, razvio sam mnoge projekte sa Perfect Crossovers i nastavio da živim između Pariza i Pekinga. Želeo sam da vratim Kini mali deo onoga što su mi tokom vremena toliko dali svi moji prijatelji - kineski umetnici.

A danas?

Danas, čak i ako i dalje nastavljam intenzivno da radim sa kineskim umetnicima i da tamo vodim izložbe, kao što su Li Qing: Rear Window u Prada Rong Zhai 2020. ili Yu Hong: The World of Saha u Long Museum, obe institucije smeštene u Šangaju, moje veze sa Kinom su i dalje vrlo jake, ali tamo odlazim samo povremeno u zavisnosti od svojih projekata. Očigledno je da je proteklih meseci pandemijska kriza takođe odigrala veliku ulogu u ovom pogledu, naglim zatvaranjem svih granica. Proveo sam prvi lockdown u Parizu, koji se pretvorio u miran, uspavan, miran, prazan grad, gde se priroda lagano vratila sebi, suprotno svojoj uobičajenoj večitoj uznemirenosti. Iako je Francuska bila prilično otvorena, naizmenično između perioda zatvaranja i „otvorenosti“, situacija u Kini je bila restriktivnija, ali sa bržim ponovnim otvaranjem i povratkom u „normalan“ život. Kineske umetničke institucije mogle su brzo da se otvore, uprkos prilično poremećenom programu za 2020. godinu, otkazivanju ili odlaganju sajmova i izložbi, ali situacija je bila prilično slična onoj koju smo doživljavali u Francuskoj. U širem smislu, umetnost je pretrpela punu snagu efekata globalne zdravstvene, ekonomske i socijalne krize. Ali, čak i tokom pandemije, umetnost nas zbližava i pokazuje otpornost, solidarnost i otvorenost prema drugim kulturama i prema sebi. Kina je nesumnjivo i paradoksalno jedna od najvećih laboratorija za stvaranje danas, ali Pariz takođe ponovo postaje neverovatno uzbudljiv!

Jérôme Sans ekskluzivno za BURO. Srbija: "Život je večni bumerang" (фото 3)

Kako ste dospeli u svet savremene umetnosti?

JS: Svoje zanimanje za umetnost otkrio sam tokom adolescencije, kada sam zajedno sa prijateljima čitao knjige o Masacciou, Le Grecou ili o Rembrandtu, Manetu, uporedo slušajući pop muziku. Moja porodica zaista nije poznavala nikoga u svetu umetnosti, osim jednog rođaka koji je bio povezan sa jednim od vodećih francuskih kritičara umetnosti - Bernard Lamarche-Vadel. U 18. godini, nakon što sam ga upoznao, shvatio sam da sam zainteresovan da radim i borim se za kulturu svog vremena i aktivno učestvujem u otkrivanju umetnika moje generacije. U to vreme to je bilo samo nekoliko umetničkih galerija, gotovo nijedan muzej nekako nije pokazivao šta se dešava u svetu. Svet umetnosti bio je majušnih razmera. Bilo je to drugo vreme. A onda sam 1981. godine, zajedno sa Jean de Loisy osnovao neprofitno umetničko udruženje koje je predstavljalo umetnike u nastajanju na francuskoj sceni. Dve godine kasnije, nakon što sam organizovao izložbe u podrumu, u zadnjem delu prodavnice, u knjižari, u sobi za poslugu, Jean je angažovan u francuskom Ministarstvu kulture da rukovodi umetničkom institucijom. Tada sam odlučio da krenem svojim putem i otišao sam u Veliku Britaniju sa par svojih ideja. Pisao sam za Flash Art i druge umetničke časopise. Posle nedelju dana, kontaktirao sam i upoznao većinu direktora institucija savremene umetnosti u Londonu, a da ih prethodno nisam ni poznavao. Tako sam uspeo da ubedim direktora Riverside studios koji je u to vreme bio najnaprednija, underground i interdisciplinarna londonska institucija da urade jedan projekat. Oni su mi pomogli da uključim još četiri engleska centra savremene umetnosti kako bih zajedno sarađivao na putujućoj izložbi vezanoj za nove generacije francuskih umetnika pod nazivom Novo francusko slikarstvo. Godinu dana sam gostovao sa ovom izložbom širom Engleske i držao predavanja u svim umetničkim školama, uključujući čuveni Courtauld institut u Londonu. Tokom 80-ih i 90-ih godina bio sam jedan od jedinih nezavisnih kustosa u Evropi koji su eksperimentisali sa novim formama izložbi van institucija na neočekivanim mestima poput aerodroma, stanova, prodavnica, zabačenim krajevima, na ulicama, u selima ... Zanimalo me je da otkrijem i pokažem javnosti nove umetničke scene u vreme kada nije bilo struktura koje su bile zainteresovane za nove generacije.

Kako ste otkrili Kinu?

U tom istom periodu počeo sam da se susrećem sa kineskim umetnicima u Francuskoj preko Yan Pei-Minga, a zatim i Chen Zhena sa kojim sam odmah sklopio neraskidivo prijateljstvo. U julu 1990. pratio sam ove umetnike na prvoj izložbi kineske avangardne umetnosti u Francuskoj - Chine demain pour hier, koju je kustos Fei Dawei izveo u selu Pourrières na jugu Francuske. To mi je omogućilo da zajedno sa Yan Pei-Ming i Chen Zhenom, upoznam Cai Guo Qiang, Yang Jie-Chang, Huang Yong Ping, Gu Wenda, Hou Hanru i kompozitora Chen Kikanga. Razvio sam vrlo čvrst odnos sa njima i sa širom kineskom umetničkom scenom. Devedesetih godina bio sam deo kolektiva kustosa, uglavnom Amerikanaca među kojima su Peter Doroshenko, Silvia Kubinia, Pedro Alonso, stvarajući model nove institucije u Milwaukeeu sa Institutom za vizuelne umetnosti, gde smo zajedno prvi put u SAD predstavili čitavu novu generaciju umetnika kao što su Maurizio Cattelan, Steve Mc Queen, Pascale Marthine Tayou, Pierre Huyghe, Erwin Wurm, Philippe Parreno, Kendell Geers, Joachim Koester, Lars Nilsson, Kim Sooja, Annika von Hauswolff i Martin Paar… Zatim, nakon drugih izložbi i bijenala u različitim zemljama i kontinentima, i pošto mi je bilo nemoguće ući u bilo koju francusku instituciju, jer prosto većina tih institucija je za mene bila kruta i zastarela, odlučio sam da osnujem “svoju”. Tako sam sa Nicolas Bourriaudom postao suosnivač Palais de Tokio 1999. godine, da bi ga vodili od 2002. do 2006. godine. Ideja je bila razviti novi model institucija, model bez fiksnih pravila, prilagođen načinu života i načinu života koji prati trenutni kontekst. Ne samo institucija, već i mesto za život, potpuno otvoreno prema spoljnom svetu. Institucija kao otvorena platforma, živo telo, agora gde se o svemu moglo raspravljati i pokazati. Različite forme su mogle biti izložene, uvek u dijalogu sa drugima, u stalnom pokretu. Angažovano mesto sa položajem prema društvu. Ne samo još jedan prostor za pokazivanje. Bilo je to uređivanje baš kao što to radite u dnevnim novinama, predstavljanje u izazovnim oblicima, izmišljanje novog pristupa za posredovanje u onome što radimo, prikazivanje, doček na vratima i ispred na car desku, dodir isključivo sa digitalnim viralnim formama, baš kao što je u to vreme radila i muzička industrija. Nicolas i ja napustili smo Palais de Tokio 2006. godine na njegovom vrhuncu. Ali život je, znate, večiti bumerang. Kako se Kina otvorila prema Zapadu i kako je umetnički svet tamo trčao da otkrije novu, živahnu umetničku scenu, tako sam i ja 2008. godine otišao u UCCA.

Jérôme Sans ekskluzivno za BURO. Srbija: "Život je večni bumerang" (фото 4)

Suosnivač ste Morgan Morris-a kompanije Perfect Crossovers, jedne od prvih platformi za talente i kreativne industrije između Kine i ostatka sveta. Pitam se kako prepoznajete da je nešto umetnost u koju treba ulagati? Kada znate da je neko ili nešto zlatno koka?

JS: Nisam najbolja osoba koja je odgovorila na ovo pitanje. Jasno je, međutim, da špekulacije sve više utiču na savremeno stvaralaštvo. Kao kustosu, umetničkom direktoru i direktoru kulturnih institucija, moj cilj je više stvaranje ili koprodukcija novih kulturnih izazova, sa jakom dimenzijom ljudskosti. Dakle, ne smatram umetnost zlatnim jajetom. Ono što volim da radim je da pratim avanturu umetničkih dela tokom vremena. Za mene je novac faktor, ali ne i umetnička vrednost. Moj cilj je da umetnike vratim u srž društva, u epicentar rasprave i da dam glas onima koji pomeraju granice da ponovo izmisle svet. Poslednjih nekoliko godina gledam Kinu, arapske zemlje, Indiju, Latinsku Ameriku, Balkan, Centralnu Aziju ... Ovde su sada prave energije, nove laboratorije. Svet se kreće Ovo je zaista uzbudljivo! Onda, umesto da vidim vrednost umetničkih dela, ako je to vaše pitanje, predložio bih onome ko želi da sakuplja umetnost, da započne sa svojom generacijom umetnika koji dele ista pitanja, iste strepnje, iste težnje; prepustiti se vođenju sopstvene istorije, takođe svojim estetskim ukusima, dok se razvijaju dela koja imaju koherentnost, doslednost, čak i ako to znači konsolidaciju određenih delova tokom godina. Kolekcija je poput živog tela. Kolekcija je takođe nešto što mora biti istina, oličavati energiju, identitet kolekcionara.

Jedno vreme ste radili i kao globalni kurator za kulturu u Le Meridien Hotels & Resorts. Kako se atmosfera u hotelu kao objektu privremenosti i metafori usputne stanice može pretvoriti u umetničko delo?

JS: Hotel je istorijski mesto gde su začeta velika fundamentalna književna dela i pesme underground scene. Brojni umetnici su tamo živeli i stvarali od 60-ih godina. Hoteli su bili produžetak studija, kao što je Martin Kippenberger pokazao u svojoj istorijskoj seriji na hotelskim dopisnicama. Glavna dela generacije Beat napisana su u hotelu u centru Pariza, hotelu Beat, ulica Git-Le Coeur. Hoteli nisu jednostavno tranzitno mesto, već mesto na kome se može započeti kreacija. To su mesta „između“. Da bismo oživeli koncept Palais de Tokio, zamislili smo ta mesta života u kojima ljudi žive poput hotela, kako bismo osmislili novu muzejsku instituciju za 21. vek. Skoro smo želeli da napravimo hotel sa umetnikom Mauriziom Cattelanom koji je imao zamisao da na krovu ustanove stvorimo jedinstvenu sobu sa pogledom na Ajfelov toranj za maksimalno jednu ili dve osobe. Ovo je takođe ono što me zanimalo i vezano za projekt sa Le Meridien: Želeo sam da od svakog hotela napravim mesto za život, trenutak za istinsko iskustvo, susret, komunikaciju, deljenje, otkrivanje stvari, piće, večeru, provođenje vreme sa porodicom ili prijateljima ... Ovi važni trenuci su se transformisali u mesta života. U stvari, istorija Palais de Tokio i Le Meridien činila mi se bliskom, bila su mesta tranzita i razmene. Ovo su trenuci u kojima smo živi, gde možemo napuniti baterije. To su prostori koji treba da daju sadržaj svojim klijentima, gde ljudi dolaze da nauče i iskuse nešto drugo. Hotelska industrija je zanimljiva na drugačiji način od institucija. Reč je o suočavanju ljudi sa stvarnošću i njenom sagledavanju u novom svetlu. Jednostavne stvari mogu dobiti nove perspektive. U ovom projektu za Le Meridien pozvao sam porodicu umetnika i stvaralaca da dođu i iznova izmisle sve elemente iskustva dolaska za radni sto ili hotelsku sobu ... Bilo je to prvi put da se hotelska grupacija sa skoro 120 lokacija širom sveta udružila da stvori indeks kreativnih mesta u svetu. To je bio program koji je za svoje vreme bio prilično ekskluzivan, da bi se razumela važnost stvaranja koje dolazi da prožme mesto i promeni našu perspektivu o svetu.

Jérôme Sans ekskluzivno za BURO. Srbija: "Život je večni bumerang" (фото 5)

Čini se da su putovanja u samom središtu vašeg posla. Šta primetite odmah kad negde stignete?

JS: Nikada nisam putovao izvan Francuske do svoje 21. godine. Međutim, putovanja su deo mog života, jer su se moji roditelji često selili. Imali smo nomadski život u Parizu, predgrađima i regionima, tako da nikada nisam imao utisak da imam dom. Svuda sam se osećao kao kod kuće, stekao nove prijatelje na svakom novom mestu gde sam otišao, dok sam gubio kontakt sa nekima, ali to nije bio problem. U dvadesetim godinama, zahvaljujući Engleskoj, gde sam imao prvu izložbu, to iskustvo me je odvelo širom sveta. Najviše inspiracije pronalazim na putovanjima, ali nikada ne idem sam na putovanje. Idem samo tamo gde imam razlog da dođem. Turizam me uopšte ne zanima. Uvek se sastajem i provodim vreme sa lokalnim stanovništvom i povezanim ljudima koji me vode na dobra mesta, predstavljaju mi zanimljive umetnike. Odmah se nađem u središtu reflektora zahvaljujući tim susretima sa pravim ljudima, mestima, umetnicima i institucijama. Uvek se trudim da imam lokalan pristup, koji polazi od neuralgične tačke lokalnog konteksta iz kojeg realizujem projekat, da ga obogatim drugim razmerama, da lokalno povežem sa globalnim. Volim da se udružujem sa lokalcima poput kubanske kustoškinje Laure Salas Redondo sa kojom sam radio knjigu Cuba Talks ili sa kazahstanskom kustoškinjom Dinom Baitassovom sarađujući na izložbi Racing the Galaxy, 2019. godine.

Kao neko sa velikim iskustvom u svetu savremene umetnosti, kako doživljavate Beograd? Kako vizuelna scena Srbije radi za vas iz vaše perspektive?

JS: Prvi put sam došao u Srbiju krajem devedesetih, na poziv umetnika, koji je bio student Instituta za visoke studije vizuelnih umetnosti (Iheap) vođen Pontus Hultenom. Vratio sam se 2020. godine, kao gost na izložbi Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti, gde sam imao priliku da se upoznam i sa lokalnom umetničkom scenom. Još tada sam video ogroman potencijal za srpsku umetničku scenu. Beograd je vrlo jedinstven, živahan i otvoren grad, na raskrsnici Evrope, sa složenom i burnom istorijom Nebrojeno puta je uništavan, ali se neprestano ponovo rađao sa neverovatnom vitalnošću. Srpska umetnička scena poslednjih deset godina razvijala se u specifičnom društvenom i političkom kontekstu. Politizaciju umetnosti u Srbiji video sam kao posledicu specifičnog konteksta u kome savremeni umetnici žive i rade. Promena političke moći 2000. godine dala je novi zamah umetničkoj sceni, što je od Srbije stvorilo društvo polarizovano između otvorenosti, evropske i globalne orijentacije i više tradicionalističkog i nacionalističkog nasleđa. Tada je lokalna scena evoluirala od relativne „izolacije“ do „globalizacije“, ali nije zaboravila na svoj kulturni identitet, istovremeno obuhvatajući sve vrste tema: rodovi, identitet, politika, globalizacija, ljudsko ponašanje. Moje drugo putovanje u Srbiju u junu 2021. godine u ulozi predsednika žirija Oktobarskog salona samo je potvrdilo moje prve intuicije i što bliže posmatram lokalnu umetničku produkciju, sve me više impresioniraju fascinantni umetnici koje otkrivam i koji nažalost nemaju priliku da imaju strukture i teoretsku i kritičku podršku koju zaslužuju. Neki od njih i dalje rade u obliku izolacije koja otežava njihov život i njihovo postojanje kao umetnika, sa nedostatkom vidljivosti na međunarodnoj sceni.

Jérôme Sans ekskluzivno za BURO. Srbija: "Život je večni bumerang" (фото 6)

U žiriju ste ovogodišnjeg Oktobarskog salona pod motom „Sanjari“? Šta mislite o Oktobarcu?

JS: Italijanski kustosi Ilaria Marotta i Andrea Baccin, osnivači CURA magazina, uradili su izuzetan posao osmislivši vrlo upečatljivu, koherentnu, inteligentnu, inspirativnu, emotivnu smotru sa impresivnim izborom dela 64 domaća i međunarodna umetnika, uprkos teškom kontekstu. Oni prosto razvijaju refleksiju o prolaznim prostorima sna kao bezvremenskom, univerzalnom i metaforičnom mestu slobode, narušavajući naše najčešće izvesnosti, mešajući u jednom delu projekcije snova umetnika, virtuelnu sferu, maštu sa postojećom stvarnošću ... Kaleidoskopska vizija sna, u vreme zaključavanja, gde bekstvo duha, zamišljeno lutanje postaje oblik bekstva, ali i mesto mogućeg otpora i ponovnog pronalaska zajedničkog sveta. U ovom veoma nemirnom periodu i u složenom kontekstu Beograda, uspeli su u izazovu stvaranja bijenala kada je vrlo mali broj umetnika mogao da dođe i radi i proizvodi svoja dela na licu mesta. To je grad u kome već postoje zapažene institucionalne strukture za savremenu umetnost, ali neophodno je i dalje razvijati rezidencijalne programe, promovisati razmene i susrete između srpskih i međunarodnih umetnika i promovisati umetnike i kreativce u nastajanju. Ali u Srbiji je teško dobiti finansiranje za kulturne projekte; čak i ako razgovarate o nekim projektima i državnim fondovima, dogodi se promena vlade i tada je sva podrška blokirana, ali budimo optimistični i ohrabrujući za sve inicijative koje dolaze. Oktobarski salon, osnovan 1960. godine, simptom je internacionalizacije lokalne umetničke scene i jedan od najvažnijih godišnjih umetničkih događaja u Srbiji, koji se sada organizuje na slične načine kao i međunarodna bijenala, ističući srpsku umetničku scenu u globalnom kontekstu.

Šta se trenutno nalazi na vašem noćnom ormariću? Koja knjiga vas uspavljuje?

JS: Poslednja knjiga na mom noćnom stočiću je Leïla Slimani, Le parfum des fleurs la nuit, što znači „miris cveća noću“. Autorka s veličanstvenom spisateljskim umećem priča o noći koju je provela zatvorena sama u Punta della Dogana u Veneciji. Njena knjiga govori o samoći, zatvorenosti, kretanju, putovanjima, intimnosti, identitetu, odnosu pisca prema delu, životu punom kontemplacije, usamljenosti, trenucima blagodati introspekcije i sumnjama ... Govori o svom iskušenju da se povuče iz sveta, njena fantazija zaključavanja i pisanje, zahtevna disciplina koja može doneti osećaj bespomoćnosti ili kreativnog uzbuđenja.

Jérôme Sans ekskluzivno za BURO. Srbija: "Život je večni bumerang" (фото 7)

Kakav je vaš odnos prema modi? Šta vi lično najviše volite da nosite? Koji način odevanja najviše cenite?

JS: Moda kao takva me ne zanima jer je stvorena da izađe iz mode, da odmah zastari... Moda prolazi kroz revoluciju, jer proizvodnja kolekcija četiri puta godišnje više nema smisla. Modni sistem visoke mode je potpuno zastareo i više ne odgovara današnjem svetu sa prekomernom proizvodnjom i masovnom potrošnjom. Stvaranjem ne upravlja mrežni sistem, već kalendar. Kreatori mode su primorani da prekomerno proizvode umesto da slede svoju viziju, postali su radnici u službi modne industrije. Budući da modni sistem više nema smisla, velike kuće su počele da kopiraju uličnu odeću koja je najkreativnija. Sada je to tržište kojim upravlja. Ipak, neki stvaraoci me fasciniraju kada u sve to upletu priču, stav, novo pisanje, oni koji su u otporu i kreatori novina poput Yves Saint Laurent, Heidi Slimane, Jean-Charles De Castelbajac, Azzedine Alaïa. Svi su bili i jesu vrlo bliski svetu umetnosti i stvaralaštva uopšte. Decenijama nosim istu odeću kako bih izbegao bilo kakva pitanja, bilo kakvo preispitivanje. Smanjio sam paletu mogućnosti nošenja na najjednostavniju stvar, koja odgovara mom stilu, koja dolazi iz 1980-ih, new wave, rock, nešto za sva vremena.

Čime vas je moguće kupiti?

JS: Budite uvek drugačiji.

I na kraju, šapnite mi nekoliko savremenih umetnika u nastajanju koje pratite sa znatiželjom?

JS: Navešću nekoliko njih… Nikola Božović, José Yaque, Laure Prouvost, Sonja Radaković, Wang Yuyang, Otobong Nkanga, Joël Andrianomearisoa, Romain Bernini, Hicham Berrada, Laura Henno, Anna Uddenberg, Li Qing, Garance Vallée, Ibrahim Mahama, Leandro Feal, Martine Syms, Mihael Milunović, Andreas Angelidakis, Claudia Comte…

Jérôme Sans ekskluzivno za BURO. Srbija: "Život je večni bumerang" (фото 8)

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor