Pretraga

Ljubica Suna Čehovin: Često mi nedostaje eros Beograda

Ljubica Suna Čehovin: Često mi nedostaje eros Beograda

Tekst: Jordan Cvetanović

Ljubica Suna Čehovin, čuvena dizajnerka još iz doba stare Jugoslavije, rođena je 1957. godine u Beogradu, a nakon diplomiranja na Odseku za arheologiju Filozofskog fakulteta, neko vreme radi volonterski u struci, ali se ubrzo okreće umetnosti. Dizajnersku karijeru započela je kao dizajner scenskog kostima i 1984. radi prvi kostim za predstavu “Smešne ljubavi” Milana Kundere. Godinu dana kasnije počinje da se bavi ručnim radom – oslikavanjem svile, unikatnim modnim i kućnim ukrasima. Krajem osamdesetih, čuvena kompanija Jugoexport naručuje seriju luksuznih poklona povodom 1.111 godina od prvog slovenskog pomena Beograda 878. godine i Ljubica Čehovin dobija poziv da se pridruži timu. Nakon ovog uspešnog projekta dolazi i poziv za Beoizlog koji je bio od izuzetne važnosti za njen dalji rad. U svom radu bavi se proučavanjem identiteta, tragova, sećanja, neverbalne komunikacije i dekodiranjem gradova. Član je Sekcije za dizajn Udruženja likovnih i primenjenih umetnika i dizajnera Srbije (ULUPUDS) od 1991. godine i Grafičke sekcije Društva oblikovalcev Slovenije (DOS) od 2006. godine. Povodom obeležavanja 60 godina od održavanja prve konferencije šefova država i vlada nesvrstanih zemalja u Beogradu, septembra 1961. godine, Kulturni centar Beograda je poziva da osmisli kolekciju “Beograd 1961”. Osnovni motiv i polazište dizajna su zapravo osnivači Pokreta nesvrstanih - Tito, Naser, Sukarno, Nehru i Nkrumah, čiji se likovi i originalni potpisi nalaze na majicama i ostalim suvenirima. Sresli smo se baš te nedelje kada je Beograd ponovo ličio na svet i negde u mimohodu razmenili misli o tome da li je nekada bilo slobodnije dizajnirati i zašto još uvek mašta o tome da živi sa svima koje voli u jednom gradu?

Ljubica Suna Čehovin: Često mi nedostaje eros Beograda (фото 1)
Ljubica Suna Čehovin: Često mi nedostaje eros Beograda (фото 2)

Povodom obeležavanja 60 godina od održavanja prve konferencije šefova drŽava i vlada nesvrstanih zemalja, Kulturni centar Beograda predstavio je vašu novu kolekciju “Beograd 1961”. Kakav je bio osećaj posle toliko godina ponovo stvarati za Beoizlog?

Moram priznati, da sam imala veliku tremu. Pozvali su me dosta kasno i ostavili mi veoma malo vremena “da se snađem” s obzirom da je današnji način rada nevorovatno različit od načina nakoji smo radili u vreme otvaranja tog istog “Beoizloga”. Sve je užasno ubrzano. Toliko brzo se danas smenjuju teme i potrebe po raznim promocijskim stvarima, toliko je velika ponuda proizvoda i to po relativno niskim cenama, da je prava retkost da se iko seti da pozove živog autora, da osmisli neki predmet koji treba da bude poklon nekim specifičnim povodom. S druge strane izgubio se osećaj koliko vremena treba jednom živom autoru od trenutka kad dobije temu i narudžbinu do trenutka kad je spreman da pusti proizvode u serijsku produkciju. To je vrlo pipav i dug put. U tome se ništa nije i ne može ni promeniti, niti ubrzati. Kulturni centar s kojim inače ipak sarađujem, mada veoma proređeno, svih ovih godina, pozvao me je i neverovatno me obradovao. Bacili su me u vodu, bacila sam se sama bolje reći i snašla sam se. Valjda je tu ulogu odigrala kilometraža, te silne godine rada na taj moj način, pa smo uspeli da ipak stvorimo par predmetića kojima možemo da obeležimo taj svečani povod. Ova kolekcija koja je naknadno nazvana “Beograd 1961” nastala je na prvenstveno kao serija poklona gostima proslave, a zatim eventualno i kao beogradski suvenir, koji se može prilagoditi i prodaji u Beoizlogu, ukoliko se ukaže za to potreba ili postoji interesovanje publike, što mislim da postoji. Posle toliko godina bilo mi je teže možda to što sam se plašila da li ću imati majstorsku ekipu kakvu sam imala u ono slavno vreme kad sam radila prve kolekcije, ali, srećom još uvek rade neki od mojih starih saradnika, a srela sam i nove, vrlo profesionalne proizvođače koji su zapravo, kao neke male vile učinili da kolekcija ugleda svetlo dana baš u minut i na vreme. Sad, kad razmišljam o toj avanturi, zapravo sam vrlo ponosna i drago mi je što sam ponudu Kulturnog centra, uprkos kratkom roku, prihvatila.

S obzirom da je centralni motiv vaŠeg novog dizajna zapravo drveće iz Parka prijateljstva na Novom Beogradu, imate li omiljeno drvo u tom istom parku? Ili klupu?

Centralni motiv mog dizajna za Beograd 1961 su pečati, odnosno portreti u obliku pečata i potpisi državnika koji su formirali taj pokret, pa oni kod mene “predstavljaju” sve ostale učesnike ove velike konferencije, koja je bila prva i zbog toga istorijski vrlo važna za homogenizaciju cele ideje. To je prevashodno bila politička konferencija i zato mi je bilo baš teško da izaberem noseći motiv. Odlučila sam se za njih petoricu: Nehrua, Tita, Sukarna, Nasera Inkrumaha. Tito je kao domaćin blago istaknut, inače su svi kao vitezovi okruglog stola ujednačeno postavljeni na belu podlogu papira. Propratni motiv, odnosno dodatni, bila je moja želja da podsetim na sađenje drveća u parku Prijateljstva, te sam “posadila” drveće sa raznih meridijana na moju majicu. Time sam simbolično ponovo portretisala državnike, koji su sanjali mir na svetu i koegzistenciju, zaneseno i veoma uzvišeno, te ih u mislima povezala sa današnjom isto tako plemenitom i važnom borbom za očuvanje prirode i planete. Dakle, imam drveće kao motiv, ali ne radi se o drveću u mojoj poruci, ili bar ne bukvalno. Divno vam je pitanje, ali nemam ni klupu, ni drvo..Vidite, baš ste mi dali lepu ideju!

Ljubica Suna Čehovin: Često mi nedostaje eros Beograda (фото 3)
Ljubica Suna Čehovin: Često mi nedostaje eros Beograda (фото 4)

Beoizlog je otvoren 1991. Godine vašom kolekcijom “Beograd”. Koliko se po vašem miŠljenju promenilo vreme i da li misite da je dizajn apsurdno bio slobodniji i lepši tih godina?

Još na početku ovog razgovora rekla sam kako je današnja brzina, a s njom i određena površnost u pristupu stvarima na kojima se radi, glavna razlika između - nekad i sad. Ne znam da li je dizajn sam po sebi bio lepši i slobodniji tih godina kad sam ja počinjala da radim, ali dizajn je bez svake sumnje ogledalo vremena u kome nastaje. Kao ogledalo on posredno menja fokus. Mi smo, na primer, vaspitavani na tradiciji Munarija ili Papaneka, mismo učeni da to što radimo utiče na našu okolinu, da smo odgovrni za to što ćemo napraviti, da to što napravimo mora ljudima da pomogne, da olakša Ili ih nečemu čak i nauči, proširi im pogled na svet ili im oplemeni svakodnevicu. Verovali smo da imamo u tome slobodu i ponašali smo se shodno tome. To ne znači da nije bilo puno humora, dosetki, puno dobrih provokacija, ali sve to trebalo je u određenoj meri obavezno da utiče na društvo. Danas mi sve deluje kao da je natrpano, pa biraj! Nekako baš natrpano. Svega je previše. Kao da sam se nagla nad česmu da popijem gutljaj vode, a voda kulja iz debelog šmrka za polivanje ulice. Previše je škola, diploma, potvrda za rad, ogromna je ponuda i teško je snaći se u svemu tome. Market je, da pojednostavim, postao važniji od robe na njemu.

Više od 2o godina Živite u Sloveniji. Kako vam je tamo? Šta vam najviše nedostaje?

Pa, ja živim u Sloveniji od početka 90-tih i u nju sam došla stvarno sticajem ratnih okolnosti iako u Beogradu nije bilo rata u smislu ko što ga je bilo u Sarajevu ili u nekim drugim gradovima na prostorima Jugoslavije. Ovde sam došla na par meseci i ostala neplanirano do danas. Međuim, kao slobodni umetnik imam tu privilegiju da nemam platu, što je svakako tamni deo te romanse, kao što nemam kancelariju ni radno vreme. Nemam otud ni utisak da sam otišla nekud odakle sad gledam iz daljine i nemam dodira više sa svojim izvorom. Svih ovih godina redovno dolazim u Beograd, ponekad nešto i radim tu. Zapravo sam klasično raseljeno lice ili građanin sveta što tačnije opisuje to stanje, a to znači da sam posle svih ovih godina opstajanja i opstanka na slobodnom tržištu i van regularnih sistema rada i života, u Sloveniji zaista stvorila svoju oazu, svoj svet i dom. Kad sam u Ljubljani nedostaje mi beogradski haos, eros Beograda i sve što pod tim podrazumevam, a kad sam u Beogradu, nedostaje mi ljubljanski zen, prijatelji i mirni protok vode kroz grad.

Ljubica Suna Čehovin: Često mi nedostaje eros Beograda (фото 5)
Ljubica Suna Čehovin: Često mi nedostaje eros Beograda (фото 6)

Negde ste pomenuli da su vam uzori u radu bili grupa Memphis, Dries van Notten, Yoshi Yomamoto. Da li se to promenilo u međuvremenu i da li mislite da ste vi nekome uzor?

Uh, da, to bi bilo lepo, ali ne znam da li jesam? Možda jesam i to me ispunjava radošću ako je istina. Tačno kažete, imala sam u stvari više nekih uzora. Interesantno je da kako čovek stari sve duži je spisak te kosmičke braće među pesnicima i možeš nabrajati imena ljudi iz istorije stvaralaštva ili svoje savremenike i govoriti, divim se tome i tome čoveku, ovaj i ovaj mi je brat po svemu, onaj tamo je fantastičan ali sasvim iz drugog filma. Jednostavno, što sam starija sve veći je moj horizont i uzori se množe. To je kao neka anomalija, jer istovremeno ti se prazni bašta, nestaju ili nisu više živi mnogi koji su činili tvoj interni svemir, a opet osećaj tvoje povezanosti sa istim tim svetom se samo učvršćuje i potvrđuje.

Ljubica Suna Čehovin: Često mi nedostaje eros Beograda (фото 7)

Jako je zanimljiva vaša kolekcija Doručak s Plečnikom, insipirisana tim velikim slovenačkim arhitektom. Kakav je bio proces stvarati predmete posveĆene njemu?

Veoma zanimljivo je kako sam uopšte došla do toga da Plečniku posvetim tolike godine. Prva kolekcija nastala je 2007. ali sam počela na njoj da radim mnogo ranije. Na tom projektu radim možemo reći još uvek, što je čudo već samo po sebi. “Doručak” je doduše bio specifično souvenir Ljubljane, a nedavno sam završila kolekciju posvećeno baš Plečniku lično. Kad sam stigla u Ljubljanu, davne 1992. godine, njegova arhitektura me je dočekala kao hladna, teška, monumentalna I vrlo nepristupačna. Nekako je podvlačila osećaj moje izgubljenosti i usamljenosti na svakom koraku. Nisam je ni malo volela. Kako sam se inače bavila dekodiranjem gradova, samoj sebi sam jednom iznenada dala zadatak da pokušam da napravim suvenir Ljubljane I shvatila kako bez Plečnika to neće ići. Tako sam se uhvatila u koštac sa tim otporom koji sam prema njemu imala u sebi. Kolekcija koja je tada nastala zapravo se “zakačila” za ljubljanski pijačni dan i činjenicu da taj zatvoreni grad možeš ceo sresti na pijaci subotom prepodne. Pijacu je takođe projektovao Jože Plečnik i ja sam zamislila kako bi bilo kad bih ga tamo srela dok kupujemo bakaluk i kakav bih utisak o njemu imala kad bi to bilo moguće. To je bio taj početak. Predmete sam izabrala u kuhinji i ateljeu, čaše, fascicle, kecelje na njih aplicirala fragmente sa Plečnikovih planova za Tržnicu i ostavila sve u crno-beloj gami grafitnog crtreža i skica kakve imamo i on i ja i bez kojih ni jedan ni drugi ne možemo da radimo. Moj neformalni pristup njegovom stvaralaštvu i to odsustvo straha pred njegovom veličinom kao arhitekte i slavne ličnosti doneo je veliki uspeh tom radu. Na moje iznenđenje Slovenci su prihvatili taj moj pogled na Plčenika kroz igru, kao što smo i mi svojevremeno bili oduševljeni Timotijem Džonom Bajfordom kad je okrenuo naglavačke čika Jovu Zmaja u nezaboravnoj seriji za decu “Neven”. Stranci ponekad imaju tu perspektivu i potrebnu hrabrost neznalice koja pomogne puno, ukoliko pristupe s poštovanjem tome što dotaknu u nekoj tuđoj kulturi nesvesni šta su dotakli niti koliko je to nedohvatljivo i veliko domaćima.

Kako vam se čine buduće generacije dizajna. Šta je vama liČno lepo, koga prepoznajete kao svog naslednika?

Meni se generalno buduće generacije u svakom smislu čine fascinantnim i prelepim, jer su buduće, dakle nose u sebi taj utopični entuzijazam potreban da se svet vrti. Što se same kreativnosti tiče mislim da nema ni malo više talentovanih ljudi sad nego nekada i da to kad kažemo za nekog da je autentičan, specifičan, markantan ili bilo šta slično je zapravo kad ugledamo rad nekog stvarno nezainteresovanog za to šta ko o njemu misli, već jednostavno radi tako kako jedino ume i zna. Sledbenici ili naslednici nekog stila ili rukopisa su u stvari dosadni, a svaka autentična stvar je seksi i magnetski privlačna čak i kad nije naša “šoljica čaja”.

Ljubica Suna Čehovin: Često mi nedostaje eros Beograda (фото 8)

Koji je najvredniji predmet u vaŠoj imovini?

Kako teško pitanje za nekog tako mozaičnog ko što sam ja! Ali, mogu reći da je to bakin venčani Narodni kuvar, iz koga dan danas kuvam.

Kako vidite Beograd danas? Šta biste rado redizajnirali?

Beograd je himera. Mesto koje ima toliku energiju da ga je stvarno teško opisati. On je ko neka ogromna praistorijska životinja, koja se stalno obnavlja, koja menja svoje stanovništvo bez žaljenja ili pardona, uvek ponovo rodjen, .zaista poseban po svemu . Svaki čovek koji kaže da je Beograđanin ima savim svoj Beograd u mislima i za taj je vezan celim krvotokom. U tom smislu, ni na koji način ne prepoznajem današnji Beograd kao svoj kad ga gledam iz daleka, ocenjujem nenormalnni porast veličine kuća, količine ljudi koji u njemu žive i po nejmu se kreću ili tako nekih parametara. U Beogradu imam svoju mapu po kojoj se krećem, drage stanove, ljude i kapije, poglede, mesta koja pokušavam da sačuvam koliko god mogu uprkos nestajanju ili menjanu meni glavnih toponima kao što su promene mirisa terpentina u slikarskoj kući na Kosančićevom vencu, nestajanje Železničke stanice, prerušavanje Kluba književnika i tome slično.. Dakle, pošto nikad nije bio dizajniran, srećom ni ne pomišljam da ga je moguće spasiti na moj način, a kamoli išta redizajnirati. Sve je tako kako mora biti i po njengovim haotičnm zakonima koji nisu tu da bi ih iko sasvim ikad razumeo. I ja se, kao i svi ostali trudim da sa strahopoštovanjem prema tom “nerazumljivom” koračam njegovim novoimenovanim mnogim ulicama znajući im stara imena. U njemu je danas za mene sve preveliko i jedino što bih, kad bi Beograd bio radio, utišala bih taj zvuk značajno, kako bih mogla da uopšte razmislim u miru o tome što ste me sad pitali.

O čemu najčešće maŠtate?

O tome da mogu da živim sa svima koje volim u istom gradu.

I za kraj, da li joŠ uvek nosite sa sobom fotografiju Ljuba Čupića?

Da. Ljubo Čupić je moj heroj!

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor