Ljubica Suna Čehovin, čuvena dizajnerka još iz doba stare Jugoslavije, rođena je 1957. godine u Beogradu, a nakon diplomiranja na Odseku za arheologiju Filozofskog fakulteta, neko vreme radi volonterski u struci, ali se ubrzo okreće umetnosti. Dizajnersku karijeru započela je kao dizajner scenskog kostima i 1984. radi prvi kostim za predstavu “Smešne ljubavi” Milana Kundere. Godinu dana kasnije počinje da se bavi ručnim radom – oslikavanjem svile, unikatnim modnim i kućnim ukrasima. Krajem osamdesetih, čuvena kompanija Jugoexport naručuje seriju luksuznih poklona povodom 1.111 godina od prvog slovenskog pomena Beograda 878. godine i Ljubica Čehovin dobija poziv da se pridruži timu. Nakon ovog uspešnog projekta dolazi i poziv za Beoizlog koji je bio od izuzetne važnosti za njen dalji rad. U svom radu bavi se proučavanjem identiteta, tragova, sećanja, neverbalne komunikacije i dekodiranjem gradova. Član je Sekcije za dizajn Udruženja likovnih i primenjenih umetnika i dizajnera Srbije (ULUPUDS) od 1991. godine i Grafičke sekcije Društva oblikovalcev Slovenije (DOS) od 2006. godine. Povodom obeležavanja 60 godina od održavanja prve konferencije šefova država i vlada nesvrstanih zemalja u Beogradu, septembra 1961. godine, Kulturni centar Beograda je poziva da osmisli kolekciju “Beograd 1961”. Osnovni motiv i polazište dizajna su zapravo osnivači Pokreta nesvrstanih – Tito, Naser, Sukarno, Nehru i Nkrumah, čiji se likovi i originalni potpisi nalaze na majicama i ostalim suvenirima. Sresli smo se baš te nedelje kada je Beograd ponovo ličio na svet i negde u mimohodu razmenili misli o tome da li je nekada bilo slobodnije dizajnirati i zašto još uvek mašta o tome da živi sa svima koje voli u jednom gradu?
Koji je najvredniji predmet u vaŠoj imovini?
Kako teško pitanje za nekog tako mozaičnog ko što sam ja! Ali, mogu reći da je to bakin venčani Narodni kuvar, iz koga dan danas kuvam.
Kako vidite Beograd danas? Šta biste rado redizajnirali?
Beograd je himera. Mesto koje ima toliku energiju da ga je stvarno teško opisati. On je ko neka ogromna praistorijska životinja, koja se stalno obnavlja, koja menja svoje stanovništvo bez žaljenja ili pardona, uvek ponovo rodjen, .zaista poseban po svemu . Svaki čovek koji kaže da je Beograđanin ima savim svoj Beograd u mislima i za taj je vezan celim krvotokom. U tom smislu, ni na koji način ne prepoznajem današnji Beograd kao svoj kad ga gledam iz daleka, ocenjujem nenormalnni porast veličine kuća, količine ljudi koji u njemu žive i po nejmu se kreću ili tako nekih parametara. U Beogradu imam svoju mapu po kojoj se krećem, drage stanove, ljude i kapije, poglede, mesta koja pokušavam da sačuvam koliko god mogu uprkos nestajanju ili menjanu meni glavnih toponima kao što su promene mirisa terpentina u slikarskoj kući na Kosančićevom vencu, nestajanje Železničke stanice, prerušavanje Kluba književnika i tome slično.. Dakle, pošto nikad nije bio dizajniran, srećom ni ne pomišljam da ga je moguće spasiti na moj način, a kamoli išta redizajnirati. Sve je tako kako mora biti i po njengovim haotičnm zakonima koji nisu tu da bi ih iko sasvim ikad razumeo. I ja se, kao i svi ostali trudim da sa strahopoštovanjem prema tom “nerazumljivom” koračam njegovim novoimenovanim mnogim ulicama znajući im stara imena. U njemu je danas za mene sve preveliko i jedino što bih, kad bi Beograd bio radio, utišala bih taj zvuk značajno, kako bih mogla da uopšte razmislim u miru o tome što ste me sad pitali.
O čemu najčešće maŠtate?
O tome da mogu da živim sa svima koje volim u istom gradu.
I za kraj, da li joŠ uvek nosite sa sobom fotografiju Ljuba Čupića?
Da. Ljubo Čupić je moj heroj!
