Fotografije: Luka Milanović
„…Ne vidimo mi na platnu kalifornijsku kuću, nego splet hromatskih odnosa i linija. I tek tada, tek kada odustanemo od toga da znamo šta je na slici, počinju da se roje značenja oslobođena tereta prethodnog iskustva. Otud jasnoća prizora i čistota svetla, a ne zato što je u Kaliforniji jako sunce“. – Ivan Milenković, iz kataloga izložbe „Mora da je bio neki stvarno divan san”
Luku Trpkovića sigurno znate ili kao slikara ili kao uspešnog pisca i ako niste znali da je to jedna te ista osoba, ovoga puta vam to ekskluzivno otkrivamo. On je diplomirao i doktorirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je trenutno zaposlen. Objavio je dva romana koji su zapaženi od strane NIN-ovog žirija: „Osmeh pod gorom maslinovom“ i „Crna knjiga“, a tekstovi su mu objavljivani u Nedeljniku, francuskom L’OBS, i američkom Newseek. Povremeno piše za nedeljnik Vreme.
Njegova samostalna izložba „Mora da je bio neki stvarno divan san“ nedavno je postavljena u Galeriji Kolarčeve zadužbine. Na ovim platnima jarkih boja i stirpovske pop aer atmosfere, rađenim u tehnikama akrilik na platnu i flomaster na kaširanom platnu, dočekaće vas kalifornijske kuće obrasle egzotičnim rastinjem koje će vas na prvu loptu možda podsetiti na neku od scena od filma koji ste nedavno pogledali. Na neku od scena gde su ispred ovih kuća parkirani najskuplji automobili, a sa praga maše bogata diva u luksuznom bade mantilu do svile dok ispija smuti napravljen od sastojaka za koje nikada nismo čuli. Ali, da li su to te kuće i šta se krije iza njihovih osunčanih fasada?
Zašto baš kalifornijske kuće?
Kalifornija, to je bio njen san, što kaže pesma. Šalim se, motiv kalifornijskih kuća sam odabrao jer je rezidencijalna moderna arhitektura u Kaliforniji sredinom prošlog veka pre svega nastala kao predlog za potencijalno rešavanje problema masovnog stanovanja koji se u SAD javio nakon završetka Drugog svetskog rata, kada dolazi do masovnih migracija, pre svega iz Evrope. Arhitekta John Entenza je u jednom časopisu pokrenuo inicijativu da viđenije arhitekte izrade projekte kuća koji bi pokazali da je moguće obezbediti komforno stanovanje, u skladu sa principima Moderne, dakle korišćenjem principa modularnih zidova, jeftinih materijala i one čuvene krilatice da forma prati funkciju, i da to ne mora nužno biti izvedeno tako što će se graditi neboderi.
U to vreme je zemlja po holivudskim brdima bila relativno jeftina pa je većina kuća izgrađena na tom području. To mi je bilo vrlo interesantno, kao kuriozitet, jer su danas iste te kuće simbol prestiža, eksluzivitet, njih ne naseljavaju pripadnici srednje klase već ljudi koji zarađuju milione. Došlo je, zapravo do inverzije simbola, ili, kako bi to Bart rekao, funkcije znaka, pa mi je ta predstava tačno određenih kuća i suprotnost između njihove početne i današnje namene predstavljala divnu i potresnu ilustraciju procesa političkih i društvenih promena. A, kako to obično biva, malo se čoveku i posreći, pa sam tokom istraživanja pronašao i podatak da je Kalifornija dobila ime po šesnaestovekovnom romanu Garsij Ordonesa de Montalva, koji je, iako napisan par vekova ranije, zapravo pandana morovskoj Utopiji na španskom jeziku. To saznanje mi je idealno poslužilo, jer Kalifornija je upravo simbol Američkog sna, utopističke slike države blagostanja koja je izgrađena tokom druge polovine prošlog veka.
Da li pišeš nešto novo (Nadamo se da da)?
Pišem. Pre nekog vremena sam čuo svedočanstvo Dražena Erdemovića, čoveka koji je u farmi na Kravicama jula 95. pobio osamdeset dvoje ljudi. U pitanju je Hrvat koji se borio u snagama Republike Srpske jer nije mogao da izvede porodicu iz pakla rata, pa je napravio pakt sa đavolom i postao plaćeni vojnik. Vešto je izbegavao učestvovanje u direktnim sukobima, da bi na kraju, eto, po sopstvenim rečima, toliko pucao u civile tog julskog dana da su mu na prstima izašli žuljevi. On je prvi svedok koji je progovorio o Srebrenici, neposredno po završetku rata, a svoj život danas živi na nepoznatoj lokaciji u potpunom mentalnom rasulu. Taj motiv žuljeva mi s urezao u mozak, tako da pišem ispovest koja se oslanja na ovaj užasan istorijski čin, poštapam se velikom Hanom Arent i njenom tezom o banalnosti zla, u nameri da skrojim lik čoveka koji se u ratu ospesivno bavio kopanjem masovnih grobnica. Tema je grozna, iscrpljujuća i nešto što nikad nisam želeo da pišem, ali, kod mene to tako funkcioniše – motiv iz Erdemovićevog svedočenja mi naprosto nije dao mira i eto, polako se rađa i rukopis sa radnim naslovom Žuljevi.
Hvala na razgovoru!
