Luka Trpković: O izložbi, kalifornijskim kućama i snovima

Zašto baš kalifornijske kuće?

Kalifornija, to je bio njen san, što kaže pesma. Šalim se, motiv kalifornijskih kuća sam odabrao jer je rezidencijalna moderna arhitektura u Kaliforniji sredinom prošlog veka pre svega nastala kao predlog za potencijalno rešavanje problema masovnog stanovanja koji se u SAD javio nakon završetka Drugog svetskog rata, kada dolazi do masovnih migracija, pre svega iz Evrope. Arhitekta John Entenza je u jednom časopisu pokrenuo inicijativu da viđenije arhitekte izrade projekte kuća koji bi pokazali da je moguće obezbediti komforno stanovanje, u skladu sa principima Moderne, dakle korišćenjem principa modularnih zidova, jeftinih materijala i one čuvene krilatice da forma prati funkciju, i da to ne mora nužno biti izvedeno tako što će se graditi neboderi.

U to vreme je zemlja po holivudskim brdima bila relativno jeftina pa je većina kuća izgrađena na tom području. To mi je bilo vrlo interesantno, kao kuriozitet, jer su danas iste te kuće simbol prestiža, eksluzivitet, njih ne naseljavaju pripadnici srednje klase već ljudi koji zarađuju milione. Došlo je, zapravo do inverzije simbola, ili, kako bi to Bart rekao, funkcije znaka, pa mi je ta predstava tačno određenih kuća i suprotnost između njihove početne i današnje namene predstavljala divnu i potresnu ilustraciju procesa političkih i društvenih promena. A, kako to obično biva, malo se čoveku i posreći, pa sam tokom istraživanja pronašao i podatak da je Kalifornija dobila ime po šesnaestovekovnom romanu Garsij Ordonesa de Montalva, koji je, iako napisan par vekova ranije, zapravo pandana morovskoj Utopiji na španskom jeziku. To saznanje mi je idealno poslužilo, jer Kalifornija je upravo simbol Američkog sna, utopističke slike države blagostanja koja je izgrađena tokom druge polovine prošlog veka.

Naslov tvoje izložbe je Rundekov stih, ja taj san vidim kao san svakog običnog čoveka o domu, o osnovnom. San o osnovnom čini se da je postao nešto nedostižno, naročito ako pričamo baš o stanovima i to baš u ovom konkretnom trenutku?

Pa zbilja, mora da je bio neki stvarno divan san živeti u vremenima kada je umetnost bila okrenuta tom, danas mi se čini omrznutom proseku (ovo prosek naravno pišem sa ironijskim tonom), vreme u kom visoka umetnost nije predstavljala nešto što je podređeno izgradnji imidža i simboličkog kapitala velikih korporativnih mastadonata. Mi, na kraju krajeva, na ovim prostorima, to vrlo dobro osećamo na svojoj koži – i sama naglašavaš pitanje stanovanja u ovom trenutku, kada je za samo jedan kvadratni metar životnog prostora u najvećem delu Beograda potrebno izdvojiti barem 3000 evra, a medijalna zarada u Srbiji iznosi 56.000 dinara.

Deluje kao neki divan san da je, recimo, Bogdan Bogdanović mogao da se bavi memorijalnom arhitekturom na način na koji je to činio, kada smo svedoci da je pre par godina osuta paljba na Mrđana Bajića i Biljanu Srbljanović zbog njihovog rešenja za spomenik Zoranu Đinđiću. Za mene je sve navedeno deo istog sna, sna o prostoru koji je orijentisan ka potrebama običnih ljudi, a ne o prostoru koji je organizovan kako bi se podilazilo investitorskom kartelu. Često se pitam, u trenucima očaja, da li bi za pojedince najveća odmazda mogla da bude to što bi ih naterali da njihova deca žive na način na koji žive deca običnih ljudi, ništa više od toga. Da idu u škole za koje su oni pisali programe, da hodaju beskrajnim betonskim platoima za koje su oni dali nalog da se grade, da udišu vazduh za koji tvrde da mu ništa ne fali? Dakle, pitam se, da li je u ovom društvu najgora kazna živeti kao sav običan svet?

Sad mi pade napamet divna ilustracija te bahatosti – moj fakultet se dugo grejao na kotlove, tj na mazut, pa je, budući da se nalazi u neposrednoj blizini elitnog rezidencijalnog naselja, izvršen pritisak da se grejanje obustavi jer je nekima smetao zagađen vazduh. Ja sam, dakle, dve godine išao na fakultet u zgradu koja se nije grejala samo zato što je nečije poimanje sveta sazdano iz ambicije da se naseli na Topčiderskom brdu i odatle sa gnušanjem pljuje na sirotinju, a ne da svoj napredak na društvenoj lestvici iskoristi tako što će državu učiniti makar za pedalj boljom.

O čemu ti sanjaš?

Iskren da budem, sanjam o tome da dobijem na lutriji i preselim se u neko italijansko selo. Da istetoviram na grudima Tutto passa, jer me onaj viralni dekica sa tim ispisom podseća na Lament nad Beogradom Miloša Crnjanskog, da ujutru prelistavam Gazetu i pijem espreso i da se usredsredim na pisanje i slikanje.

Ti si i pisac i slikar. U čemu se razlikuju sami procesi stvaranja književnosti i slike, da li imaju neko zajedničko uporište, a šta je sasvim različito? 

U pitanju su dva jezička sistema, književni i likovni, koje posmatram kao alatke uz čiju pomoć pokušavam da artikulišem ideju ili poruku koju želim da iskomuniciram sa publikom. Kada sam pisao o iseljenju kolekcije muzeja Prado u vreme Španskog građanskog rata, o mladim ženama koje su prilazile anarhističkim pokretima jer su u njima videle jedini izlaz iz fašističkog poretka, pokušavao sam da dočaram tu atmosferu koristeći optiku mladog i neodlučnog junaka kog je taj rat zatekao u Madridu. Naprosto, učinilo mi se da je književni jezik prigodniji da bih rekao šta imam na tu temu. Isto je bilo i sa Crnom knjigom koja govori o metaversu i homo prostetikusu, biću koje svesno napušta ekploatatorski sistem, svestan da ne može da promeni realnost i sreću traži u virtuelnom, utopističkom poretku, da bi na kraju shvatio da je svaka ljudska tvorevina ultimativno podmukla i da je trgovina robljem u virtuelnom svetu jednako gnusna kao i ona u realnosti. Nisam, naprosto, imao ideju kako da progovorim o tome drugačije nego da se raspišem.

Sledeći tu logiku, pomislio sam da bi o kućama, stanovanju i fenomenu nedostižnosti ubedljivije mogao da se izrazim koristeći likovni jezik, uz pomoć pop arta i jarkih boja. Eto, zajednički sadržilac je potreba da progovorim o onome što me tišti, sve ostalo je samo način na koji mislim da je to najbolje izvesti.

Da li pišeš nešto novo (Nadamo se da da)?

Pišem. Pre nekog vremena sam čuo svedočanstvo Dražena Erdemovića, čoveka koji je u farmi na Kravicama jula 95. pobio osamdeset dvoje ljudi. U pitanju je Hrvat koji se borio u snagama Republike Srpske jer nije mogao da izvede porodicu iz pakla rata, pa je napravio pakt sa đavolom i postao plaćeni vojnik. Vešto je izbegavao učestvovanje u direktnim sukobima, da bi na kraju, eto, po sopstvenim rečima, toliko pucao u civile tog julskog dana da su mu na prstima izašli žuljevi. On je prvi svedok koji je progovorio o Srebrenici, neposredno po završetku rata, a svoj život danas živi na nepoznatoj lokaciji u potpunom mentalnom rasulu. Taj motiv žuljeva mi s urezao u mozak, tako da pišem ispovest koja se oslanja na ovaj užasan istorijski čin, poštapam se velikom Hanom Arent i njenom tezom o banalnosti zla, u nameri da skrojim lik čoveka koji se u ratu ospesivno bavio kopanjem masovnih grobnica. Tema je grozna, iscrpljujuća i nešto što nikad nisam želeo da pišem, ali, kod mene to tako funkcioniše – motiv iz Erdemovićevog svedočenja mi naprosto nije dao mira i eto, polako se rađa i rukopis sa radnim naslovom Žuljevi.

Hvala na razgovoru!