Društvene mreže je pre neki dan zastresla nova Converse kampanja, kao i uvek ovaj brend je okupio ozbiljnu ekipu kako bi zajedno efikasno ukazali na probleme u društvu i prevazišli ih. To je brend koji od svojih početaka podržava i stoji rame uz rame sa onima koji menjaju svet, ruše norme i bore se za bolje danas i još bolje sutra. I zato sada daje platformu i megafon u ruke i onima koji žele da stvarnost u kojoj živimo dobije i svoje jezičko otelotvorenje.
Converse je pomogao u izradi Rečnika nove stvarnosti, autorke Marjane Stevanović, koji objašnjava zašto srpski jezik sasvim legitimno ima i svoju rodno senzitivnu stranu – i koji će vam pomoći da znate i koristite zanimanja u ženskom rodu kad god je to potrebno. Web adresa na kojoj možete da vidite rečnik, kao i uvodnike autora, je www.recniknovestvarnosti.rs a njegovo „papirno“ izdanje će biti dostupno na nekoliko lokacija širom Beograda. Ovaj rečnik je svojim uvodom podržao lingvista Vlado Đukanović.
Kampanju je podržala spisateljica i BURO. kolumnistkinja Marija Ratković. Uživamo u Marijinim jezičkim bravurama i pitanjima koje hrabro (i neprekidno) otvara, čini se da za nju nema zabranjene teme koju neće pokrenuti. Navijamo i pratimo, jer jedini smer jeste napred, a jedini način da rešimo goruća pitanja u društvu jeste da ne ustuknemo pred starim nagomilanim problemima i da bez kompromisa pokrenemo rešavanje novih. Volimo da sednemo sa Marijom i pretresamo raznovrsne teme, a ovog puta porazgovarali smo o rodno senzitivnom jeziku i njegovoj neizmernoj važnosti.
Kako si?
Pitanje od milion dolara, sad u doba pandemije. Hvala na pitanju, zaljubljena sam.
Radila si puno ovog leta, kuda je sada krenuo „Ćao svima“ koncept?
Redovna igranja, evo naredno je već 1. novembra, vrlo je teško raditi u pozorištu dok traje epidemija, puno je odlaganja i pomeranja, rizika i dodatnih troškova. Veoma bih pohvalila ekipu – Vojkana Arsića, Minju Bogavac, Milu Jovanović i Sofiju Dimitrijević, Maju Šušu, Nikolu Pavlovića, Tanju Petrović i Đorđa Galića, i sve naše saradnice i saradnike, snalazimo se kako možemo i kako moramo, puno smo naučili. Počeli smo mnogo opreznije da govorimo reči “lažno” i “pravo” jer smo postali svesni paralela fikcije i sveta instagrama, potrudili smo se da osvetlimo koliko se neproporcionalno puno mržnje izliva prema influenserima (posebno ako su influenserke), koliko je teško biti izložena na društvenim mrežama ali i zbog čega je to privlačno. Magija instagrama najviše liči na magiju pozorišta, lako je zaraziti se i teško je pronaći balans između stvarnog sveta i pozornice.
Trenutno je aktuelna kampanja koja u fokus stavlja rodno senzitivni jezik, kakav je reciprocitet rodno senzitivnog jezika i položaja žena u realnosti?
Nedavno sam baš razgovarala sa profesorkom FPN Ivanom Jakšić, ona je direktno učestvovala u istraživanju koje pokazuje jasnu vezu između korišćenja rodno senzitivnog jezika i većeg broja žena u nauci. Već dugo vremena možemo da kažemo da je ta veza između jezika i društva naučno objašnjena – jezik ima moć da osim što opisuje stvarnost u kojoj živimo, utiče na tu istu stvarnost, jezikom je moguće učiniti da postoji mesto za ženu tamo gde je ranije nije bilo. Naravno, to ne znači da jezik može da reši sve probleme od siromaštva do nasilja, ali veoma doprinosi promeni u društvu. U Austriji su senzitivni oglasi za posao direktorke i drugih visoko plaćenih poslova ohrabrili žene da se prijave – da vide sebe u važnim ulogama. Borba za rodno senzitivni jezik je i borba protiv nasilja u jeziku – svi jasno treba da se složimo da reči “devojčica”, “žena” ili “baba” nisu uvrede!
I u romanu „Ispod majice“ se baviš tematikom ulogu žene u našem društvu?
Da da, ali postoji jedan važan deo a to je naučna statistika da je kod višestruko manje žena dijagnostifikovan antisocijalni poremećaj. Drugim rečima, žena retko kad može da bude sociopata, i naučnici to objašnjavaju time da su žene odmalena surovo kažnjavane za neposlušnost i svako odstupanje od društveno poželjnog i vrlo dobro su “izdresirane” da poštuju društvene norme. Pitala sam se šta bi bilo da jednu od tih neposlušnih a pripitomljenih žena stavim u situacije dobro poznate svakoj ženi – zaljubljenost, ljubavni bol, prevaru, bolest ili rivalstvo. Pisala sam o ženi koja se stalno i svemu opire, ali nisam mogla da izmaštam bitno različit kraj nego što bi to bilo u stvarnosti. Kada su u pitanju žene, kuća uvek dobija, imam utisak da društvo svaku ženu pre ili kasnije pripitomi i uguši njen otpor. Zato je naša dužnost da stalno preispitujemo zadate granice.
Šta sanjaš ovih dana? Jel nas čeka neka nova neispričana priča?
Sanjala sam baš burno ovih dana. Pišem roman i veoma puno imam arhivskog materijala da pogledam i poslušam, i to je kompleksan ali veoma lepo posao. Ali priča koju već mesec dana odugovlačim da ispričam (i to baš za BURO.) je jedna skroz skromna i nežna priča, priča o ljudima koji žive u daleko od kuće i mnogo su usamljeniji nego što mislimo, između slike koju o njima (nama) imaju stranci i slike koju mi imamo o inostranstvu, povlače se u svoj svet i gase. Jedan junak te priče kaže “ponekad, kao da se krijem od sopstvene drugosti” i ta rečenica me zarobila svojom lepotom.
