Ekskluzivni intervju sa autorskim timom predstave “Moj muž” Jugoslovenskog Dramskog Pozorišta, za BURO. govore rediteljka Jovana Tomić, dramaturg Dimitrije Kokanov i autorka Rumena Bužarovska u noći premijere 18. aprila u Beogradu
Od kada se pojavila knjiga, znala sam da će biti bestseler – kao pravi fan sam pisala autorki i zamolila je za intervju iako se nismo znale. Upravo ova knjiga bila je početak jednog divnog prijateljstva sa Rumenom Bužarovskom, ali predstava “Moj muž” u režiji Jovane Tomić i dramatizaciji Dimitrija Kokanova proizvela je potpuno isti efekat – oduševljeno sam im pisala odmah posle gledanja poslednje probe i sa njima sam razgovarala kao sa najbližim prijateljima iako se do tada nismo družili. Mogu već sad da kažem svima da požure u pozorište – ima plakanja i od smeha i dirnutosti i zaista imamo hit predstavu o kojoj mi je zadovoljstvo i čast da govorim sa Jovanom, Dimitrijem… i Rumenom.
Pored ekstatičnih ženskih reakcija na minuciozne detalje koji verno prenose najbolje iz spisateljskog stila Rumene Bužarovske, primetila sam i fenomenalne reakcije muškaraca. Iako je izvedba duboko utemeljena u ženskim iskustvima, koja su ponekad bolna ali i komična, koliko mislite da je univerzalna – i da možda može doprineti dubljem i suštinskom razumevanju ženskog pogleda na svet, kroz sve generacije, klase, područja? Ako bi postojao jedan razlog zbog koga svako mora pogledati bar jednom – šta bi to bilo?
JOVANA: Razlog za gledanje – Jovana Belović i Sanja Marković, kraljice.
DIMITRIJE: Glumice Jovana Belović i Sanja Marković.
I za kraj EKSKLUZIVA, jedno blic pitanje za Rumenu Bužarovsku koja je došla na premijeru i prvi put gledala ovu izvedbu komada „Moj muž“, zajedno sa beogradskom publikom.
Rumena, ovo je treća dramatizacija tvog rada u doba korone, sve se radi mnogo drugačije i živimo u izmenjenom svetu, ne samo širom regiona. Ništa nije uobičajeno, ali ako možeš reci nam nešto o životu tvojih dela kroz različite medije i tim saradnjama. Da li si uzbuđena i kakvi su ti utisci?
RUMENA: Posebno mi je drago što se moje priče dramatizuju jer nisam nikad pomislila da će doživeti takvu lepu sudbinu. Tako da svaka dramatizacija – a bilo ih je tri – pogotovo u doba korone je za mene, kao spisateljicu, najveći kompliment. Nisam učestvovala u dramatizacijama, što mi je isto drago, jer mislim da je dobro ostaviti vlastite narative da žive kako ih neko drugi interpetira. Ponosna sam što priče režiraju i postavljaju žene. U Skopju, to je bila Nela Vitošević, u Ljubljani – Ivana Đilas, u Beogradu – Jovana Tomić. Verujem da tradicionalno pozorište (kao i film) tretira uglavnom muške priče, kako što radi i kanonska književnost, pa ovaj pomak da se postavljaju i normalizuju priče koje su vezane za ženska iskustva, koje ih potom dalje normalizuju dajući prostor ženama da preuzmu javni prostor je proces koji je meni suštinski bitan i velika mi je čast da je sadržaj vezan sa onim što sam ja napisala. Dirnuta sam da je tako dobra i pametna predstava građena na mojim tekstovima. Ne mogu opisati taj osećaj kada vidite kako publika reaguje na nešto što ste napisali i kako je kad vidite da je cela ekipa od toga napravila nešto živo i opipljivo od čega se plače od smeha i tuge.
Autor plakata: Mirko Ilić; autori fotografija: Đorđe Tomić, JDP, Jovana Tomić (privatna arhiva), Milica Kolarić (Dimitrije Kokanov); Režija
Jovana Tomić; Dramaturg: Dimitrije Kokanov; Kostimografkinja: Maja Mirković; Kompozitor: Luka Mejdžor; Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović; Inspicijent: Marko Ajvaz; Igraju: Sanja Marković i Jovana Belović
