Nemanja Jehlička: O radu u Nike-u, klabingu, greškama, integritetu i tome šta je potrebno za uspeh

Kroz muziku sam došao do nečega što je bilo meni svojstveno. Moj otac je takođe dizajner, i majka mi je bila vezana za vizualne umetnosti. Uvek sam bio okružen umetnošću, ali kao što sam pomenuo - kroz muziku i klupsku scenu sam došao do nečega što je krenulo vizuelno da me interesuje. Kroz tu scenu sam upoznao i mogućnost dizajna, ta vrsta oglašavanja mi je bila bliža i zanimljivija, jer sam imao umetničku slobodu. Ukoliko je bila acid žurka, flajeri su bili u tom fazonu, ako je bio Marko Nastić i Teenage techno punks onda su izgledali drugačije. Experiment, Buca i trance ekipa su imali svoj fazon. Kroz zvuk sam dolazio do toga da sam mogao da sagledam i drugu stranu vizuelnog aspekta, a onda sam kroz vizuelno sagledavao različite muzičke pravce.

Slušao sam acid, acid house, Detroit i Chicago, sa njima sam krenuo. Tada su na žurkama delili flajere za sve moguće što se tada dešavalo sredinom devedesetih. Ne znam da li to iko više radi, da kači flajere i postere po sobi, ali nama su to tada bili trofeji. Ja ih i dalje čuvam, imam fundus tih stvari, ne samo iz Srbije, nego i iz Evrope i Amerike. Da rezimiram, početkom 2000-tih krenuli su mi i prvi poslovi vezani za muziku, klabing, bilo da sam radio kavere albuma, singl-ova ili brending lejblova, flajere.

I dalje je proces rada isti, jedino što se promenilo jeste trajanje tog procesa. Istraživanje, inspiracija, pronalaženje stila koji bi odgovarao projektu ili eventu – sve je isto bilo i tada i danas, samo sam danas dosta brži u svemu tome. Ranije sam išao u širinu, od istraživanja do samog rada, gomilanja elemenata, sitnica. Sada uletim u mantru i takav je proces, u tunelu si dok radiš. Mada, uvek mi u pozadini ide neka muzika, bez toga ništa, oduvek je bilo tako (smeh). Ne mogu da radim u tišini, ne osećam se lagodno. I dalje uradim istraživanje, pravim moodboarde, da bih sebi olakšao. Kada branim projekte, prvo dam look and feel, onda im vizuelno kroz primere objasnim kuda ide ideja. Posle toga je proces jednostavan. Tri, četiri pet, nedelju dana istraživanja, različitih rešenja, nešto što je interno, što radim sam sa sobom. Kada dođem do nečega što je okej, prezentujem taj rad. Znači, sve je isto.

Što je zanimljivo i u Nike-u sam, i sada u Jordan-u crpeo inspiraciju iz klupskog života. Nije se ništa promenilo. Kada pogledaš sada je klabing već istorijski fenomen. Ono što je rok muzika bila 80-tih, to je sada elektronika. Dešava se revival, dobija se novi spin - sve su ciklusi. I ne samo u umetnosti, nego generalno u životu. Kako se vraća jedna estetika tako dolazi nova interpretacija te estetike, s obzirom na vreme i trenutak u kom se nalazimo. I tako stvari vremenom dobijaju novu vrednost.

Svi su mi govorili kako je za uspeh potrebna određena žrtva, da uvek nešto moraš da žrtvuješ, porodicu ili šta god. U tom smislu ja žrtvu nisam pravio, jedino što sam potencijalno žrtvovao je uspeh u Srbiji, jer nisam hteo da se povinujem standardima, procesu i načinu rada da bih došao do nečega. Nisam hteo da pogazim integritet, niti svoje stavove. Možda to može da se podnese pod neku vrstu žrtve – ali ja gledam stvari iz pozitivnog aspekta. Bitan je integritet, i da veruješ u nešto. I to treba da bude prva stvar koja te vodi. Ako gradiš put sa ubeđenjem da stvari mogu da budu bolje, da idu u drugim pravcima, onda će se vremenom to pokazati kao istina. Doći ćeš do tog cilja. Ono što je najbitnija stvar je rad, apsolutni rad. Posvećenost, i rad – ali to je slojevita stvar, nije samo sedenje i crtanje. To je (u mom slučaju) i klabing, upoznavanje ljudi, primenjivanje svega toga. Onda se taj osećaj i manifestuje u radu. I ta neka istrajnost i cilj i jasna ideja u glavi zašto radiš nešto. Taj put je satkan od x nepoznanica, i svaka od tih nepoznanica ti dodatno pomaže ka tom cilju.

Moj put je trajao nekih 10-12 godina dok nisam iskristalisao svoj rad, dok on nije došao do određenih ljudi, dok nije izašao iz moje sobe i došao do šire populacije. To je proces, i izazov. Ljudi posustanu, jer vide da se ništa ne dešava. To je kamen spoticanja gde mnogo ljudi padne na tome, pogotovo klinci koji su na početku karijere, završavaju faks ili akademiju, imaju velika očekivanja.

Da, da, to su sve stvari koje se nalaze na putu, koje premošćuješ konstantno. Evo, 10. novembra ću držati predavanje studentima na PNCA-ju (Pacific Northwest College of Art) sa temom da nikad neću naučiti ništa od svojih grešaka, zato što se greške stalno prave i upravo one daju smisao svemu. Naravno, ne govorim ovde o pravljenje grešaka u tekstu, jer takve svakako nećeš ponoviti sledeći put. Pričam o greškama da jednu stvar vizuelno predložiš klijentu, kome to neće odgovarati u tom momentu. On, npr. neće prihvatiti takav predlog, ali će možda kroz dve ili tri godine baš taj predlog biti prava stvar. Možda se ta “greška“ iskoristi za neki drugi projekat.

I u samom procesu rada, uvek krenem sa nečim, imam ideju i krenem da je vizualizujem i onda tražim tu grešku, nešto što će rad da učini humanijim, tu neku imperfekciju, jer savršeno ne postoji. Baš zbog toga, greške radu daju smisao. Čak i kada sam radio Nike space hippie, počeo sam sa jednim pravcem i krenuo da ga razvijam i to je onda otišlo u hiljadu i jednu stranu. Slučajno sam napravio grešku u tipografiji koja je meni vizuelno bila triger i od toga sam napravio nešto deseto. Tako da greške oberučke prihvatam.

Uvek zavisi od toga šta ti želiš. Moraš da pronađeš stras u nečemu, jer bez ljubavi prema tome što radiš, uvek će sve ostati na drugom nivou. Ja volim svoj posao i radim ga jer volim to, a ne jer imam osećaj da moram da ga radim. Volim izazove, da uradim nešto drugačije. To je veće od bilo kakve diplome, bilo kakvog statusa. Nebitno je da li si art direktor ili štagod. Na kraju svega je bitno kako se ti osećaš u procesu, koliko te ispunjava. Što si ispunjeniji, više ćeš i da radiš, više stvari ćeš da proizvodiš i bićeš zabavniji. Mnogo ljudi se zarobi u tome - imaju diplomu i misle da se tada uspeh podrazumeva. Unutrašnji osećaj je jednako bitan koliko i poznavanje programa, ili to da imaš diplomu. Ali ako nemaš unutrašnji drive izgubićeš mnogo. Jedina prednost diplome je sistemska. I u razvijenim zemljama ali i Srbiji, ako imaš diplomu, više si kotiran u sistemu, dobijaš veću platu - što ne znači da nećeš i ovako doći do toga. Ali u startu ti je prednost, zato što sistem podržava. Ja sam bez diplome došao do pozicije i razvijam se i idem dalje. Došao sam ovde samo zbog te lude želje i volje jer hoću da radim. Želim da postignem nešto veliko čime će drugi biti inspirisani. Jedna od najlepših stvari koje su mi se desile, jeste to što su moji heroji iz perioda kada sam počinjao da radim, Designers republic i Ian Anderson pohvalili moj rad. Dobio sam potvrdu od mojih uzora da to što radim je dobro i ima smisla. Nikakav novac neće moći da nadomesti to što su oni uradili jednom rečenicom. To je meni bitno, a i to je nešto što bih voleo da prenesem na mlađe generacije. Strast je jako bitna.

Procesi su poprilično streamline-ovani. Nike je strukturalno prilično širok. Podeljeni smo u timove, i svaki tim u svom sklopu ima OPS (projekt menadžere, producente, tehnički deo), zatim kreativu koja je podeljena u skladu sa tim kakav je tim - uvek imaš narativ direktora, art direktora koji se bave narativom. Tu je i marketing tim koji nas brifuje. Na nama je da odlučimo kako će da ide taj put, da li treba da se angažuje neko sa strane, fotografi, ili neki studio. Prvi deo, početak samog projekta je organizacioni, može da traje nedelju ili dve nedelje. Stvari završavamo brzo, nemaš vremena ni previše da mozgaš, procesi se skraćuju. Imaš od mesec do tri meseca maksimum.

Svaki projekat počinjem od nule. Ne vidim integrativno svoj stil, jer sam sebi dao širinu. Više gledam kroz mogućnost, jer manerizam te ukalupi i uđeš u određeni stil. Taj stil je zanimljiv godinu ili dve dana i onda stvari se menjaju, trendovi. Ono što ja volim to i radim, konstantno istražujem, konstantno evoluiram. Naravno, to što radim nije revolucija, ne izmišljam nove materijale, već gledam šta se prethodno dešavalo, iz istorije umetnosti, pop kulture. Pravim balanse, kao semplovanje u hip-hopu. Uzeću tretman, ali sklopiću sa nekim stilom koji je art deco i dobiću dva nespojiva sveta. I tako se pravi nešto novo. Nikad ne znaš šta će na kraju proisteći i kako će da izgleda sledeći projekat. I U tome je lepota i moj drive.