Pretraga

Paolo Magelli: Vivienne Westwood i Hamlet ili priča o tome kako je jedino važno ne predati se

Paolo Magelli: Vivienne Westwood i Hamlet ili priča o tome kako je jedino važno ne predati se

Tekst: Nataša Gvozdenović


Čini mi se da je najvažnije na početku ovog teksta naznačiti da je Paolo Magelli toskanac. To je, najpre, ključ. Paolo Magelli je reditelj koji ostavlja neizbrisiv trag na jugoslovenskom i evropskom prostoru. Sin milionera koji je rešio da studira režiju u Jugoslaviji šezdestih. Koji je prijateljevao sa Kišom, bio miljenik Mire Trailović, blizak sa Ćirilovim... dalje da ne govorimo. Intelektualac sa stavom, svestan svega, a i dalje sa verom u promenu.

 

Odbio je da režira ‘ Hamleta’ 12 puta, 13. put je rešio da ne odbije i da ga režira ovog leta na Dubrovačkim ljetnjim igrama – na tvrđavi Lovrijenac - tom mitskom prostoru koje se smatra jednim od najboljih i prirodnih terena za verziju priče o danskom kraljeviću. Mađelijev Hamlet slika je današnjeg evropskog intelektualca koji je rasut i odbija sopstvenu odgovornost. Tako nas Magelli, ukazujući nam na opasnost od sopstvene bezobzirne kvazi intelektualizacije poziva - da delujemo.

 

Njegova bliska prijateljica je modna kreatorka Vivienne Westwood i dok govorimo o Hamletu pominjemo je kao primer punokrvne kreativne žene koja ne odustaje.

 

Intervju pred vama je vrsta mape koja sadrži važne toponime poput Harijevog bara u Veneciji do koje se ide iz Pariza, nekih godina, da parafraziram Miku Oklopčića, ranije. U širem kontekstu to je mapa ljudi i događaja koja vam mađelijevski ukazuje da imate pravo da posedujete čitav svet i da delate, jer tek kada sve igre odigrate do samog kraja znate ko ste. Vi ste sopstveni life coach.

 

Elem, tik nakon premijere na Lovrijencu razgovaramo i on se prvo seća Borke Pavićević odajući joj poštu.

Paolo Magelli

Kada je igrana vaša ‘Mandragola’ u Parizu sedamdesetih godina prošlog veka, nakon premijere išli ste sa Mirom Trailović i ekipom da čitavu stvar proslavite u čuvenom Harijevom baru u Veneciji.

 

Istina je, i upravo na ovom prijemu ima dvoje svedoka koji su sa nama bili u toj akciji (smeh).

Koliko se svet promenio od tada? Pogotovo što ste i sami rekli da je ovaj 'Hamlet' tragedija današnjeg intelektualca koji ništa ne čini. Kada govorimo o vremenu o kojem vi pričate o Evropi 70-ih, 60-ih godina prošlog veka tada smo imali ozbiljan tim koji je itekako delovao- na sceni su bili ljudi poput Calvina, Fassbindera, Pasolinija, Ecoa...

 

Sada je u Beogradu umro jedan od evropskih anđela, Borka Pavićević. Evropa je pustoš. Intelektualci su ništavni i surađuju sa neću reći- svim režimima, to više nije pitanje režima, to je još gore – sarađuju sa finansijskim kapitalom. Ja to ne mogu trpiti.

Zašto više nema vatre?

 

Krivnja je bivše ljevice, mislim da sam dosta usamljen u tom utopijskom stavu - problem je u tome što se takozvana intelektualna elita prodala, klinci nisu ništa naučili, a nisu krivi. Izgubili smo vezu sa platonskom školom politike. Ovi su bili dešperatni zadnji krikovi: Pasolini, Fassbinder, Derrida, Sartre... oni su bili naša savjest. Taj krik su nam ostavili u amanet i mi, umjesto da ga preuzmemo, mi smo otišli na salsu, nije nas bilo briga.

Šta bi moglo da izbavi situaciju?

 

Jedan poludeli kolektiv koji bi počeo govoriti: ne.
To su mogle biti francuske žute trake da su imali kulturološku liniju. Da su živi ljudi koje sam pominjao onda bi promena bila moguća.
Da se razumemo, odgovornost francuskih intelektualaca danas je ogromna, jer su mogli biti ponovo jedna revolucionarna klica koja bi zarazila celu Evropu. Kao što se kaže u predstavi sve je samo: bla, bla, bla. Riječi, riječi, riječi, Ništa nisu uradili.

Kada ste došli da studirate u Jugoslaviju, vaš otac je došao da vas poseti i bio je očajan.

 

O da, govorio je "grozni su toaleti", a došao je negde oko 29. novembra, Dana Republike i pitao se zašto svi nose mrtve životinje na leđima: prasiće, ili jagnjiće... bio je očajan (smeh). Nije istina da ih ima 25 miliona, ima ih dve milijarde, rekao mi je.

Vama je Jugoslavija donela puno izuzetnih prijatelja.

 

Kiša, Miru Trailović, Borku, Jovana Ćirilova, Pirijevca u Sloveniji... genijalne ljude koje Zapad nije imao.

Šta je za vas jugoslovenski prostor danas?

 

Oni mogu upotrebljavati vojske, sve, ali ne mogu škarama seći ove karte i ljude djeliti zauvjek. Ova će ilirska ideja ponovo pobjediti, mada ja tada neću biti živ.

Odbili ste 12 puta režirati 'Hamleta', ovaj 13. put ste pristali.

 

To je dobar broj. Imao sam jedan svitak u sebi koji se palio i gasio. Znate kako je Eliot govorio za Hamleta? Da je to najgori Shakespearov komad. Tako isto ja kao toskanac, smatram, a Da Vinci se rodio 8 kilometara od mjesta gdje sam se ja rodio, isto tako sam smatrao da La Gioconda nije njegovo najbolje delo. Ma ni blizu (smeh), to je stvar terena.

 

Imao sam nekoliko sreća u životu, a jedna od njih je da sam upoznao Heinera Müllera. Onda sam kroz 'Hamlet mašinu' Heinera Müllera počeo voleti Hamleta. Ključ je bio u političnosti teksta.
Zato je to priča o intelektualcu koji se predaje i umre slučajno, pa to je najgore.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar