Moj susret sa Patti Smith odigrao se na manifestaciji Premio Europa, vrsti pozorišnog Oskara, koji se te 2017. godine dodeljivao u Rimu. Svi programi su se dešavali u izvrsnom prostoru Palazzo Venezia, a laureati nagrade i dve najveće zvezde bili su Isabelle Huppert i Jeremy Irons. Jeremy je među goste koji će o njemu govoriti doveo svoju ženu, a Isabelle je dovela rođenu sestru i, pored saradnika, Patti Smith.
Huppert je bila hladna, distancirana, čak hirovita – nevoljna da puno govori o sebi, zvezda u pravom smislu te reči, a zapravo u tom predstavljanju svi smo čekali šta će Patti Smith da kaže. Pošto je žena pesnikinja i prorok. U beloj bluzi i crnom sakou, skromna i spontana. Seća se da je, kada je prvi put videla Isabelle, imala utisak da je ptica uletela u sobu u kojoj je ona čitala poeziju.
Srećemo se u hodniku palate nakon predstavljanja, gde zakazujem razgovor i prvo što uočavam jeste da ima veoma prefinjen nakit na sebi – jedan tanki zlatni prsten na ruci i isto tanki zlatni lančić koji nosi obavijen oko zgloba kao narukvicu. Razmišljam kako izbor nakita svedoči o njenoj osetljivosti, a činjenica da je sveden nam pokazuje da nema histerije. Samo ogromna snaga i blagonaklonost. U toj mešavini vile i šamanke Patti Smith je jedna od onih od kojih bih zatražila blagoslov dok se spremam da uradim nešto meni važno. Od nje tražite podršku i zaštitu i ona vas lišava straha i brige- to je utisak koji ostavlja.
Govorim da sam je gledala na Exitu, a ona objašnjava da je u Srbiju, tačnije u Beograd, dolazila sa Ralph Fiennesom. Kaže da nije iskusila bombardovanje, ali zna šta je glad i gubitak najbližih.
Gde nalazite inspiraciju?
Za šta tačno – da ostanem živa ili da radim?, odgovara smejući se.
I jedno i drugo zapravo.
Život je lep, najdragocenija stvar koju imamo. Čak i u najtežim trenucima – kada sam gubila muža, brata, prijatelje, roditelje, čak i tada sam bila svesna da je dragocen. Neophodno je da čovek oseti stvari koje ga raduju, koje ga vezuju za život.
Negde sam zapisala da ste rekli da, dok nastupate, Vi dopuštate da se sve raspadne na sceni kako biste sve posedovali. Za mene je to bila važna lekcija koja se sa scene lako transponuje u život. Kako objašnjavate taj svoj stav?
Moji sin i kćerka su oboje muzičari i pozvala sam ih da nastupaju zajedno sa mnom – želela sam da vide da uvek daješ najbolje što možeš od sebe i da ako ostaneš u komunikaciji sa publikom, koliko god da stvari mogu poći loše na sceni – može se napraviti greška. Možete biti nervozni, iako vam puca glas ili svirate pogrešan akord – samo budite u doživljaju sa publikom. Smeh će pomoći uvek, naučila sam. Ako ostanete u komunikaciji sa ljudima, oni su spremni na sve da vas podrže. Imala sam stvarno teške trenutke na sceni i govorila sam publici – osećam se loše, ludo, ne mogu dobro da pevam na sceni! Odgovarali su mi: „Ne brini, nije važno, samo hajde.“ Bilo je tako i na nastupima u Nju Džerziju i u Poljskoj i u Parizu – pošto, ako ostanete u kontaktu, oni vas osete. Isuse, oni su isto što i vi! Ono što sam naučila vrlo rano što se tiče iskustva na sceni: svi smo na sceni i na tom prostoru osećam, prolazim kroz ono kroz šta prolazi svaki čovek: radost, razočaranje, neprijatnost, poniženje… Naučila sam da „prigrlim“ takve trenutke. Radite koncert i omiljeni deo kod publike je kad se sve raspadne- zato što razumeju da živimo u trenutku. Divim se glumcima, divim se onom što rade, ali nisam glumica, iako smatram da je to dragocena veština. Ne glumim na sceni, krećem se kroz trenutak, improvizujem. Umela sam da zaustavim pesmu koja nije išla dobro i da ispričam nešto i da se svi zajedno smejemo. Zar nije bolje da se svi zajedno smejemo nego da pokušavamo da se prepustimo pesmi koja nam ne prenosi emociju?
Veliki ste pripovedač, imate moć da dok govorite to činite toliko snažno da ljudima iskrsavaju slike u glavi – tako sam se osećala dok ste govorili sa Isabelle Huppert i uporedili je sa pticom. To je dar pre svega.
Hvala vam. Mnogi umetnici, a i sama sebe svrstavam među njih, stvaraju rad koji je nejasan, hermetičan – rad koji neće biti zanimljiv, niti razumljiv većini ljudi. To je onaj deo rada koji stvaram za sebe, a opet, većinu onoga što stvaram, stvaram da bih delila sa drugima. Na primer, napisala sam knjigu o Robertu Mapplethorpeu i sebi „Samo deca“. Nadala sam se da će biti prelepo delo koje nosi poeziju u sebi, ali najvažnije od svega je što je to tako napisana knjiga koja lako i neposredno komunicira sa ljudima.
Iz te knjige pamtim Mapplethorpeovu smrt i snažnu povezanost koja je postojala među vama. Pamtim trenutak kada Vam javljaju da ga više nema. Vi ste formirali jedno drugo, i na Vaš odnos prema garderobi, stilu, umnogome je uticao upravo Robert.
Robert je bio natprosečno inteligentan, veoma vizuelan, nije čitao, nije voleo da čita. Ali je želeo da napišem tu knjigu o nama i želela sam da napišem knjigu u kojoj će oni koji vole knjige uživati, ali će i oni koji ne čitaju knjige naći načina da uđu u priču.
Drugi važan muškarac je svakako Vaš pokojni suprug muzičar Fred „Sonic“ Smith, kome ste posvetili „Dancing Barefoot“ i „Beacuse the Night“. Kako je tekao rad na pesmi“People Have the Power“?
Imali smo misiju da napišemo pesmu koja će pokrenuti ljude bez obzira na rasu ili ideologiju. Cilj pesme je bio da nas podseti na snagu individue, ali još važnije od toga, na našu kolektivnu moć kada se posvećujemo svrsi. Pesma ima tri dela. Prvi govori o dolini koja sija, o prirodi, o lepoti i moći ljudi da je zaštite. Uništavamo planetu i možemo je spasiti jedino globalnim dignitetom. Tužno je za Ameriku što naš predsednik ne vodi računa o prirodi.
Drugi odeljak govori protiv rata – kada sam napisala pesmu Rusi su bili u Avganistanu. Zamišljala sam ruske vojnike i avganistanske pastire kako gledaju u nebo.
Treći deo govori o ujedinjenju ljudi bez predrasuda, bez granica. Sve o čemu sanjamo može se ostvariti. Možemo pokrenuti svet. To je san ove pesme u koji ću uvek verovati, jer – ujedinjeni zaista imamo moć. Zamislite šta je Gandi uradio. Jedan jedini čovek pred kojim je Engleska poklekla. Znamo da je teško, ali i da je moguće. I da je inspirativno.
Evo, to je odgovor i na Vaše pitanje o inspiraciji sa početka. Kako naći inspiraciju da ustaneš i budeš optimističan? Da veruješ u san. Kada sahranimo sve svoje snove i nade mi smo mrtvi. Ljudi kažu: ne znaš kako je patiti, a sanjati sve vreme. Da znam, odgovaram im. Patila sam od gladi, bolesti, velikih gubitaka, gledala sam kako kule bliznakinje padaju… Ne poznajem patnje vašeg ili sirijskog naroda, ali saosećam. Znam koliko je veliko kada ti neko napravi lep obrok, što imaš prijatelje, koliko je veliko to što ste ovde i slušate šta imam da kažem.
Patti Smith je veliki i skromni prorok i opis našeg susreta u Rimu lavira između ličnog i opšteg – ona posvećeno putuje po sopstvenoj unutrašnjosti, saoseća sa drugim i pokušava aktivizmom da spase svet od propadanja. Tako je to sa pesnicima i prorocima. Čitajući „Voz M„, njene gotovo dnevničke zapise, puštam da me uči tome šta je zapravo Vreme. I radosna sam zbog našeg novog susreta. Pošto znate kako kaže Kraljica Srce u „Alisi u zemlji čuda“: „Jadno je ono sećanje koje gleda samo unatrag“.
