Pre neki dan su mi se jedni ljudi o kojima sam pisala zahvalili na “toliko lepih reči” i na to sam im odgovorila istinom, a to je da volim kada imam o kome da pišem lepe reči. Ovo važi duplo za svakodnevicu u kojoj vesti konstantno teraju da se trudim(o) da održim(o) ravnotežu zdravog razuma i informisanosti.
Već neko vreme znamo da se u Srbiji otvorio ogranak jedne internacionalne filmske produkcijske kuće, a da iza projekta stoje Miloš Biković i Andrea Iervolino. Dakle, jedno ime koje dobro poznajemo i drugo za koje, ako niste u filmskom svetu, verovatno pre prvih objava ove saradnje niste čuli. Zato je najjači osećaj sa kojim sam krenula na ovaj intervju bio radoznalost.
Sa Andreom se nalazim jedno posle podne. Napolju je pretoplo i kao da ceo svet stoji. Odmah prelazimo na italijanski što meni automatski daje subjektivan osećaj da je sve u redu na ovom svetu, a na njegov komentar da sam možda više Italijanka nego on, realno mogu da kažem kako je i on možda više Srbin nego ja. Bar po tome sa koliko oduševljenja priča o tome kakve je ljude kod nas sreo: “Zaljubio sam se u Srbiju, znaš? Ovde se uvek dobro osećam, a ja jako verujem u energiju.” Šalu na stranu, Andrea Iervolino je odlučio da karantin provede u Beogradu u kom se zatekao u trenutku njegovog početka ali koji sam sigurna da je imao načina da napusti da je želeo. Zahvaljujući velikim delom takvom spletu okolnosti, Iervolino Entertainment svoj najnoviji ogranak otvara upravo ovde. Kako mu je to palo na pamet?
„Moj stav prema životu jeste taj da ni na šta ne gledam negativno, odnosno da na svaku lošu stvar koja se desi gledam kao na mogućnost. Ja sam tip koji ako napravi kuću i ta ista kuća mu se sruši pred očima, sutradan uzima njene delove i od njih pravi nešto drugo, na primer neko umetničko delo. Mnoge stvari koje su u početku teške, u životu kasnije postaju naša snaga.“
Ok, vidim da će ovaj razgovor lepo teći. Već u prvih pet minuta jasno mi je da se radi o pravom poslovnom čoveku. Namerno ne kažem biznismenu iz jednostavnog razloga što u tom obliku ova reč kod nas može svašta da znači. Andrea Iervolino je neko ko preduzima, ko se hrani izazovima i ko jako dobro zna gde želi da stigne i kako želi sebe da pozicionira. On je ona retka vrsta čoveka koji je vrlo rano i instinktivno osetio gde mu leži snaga, a zatim isto i osvestio. Realnost jeste da se pare brže vrte u nekim drugim poslovnim sverama i da je za bavljenje filmom potrebna i ozbiljna ljubav prema istom. Andreina velika ljubav je upravo produkcija:
„Prvi film sam snimio sa 15 godina i pošto nisam imao nikakva sredstva išao sam bukvalno od vrata do vrata, od lokalnog bara do picerije i tražio male sume od ljudi koje sam poznavao. Nisam ništa znao o filmu i ne dolazim iz filmske porodice ali sam smislio i sopstveni način distribucije. Koncept sam nazvao cinema school day: napravio sam dogovor sa školama da moje filmove, koji su bili edukativnog karaktera (na temu vršnjačkog nasilja, droge i sl) puštaju učenicima. Praktično smo mi mladi pravili edukativne filmove za mlade, a da im nismo eksplicitno govorili šta smeju, a šta ne smeju da rade. Jednostavno smo pričali priče. Govorili smo istim jezikom kao i učenici i na taj način prenosili svoju poruku. Kada se odigravao taj cinema school day, đaci su dolazili u bioskop, gledali film na određenu temu, a zatim bi se održala interaktivna diskusija o filmu. Nakon toga su imali rok od 30 dana na napišu rad na temu o kojoj je bio film. Najbolji sastav iz svakog razreda škole su slale nama, a mi smo birali najboljeg učenika koji bi zatim dobio neku vrstu staža ili prakse odnosno priliku da radi na sledećem filmu.“
„Moj stav prema životu jeste taj da ni na šta ne gledam negativno, odnosno da na svaku lošu stvar koja se desi gladam kao na mogućnost.“
„Pošto nismo imali novca za filmsku traku, od početka smo snimali digitalno i to je posle postala naša prednost: kada su veći igrači tek prelazili na digital, mi smo već imali određeno iskustvo.
Ceo ovaj projekat imao je određenog uspeha i tako upoznao sam Gabriellu Carlucci – koja me je prošle godine prvi put i dovela u Beograd na svoj Festival italijansko-srpskog filma.
Zatim sam upoznao i poznatog producenta Luciana Martina koji je bio moj mentor, moja očinska figura u poslu. Njega smatram jednim od najvećih producenata i poslovnih ljudi u filmskoj industriji i on je taj koji me je izdigao na sledeći nivo. Nakon nekoliko godina rada u Italiji, odlučio sam da želim da radim na svetskom nivou i zaputio se u Holivud. Prva stvar koju sam shvatio tamo, a koja se razlikuje u odnosu na Italiju (i Evropu) jeste da se u Holivudu filmska industrija prvenstveno doživljava upravo kao to: industrija. U Evropi je film prvenstveno kulturna stvar. Tako sam pronašao svoju prednost – odlučio sam da taj koncept industrije dovedem u Evropu i zemlje kojima fali. Moja produkcijska kuća radi sa velikim američkim i internacionalnim glumcima, nekima od najvećih zvezda na svetu ali se snima u Evropi. Na primer, u Italiji se snima film na engleskom i na njemu zajedno radi internacionalna ekipa, a film se posle distribuira u celom svetu.“
„Tako sam producirao četiri filma sa Antonio Banderasom, dva u kojima igra Sarah Jessica Parker, sa Al Pacinom, James Francom, a trenutno promovišemo treću po redu saradnju sa Johnny Deppom „Waiting for the Barbarians“, film koji je prikazan na Filmskom festivalu u Veneciji prošle godine.
Kroz ceo ovaj proces sam shvatio da je budućnost filma u kratkom formatu. Po mojim istraživanjim 98% gledanja filmova će u narednih deset godina biti preko telefona i streaming platformi. Danas na svetu postoji više smart telefona nego ljudi. Pored toga, svi prelazimo na formate koje diktiraju društvene mreže. Stori na Instagramu traje 15 sekundi, a većina ljudi svajpuje čak i pre nego što se on završi.
Dakle, vlada FOMO. Posle vidiš statistiku po kojoj te iste osobe provode na društvenim mrežama uproseku sat i po dnevno ali ne mogu da sačekaju tih 15 sekundi. Moj fokus danas je zato kratka animacija i upravo time će se baviti produkcijska kuća u Srbiji.“
Andrea Iervolino je vrsta čoveka koji je vrlo rano i instinktivno osetio gde mu leži snaga, a zatim isto i osvestio.
Koji je plan?
„Planiramo da ovde pravimo visoko kvalitetne kratke animirane filmove – na nivou Disneya – u trajanju od oko 5 minuta.
Koristićemo već poznate animirane likove. Jasno je da to neće biti Mickey Maus, ali već imamo prava na likove iz jednog od najgledanijih animiranih filmova na Netflixu, „Arctic Dogs“.
Za svoje projekte ćemo vezati velike zvezde. Johnny Depp je već potpisao ugovor za Puffins, ukupno 250 epizoda od po 5 minuta svaka, što je po čistoj minutaži ekvivalent tridesetak “običnih” crtanih filmova. Puffins su likovi koji, kao na primer Minions, koji ne govore nekim već poznatim jezikom već imaju svoj univerzalni jezik. Johnny Depp trenutno radi na stvaranju dela tog jezika koji će biti prepoznatljiv u celom svetu. Ovo je pravi umetnički izazov: treba da napraviš nešto na jeziku koji “ne postoji”. Pored toga, svaki crtani lik će na neki način ličiti na glumca koji mu daje glas. Johnny Puff će imati neke njegove osobine i biti prepoznatljiv na prvu loptu.“
I ti filmovi će se od početka do kraja praviti kod nas?
„Da. Mi ove likove, kao intelektualnu svojinu praktično donosimo u Srbiju. Ovde će se raditi scenario, story board, režija, muzika… Dakle, sav kreativan deo posla radiće se ovde i radiće ga Srbi. Za godinu, godinu i po dana stotinak ljudi odavde će moći da kaže da su radili na filmu u kom igra Johnny Depp i koji se distribuira u celom svetu.“
„Mislim da kreativci ovde zaista imaju taj potencijal. Impresioniran sam radovima koje sam ovde video.
Ove godine je trebalo da odaberem gde ću otvoriti ovakav studio. Mogao sam to da učinim u bilo kojoj zemlji ali sam odabrao Srbiju. Miloša sam upoznao dok smo radili na filmu o životu Andree Bocellija kog igra Antonio Banderas, i na početku sam ga povezivao više sa Rusijom nego sa Srbijom. Postali smo zaista dobri prijatelji i on je bio taj koji me je na kraju ubedio da studio otvorim ovde. Veoma sam zadovoljan zbog toga. Već smo počeli rad na prvom projektu.“
Kako razgovor teče dalje, saznajem da je kod nas u planu i otvaranje škole u kojoj će se obrazovati budući kadar Iervolino Productions što mislim da je najveći pokazatelj toga koliko je projekat ozbiljan. Zatim isplivava da poznajemo i hvalimo neke iste ljude što nas oboje poprilično iznenađuje, zabavlja i navodi na zaključak da je svet ipak jako mali.
Sebi sama pravim zablešku u glavi kako Andrea Iervolino ima nekoliko osobina koje se sreću kod veoma uspešnih ljudi: maštu (zbog koje, između ostalog, ne voli da gleda horore i tu ga potpuno razumem), analitičnost, neverovatan fokus ali i nostalgiju bez preterane sentimentalnosti koja bi mogla da ga koči. Sve ono što je zapravo potrebno da bi se gledalo u budućnost.
„Prva stvar koju sam shvatio kada sam otišao u Holivud, a koja se razlikuje u odnosu na Italiju i Evropu jeste da se tamo filmska industrija prvenstveno posmatra kao upravo to: industrija.“
Kao nekog ko obožava bioskop, zanima me i kako vidiš budućnost filma?
„Verujem u model distribucije koji u SAD već funckioniše i koji uključuje istovremeno puštanje filma i u određeni broj bioskopskih sala ali i na streaming platforme. Za mnoge filmove nema smisla trošiti ogromne budžete za ekskluzivnu distribuciju u bioskopima. Dakle, više se radi o tome kakav je film – neki od njih će uvek imati bioskopsku publiku čak i ako su dostupni na platformama.“
Ovo mi mami osmeh na lice iz prostog razloga što apsolutno delim stav da će mnoge stvari menjati oblik ali da neće „ubijati jedne druge“. Kao što rekoh, volim kada imam o kome da napišem nešto lepo, a ovo je bio jedan od onih susreta zbog kojih se opsetim zbog čega ipak jesam optimista.
