Otkada sam pre dve ili tri godine prvi put videla video rad Sanje Latinović „Abandoned“, njegovi kadrovi često mi se prikazuju u svesti kao jedan od umetničkih radova koji je oštro, duboko i intenzivno zasekao temu pozicije pojedinca u društvu. On iz vas crpi empatiju, zadire u vaše emotivne džepove uspomena i strahova. U njemu, ona agresivno puni usta kockama šećera izgovarajući rečenicu „Napuštena sam“.
U svojim radovima, Sanja kroz lično iskustvo priča priču o kolektivnom, upozorava i tera nas da se identifikujemo izazivajući intenzivne emocije. Sutra, 24. juna od u Salonu Muzeja savremene umetnosti, ona će u okviru izložbe „Prepreka ili prag“ predstaviti reviziju dosadašnje umetničke prakse. Na izložbi će biti prikazano pet do sada izvedenih ključnih javnih performansa u formatu video dokumentacije (Akvarijum, Otklon, Do not cross, Ispred zida, Movements: White), dva video performansa – Napuštena, realizovan na master klasu Marine Abramović, i Ptica. Izložba obuhvata i pet instalacija koje podrazumevaju materijalne post festum ostatke izvedbi ali se i koncepcijski mogu razmatrati na nivou umetničkog objekta.
Na samom otvaranju, čija je kustoskinja Una Popović, ona će od 19 sati izvesti performans “Do not cross”, u okviru kojeg će simbolično prekoračiti staklenu prepreku ili prag i to prvi put u Beogradu.
Završila si vajarstvo, nakon čega si se preusmerila na performans, video i fotografiju. Šta je to što te je opredelilo za ovaj format izražavanja i na koji način sada posmatraš skulpturu?
Moje interesovanje za performans je počelo već na zavšnoj godini Fakulteta likovnih umetnosti. I dalje padnem u trans kada vidim dobru skulpturu i divan je osećaj pri samoj realizaciji iste ali meni lično ona nije omogućila da se izrazim na najpotpuniji način.
Primećujem da je u poslednje vreme dosta studenata koji studiraju vajarstvo pa pređu u peformans, što ne iznenađuje jer to iskustvo predstavlja prednost za svakog budućeg performera. Osećaj za prostor koji vajari poseduju jako je bitan elemenat svakog performansa, kao i upoznavanje sa raznim materijalima i upotreba istih, veliki su plus koji neko ko je studirao vajarstvo, a nastavlja u performansu nosi sa sobom. Moje još bliže upoznavenje sa performansom se desilo na Master studijama za performans u Bernu.
Biti performativni umetnik značilo je za mene izabrati teži i stresniji put, ali verujem da jedino izloženost bez zaštite, koju otvoren performans zahteva, osim mogućnosti greške u toku samog izvođenje, nosi sa sobom i mogućnost neposredne transformacije unutar jednog sasvim novog iskustva. A to je nešto neprocenjivo.
Aquarium je jedan od značajnih performansa i prekretnica u tvojoj umetničkoj praksi. Kako danas gledaš na njega?
Izložba „Prepreka ili prag“ će prikazati veći deo moje dosadašnje prakse što mi ukazuje priliku da napravim reviziju dosadašnje prakse. Sada kada rad Akvarijum gledam sa razdaljine od četrnaest godina drago mi je što se ni u svom prvom performativnom radu nisam igrala performansa. Bitno je imati ideju ali sam tada shvatila šta znaši i performativno ponašanje i koliki je njegov znacaj. To vam je kao polaganje vozačkog. Položili ste ili ne? Ja sam tada položila i srećna sam zbog toga
Osim samostalnih performansa, učestvuješ u nekoliko kolektivnih i i to nekim koji se bave upravo pozicijom i vezom između samih umetnika. Bila si i članica grupe Treći Beograd. Koliko ti je ova tema važna i koliko ima udruživanja i solidarnosti među savremenim umetnicima?
Moji najraniji radovi su bili duboko lični, ali nikada hermetički zatvoreni. Verujem da dobro komuniciraju sa publikom što je od izuzetnog značaja za svaki rad. Bilo mi je potrebno da prvo pogledam u sebe i shvatim svoje slabosti, ranjivost kao i snagu kako bih bila u mogućnosti da jasno vidim i nekog drugog pored, odnosno oko sebe. Kako vreme prolazi sve veći značaj pridajem udruživanju i kolektivnom radu. Mnogo toga sam naučila za tih pet godina koliko sam bila član grupe Treći Beograd. Puno ljubavi i radosti mi je pružilo nekoliko performansa koje sam, devet godina nakon završenih studija, realizovala u okviru naše zajedničke grupe 04.
Saradnje su divna stvar, i u velikoj meri pomažu da se ego drži pod kontrolom. Veliki ego zaslepljuje i može naneti veliku štetu umetniku.
Ostala mi je u pamćenju izložba „Tišina je seksi“. Koliko i dalje vlada tišina kada su u pitanju glavni problemi sa kojima se susreću savremeni umetnici iz Srbije? Šta je po tebi nešto što prvo treba da se promeni?
Znate li onaj stari vic u kom se postavi pitanje: Šta jedino može preživeti nuklearnu katastrofu? Odgovor je bubašvabe i Cher. Pre nekoliko godina smejala sam se kada čujem taj vic. Sada uviđam da ga mogu preživeti i svi kulturni radnici. To što mi istrajavamo i pružamo uvek najviše od sebe u svim uslovima i neuslovima ne sme se zloupotrebljavati. Mi umetnici između sebe treba da budemo solidarniji a ovo društvo treba da uvidi značaj kulture i umetnosti i da ga na sve načine podrži. Jedno bez drugoga ne postoji.
