Pretraga

Simonida Rajčević: Trijumf prijateljstva i ljubavi

Simonida Rajčević: Trijumf prijateljstva i ljubavi

Tekst: Jordan Cvetanović

Foto: Bojana Janjić

Simonidu Rajčević nekako teško možete da ne znate. Jedna je od retkih autorki domaće likovne scene čiji radovi snažno ostaju u sećanjima, ako ste bar jednom imali prilike da ih vidite. Od svoje prvi izložbe u Studentskom kulturnom centru, 1995. godine, svakim novim istupom u javnost, svojim delima dokazuje i pokazuje da se radi o umetnici koja dubinski promišlja i intrigira posmatrače bez obzira na okolnosti i vreme. Na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu diplomirala je 1997, magistrirala 1999, a doktorirala 2015. godine. Na kratko odlazi i u Berlin, zahvaljujući DAAD stipendiji, gde provodi svoju prvu godinu postdiplomskih studija. Već 20 godina kontinuirano svoj talentat i znanja deli sa studentima Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, sada već u svojstvu vanrednog profesora. Predavala je i na Arhitektonskom fakultetu, a izlagala na više samostalnih i grupnih izložbi ovde i u inostranstvu, da bi ovog leta ponovo postala highlight sezone sa svojom izložobom “Lažni bol”, u Kulturnom centru Beograd. Stanje ljudske smirenosti ili prepuštenosti oko koga su nastale slike iz prethodnog ciklusa “Čudni talasi”, u novoj izložbi prerasta u stanje ranjivosti. Kroz kanonizovane umetničke prizore počinjenog nasilja koji svedoče o istoriji ljudske brutalnosti, arhetipski bol je tu da pokrene telo koje ne reaguje i žrtvu koja odustaje. Ako ste se možda pitali, u prolazu kroz Knez Mihailovu, čije vas ruke iz izloga mole za pomoć ili pak plaše, u pitanju je upravo izložba koja će se još dugo prepričavati. Ubrzo nakon otvaranja, dobio sam jedinstvenu priliku da se sudarim sa njenim autentičnim senzibilitetom, uključujući i sklonost za njen upečatljiv modni izraz, koji me je po ko zna koji put podsetio da nečiji stil podrazumeva ceo paket ličnosti, a ne samo puki osećaj za sklapanje boja.

Simonida Rajčević: Trijumf prijateljstva i ljubavi (фото 1)

Reci mi na početku, šta te je u poslednje vreme najviše zabolelo?

Privatni gubitak.

Avgust je definitivno obeležila tvoja izložba u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograd pod nazivom “Lažni bol”. Kako si se osećala pred samo otvaranje znajući da će biti potpuno drugačije usled svih mera povodom COVID pandemije?

Osećala sam se veoma uznemireno nažalost povodom te izložbe koja je trebalo da se otvori 2. aprila. Znali smo krajem februara da to neće biti moguće, postojala je zatim ideja da se to dogodi odmah nakon vanrednog stanja, tokom kog sam ja morala da budem u izolaciji. Bila sam izrazito protiv, jer sam smatrala da će se ljudi ponašati kao da je opasnost prošla, i da ne znamo dovoljno o svemu što može da nas dočeka. Odlučila sam da pristanem da se stvar ipak desi tokom leta, jer je to značilo ustanovi KCB kako bi ostvarili program. Osećala sam se opterećeno i kao da nosim ogromnu odgovornost za sopstveno i tuđe zdravlje. Što se samog otvaranja tiče, veoma je nelagodan osećaj što se tako nešto podrazumeva, u vremenu kada takvi događaji i emocije, koje smo navikli da ih prate, nisu uopste poželjni, naprotiv.

Od tvoje poslednje izložbe “Čudni talasi” u galeriji Zvono, proteklo je skoro pa 3 godine. Šta se bitno promenilo u tebi? Kako sada vidiš sebe u odrazu ogledala ili radova?

Promenile su se okolnosti mog života, samim tim i moji planovi su drukčiji. Nikad sebe ne gledam u odrazu rada, prosto ne doživljavam to kao deo procesa kada se nešto već završi. Ako držim predavanje o svom radu ili se slučajno desi i pomislim, uporedim ili proanaliziram, uvek stojim sa strane i posmatram. Nisam naročito emocionalno upletena kada je stvar gotova.

A onda?

Kada je gotovo, okrećem se ka novom odmah.

Meni lično je uvek bila najintimnija serija radova izloženih na dušecima “Human activities. Helpless”. Uvek me zanimalo šta je bila inicijalna ideja i šta se desilo s tim čaršafima, ko ih gužva danas?

Ta izložba je bila deo mog doktorskog projekta uz izložbu “Tamna zvezda”. Inicijalna ideja je da bude intimno, tema su bili vreme i sećanje. Takođe, teme su preuzete iz grčkih tragedija, literarnih alegorija i savremene kinematografije u jukstapoziciji sa temama koje se bave istorijom privatnih odnosa i sećanjem. Neki su kod svojih vlasnika i u muzejima po Srbiji, neki spakovani u mraku.

Radiš kao vanredni profesor na Fakultetu likovnih umetnosti i već 20 godina se baviš pedagogijom. Kako ti se čine nove generacije, o čemu promišljaju, šta ih prvo učiš?

Nove generacije su mi super, pomažemo jedni drugima u okviru FLU onoliko koliko možemo. Držali smo se nekako na okupu u toku online nastave, bila sam jako zadovoljna radom svih ljudi iz klase tokom ovog perioda. U prošlosti sam svojoj klasi pričala da smatram da je strava da što više vremena provode na faksu, koriste taj prostor i vreme studiranja, da se druže, kao i da će im ti odnosi koje naprave sa drugarima sa godine i klase biti dragoceni u životu jer će ih naučiti da se raduju nečijem uspehu bez zavisti, da će ih naučiti da se ne porede i da ne sumnjaju u sebe. Takođe ih savetujem da putuju i završavaju mastere u drugim sredinama kako bi što više videli i doživeli. Ni jedan od ovih saveta i mudrosti neću koristiti 2020/21. Smišljam upravo šta je to korisno što mogu da kažem ljudima koji imaju 20-tak godina i počinju sa svojim umetničkim praksama u Srbiji sada.

Simonida Rajčević: Trijumf prijateljstva i ljubavi (фото 2)

Kako ti se čini ovaj čudni momenat u kome se publici praktično “ukida” pravo na konzumaciju umetnosti? Šta misliš kako će sve izgledati ubuduće?

Konzumacija umetnosti u našoj zemlji je zanemarljiva. Negde drugde je to verovatno tema, ali ovde stvarno nije od značaja. Što se tiče načina delovanja, umetnički sistemi u svetu se pregrupišu, uzimaju se veliki zajmovi u zapadnoj Evropi, kako bi umetnici preživeli septembar i deo oktobra. Što se nas tiče, možemo da računamo na samo još veće siromaštvo u kulturi, u svakom smislu, kako na nivou pojedinačnih umetnika, koji moraju i inače da se bave drugim poslovima da bi preživeli tako i institucija koje su već bile pred materijalnim kolapsom, sad samo gledamo kako se on i događa. Ja sam skoro u potpunosti, što se tiče moje umetničke produkcije i izlaganja bila nezavisna, i sama radila sve što si imao prilike da vidiš tokom ovih 25 godina umetničke prakse, tako i sad. Ova izložba postoji zato što ljudi oko mene žele i ulažu sebe u to da se ovakve stvari dogode kod nas, pomažu mi beskompromisno, stavljajući svoje resurse i zdravlje na raspolaganje. Plaćam na rate, prijatelji se sa osmehom javljaju da pomognu oko bukvalno svega što možete i ne možete da zamislite. Trijumf prijateljstva i ljubavi, tako ispada na kraju.

Kako ti izgleda dan? Bez kojih rituala ne možeš da preživiš svakodnevicu?

Jedem doručak, idem da radim, jer od prošle godine imam zakazanu još jednu izložbu za 13. oktobar u Domu omladine, i pošto ne možemo da znamo šta će se tada događati, moram da je završim, uključujući sve propratne materijale. Tako da, malo radim malo opsesiram kako ću sve da postignem i platim, kako da nikoga ko mi pomaže ne dovedem u opasnu situaciju i kako da sama ostanem zdrava kako bih mogla da završim posao, koji ipak ne mogu da prepustim nikome. Pokušavam i da razumem sopstvenu motivaciju za sve ovo što radim.

Kome bezuslovno veruješ?

Bližnjima.

Osoba si koja ima poprilično karakterističnu i snažnu pojavnost. Kako na tebe utiče moda?

Moda na mene utiče odlično, ja sam ljubitelj mode kao i određenih modnih niša koje većinom imaju veze sa street wear-om, veliki sam ljubitelj patika ali i drugih, najviše Nike proizvoda. Smišljam svoje stilove za određene sezone, baš sam ovih dana pogledala dokumentarac o Jeremy Scottu, a sećam se kada se on pojavio.

Šta si skoro izbacila iz ormana? Ili čemu si se ponovo vratila?

U orman sam u skorije vreme samo ubacivala sitnice, jer sam ga raskrčila pre dve godine. Vratila sam se nekim majicama koje sam našla sa samog kraja 80-ih.

Kakvu komunikaciju trpiš u ovo vreme zoom-a? Kakav ti je odnos prema ekranu?

Imala sam do početka pripreme ove izložbe onu novu, analognu Nokiu pa sam morala zbog posla da uzmem Iphone, pošto imam još jednu izložbu, moraću još malo da izdržim. Od ekrana mi igra pred očima i moraću više da nosim naočare za čitanje. Zoom nisam uopšte koristila jer sam imala mnogo posla, ali sve u svemu, kao neko ko aktivno koristi i ima televizor poslednje dve godine, kao i to malo buljenja periodičnog u ekran telefona čini me skoro pa ekranski nevinom.

Simonida Rajčević: Trijumf prijateljstva i ljubavi (фото 3)

Nedavno si u intervjuu za jedne novine rekla da te Bruce Lee uvek natera na osmeh. A šta te rastuži momentalno?

Većinom od negativnih emocija osećam iziritiranost i nepoverenje.

Otkrij mi neku zanimljivu beogradsku rutu, mesto ili štek gde čovek može da se sakrije od svih?

U ovom periodu za mene su to isključivo kuća i bašta, ako mora, onda i atelje. Tako da sam dobro sakrivena ali nemam preporuku.

Šta ti se ovih dana vrti u plejeru?

Slušala sam Kanyea i novog Boba Dylana.

I za kraj, kako bi nazvala ovu sliku današnjice koju kolektivno živimo?

Pa sliku ja uopšte ne vidim nažalost, jer imam mnogo svog posla, a sad počinje i još jedna naporna školska godina. Ono što vidim je delić medijske slike Srbije, pa onda i sveta. Lažni podaci, prava upozorenja, lažni i pravi razlozi, prave namere. Bojkoti i rajoti, strahovi i načini zastrašivanja, sve je to nekako logično kada uzmemo u obzir razmere svetske pandemije i krhkost svakog pojedinačnog ljudskog života. Strah je ono što će nas kao građane ove zemlje obeležiti u istoriji, strah je ono što nas je nevidljivo obeležavalo jos od kad smo ja i moja generacija počeli da studiramo '92. Uradiću sve što je potrebno da strah ne obeleži sve što radim i što ću uraditi.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor