Nakon sada već godina praćenja njenog rada, kada danas razmišljam, sve više sam sigurna da je Slavica na Fakultetu likovnih umetnosti završila skulpturu zato što je to najmaterijalniji oblik stvaralaštva, gde ono što misliš, osećaš, o čemu razmišljaš dobija svoj trodimenzionalni oblik. Ima u tome mnogo terapeutskog, kao što kad konačno nađeš reči da imenuješ nešto, ono tek tada postaje stvarno. Isto tako, kada se bilo kakva misao, ideja ili emocija opredmeti, ona postaje nešto sa čim možemo da radimo na osvetljenom. Da se suočimo, da ga polupamo, ili smekšamo.
Srele smo se na reci pravog letnjeg popodneva, u ukradenoj pauzi između poslova, epidemija virusa i haosa na ulicama, i pokušale da osvetlimo zašto je važno razgovarati o emocijama, od čega ludimo u savremenom svetu i kako to utiče na stvaralaštvo.
S obzirom na celu situaciju, pritom ne mislim samo na pandemiju ispočetka, nego na sve u trenutku u kojem smo, kako si? Kako se osećaš POVODOM SVEGA?
Nisam sigurna koja je prava reč za to, ali najbliža je možda konfuzno. Trenutno sam pod utiskom filma ali i reči/pojma po kom je Adam Curtis dao svom filmu naziv “HyperNormalisation”. Ukratko, samu reč hypernormalisation je uveo Alexei Yurchak, i opisuje paradoks, u ovom slučaju konkretno sovjetskog sistema u periodu ’70-ih/’80-ih, koji je bio u totalnom raspadu, ali niko nije mogao da zamisli alternativnu situaciju, tako da su se prosto svi saživeli sa tim i vremenom je farsa postala deo života. Ovaj izraz i ceo film je kako se u najmanju ruku osećam trenutno i mislim da nisam usamljena u tome.
Sa duge strane lično sam upravo zbog cele te situacije koja je globalna, napravila neku vrstu samoanalize. Razmišljala sam dosta o poziciji u kojoj sam, i došla do nekih zaključaka gde sebe vidim sad i ka čemu bih volela da težim u budućnosti, ili zapravo kako da što je više moguće isplaniram beg od sistema koji ne funkcionišu.
Ovo zvuči kao preko potrebno gradivo. Kako?
Pa, zapravo shvatila sam da jako želim da se izmestim iz grada i da napravim neki prostor za rad u selu, pa sam onda malo počela da planiram kako sebi to da omogućim, ali se ta ideja polako razvija u smeru da bude ipak prostor za više umetnika. Videćemo…
Pretpostavljam da ti je to neophodno budući da je proteklih mesec dana verovatno bilo posebno ludo jer si početkom ovog meseca otvorila samostalnu izložbu u galeriji U10 i bila jedan od finalista za Mangelos nagradu. Hoćeš da nas “sprovedeš” kroz koncept izložbe i radove?
Kad sam saznala da sam ušla u uži izbor za nagradu Mangelos radovi za solo izložbu „As if a Monsoon Suddenly Became Silent“ su u konceptualnom smislu već bili zaokruženi, tako da sam pre svega želela da ispratim tu nit i napravim novi rad koji bi se u tu ideju uklopio. Malo je bio kratak period, ali sam uspela sve da izvedem i time sam zadovoljna.
U suštini kroz radove pokušavam na neki način da materijalizujem emocije, tako da se svi moji projekti samo nadograđuju i stvaraju koherentnu celinu. Za ovu seriju radova ideja je pre svega krenula da se razvija inspirisana mitom o Narcisu i Eho, tj. dominantnosti u odnosima, ali sa posebnim akcentom na Eho, tome šta ona predstavlja i prevođenjem u svakodnevni život razmišljajući ko su sve te ličnosti koje preuzimaju njen lik. Razmišljala sam o ličnim, ali i globalnim situacijama koje nam prouzrokuju nelagodu, bol i pritisak i koje vremenom srastaju sa nama kao implanti i postaju deo ličnog identiteta. Ideja je bila da se razume taj miks osećanja koji se javlja u tim situacijama, jer smatram da bi se reklo da su strah ili bes verovatno primarna osećanja koje ljudi povezuju sa bolom, ali mislim da tu postoji mnogo više slojeva koji nas dublje uvezuju sa tim osećanjem.
Tvoje skulpture često nemaju glavu, i mislim da sA TIM posebno saosećamo ovih dana kada se svi osećamo obezglavljeno. Zašto je to tako?
Iako primarno razmišljam o narativima iz lične perspektive, emocije su svakako univerzalne i sa njima se saživljavamo svi, tako da je baratam nečim što nije ni isključivo niti izolovano. Za razliku od pisca ili reditelja ja ne moram svom liku da dam identitet i emociju kroz grimasu, jer pokret i način na koji je telo postavljeno u odnosu na druge elemente su zapravo daleko bitniji u predstavljanju ideje. To je pokušaj da se rešim suvišnih informacija i da sugerišem direktnije na emocije kroz sam govor tela.
Zašto misliš da je važno osvestiti sopstvene emocije? To je nešto što uvek pokušavaš, zar ne?
Mislim da smo pod jakom presijom društva još od detinjstva, konstantno sa idejom nekog drugog ko zna šta je najbolje, uklješteni hijerarhijom, i sa tokom koji treba da ispratimo da bi bili deo sistema, sa informacijama koje se plasiraju. Sve to utiče da gubimo kontakt sa sopstvenim emocijama, jer nisu prilagođene a u određenoj meri su i nepoželjne u sistemu, pogotovo negativne. Isto tako mislim da je bilo kakvo negiranje, odsutnost samog sebe ono što nas najviše dovodi do nezdrave samokritičnosti koja je nekonstruktivna i toksična.
Sa druge strane, osvešćivanje emocija i pričanje o istim nas tera da vidimo sami sebe kroz prizmu sopstvenih osećanja, ne kroz ono što nam je neko rekao da treba da budemo. Ne ukalupljene, već osvešćene osobe, koje poštuju sebe i svoje želje.
Da li bi onda rekla da savremenom svetu to najviše nedostaje, osvešćivanje emocija i konstruktivna samokritičnost? Šta su po tvom mišljenju prednosti a šta mane savremenosti?
Mislim da ono što nedostaje savremenom svetu nije savremeni problem, mislim da je to nešto što je oduvek bilo tu samo menja formu, jer mislim da uvek najviše nedostaje razumevanja – kako je biti neko drugi u nekoj drugoj situaciji. Želja za dominacijom dovodi do ličnih tako i globalnih nerazumevanja. Savremenost samo ima neke nove tehnološke nadograđenosti koje su donele olakšice, ali se javljaju posledice koje nismo uzimali u obzir i te posledice uzimaju maha. Takođe nam omogućavaju veliku količinu informacija što je u nekim situacijama prednost, u nekim mana, ali to zavisi isključivo od pojedinca i na koji način će iskoristiti tu dostupnost.
A kako gledaš na našu umetničku scenu?
Iz ugla vizuelne umetnosti, deluje mi pomalo izolovano, dezorganizovano, generalno sa nekim manjkom finansijske podrške. Mada, moram da primetim u poslednje vreme i sa više umrežavanja i uvek sa izuzetnim entuzijazmom, jer se to valjda tako zove kad se osvrneš i vidiš jako kreativne ljude koji pokušavaju da se samoorganizuju i opstanu u tome.
Za razliku od prethodne, poslednjom izložbom si se potpuno vratila na medij od kog si i počela. Zašto ti je bilo važno da se baš sada vratiš materijalnosti?
Narativ prošlih radova je bilo moguće mnogo više naglasiti upravo kroz virtualnost. Ovog puta sam više težila ka tome da se oseti povezanost sa radovima kroz prisutnost i telesnost, jer za razliku od virtualnosti opipljivost elemenata nosi određenu težinu i bliskost. Pored toga, imam fascinaciju objektima u prostoru jer daju još slojevitije iščitavanje rada, pre svega jer smo u svakodnevnom životu okruženi trodimenzionalnim oblicima, i upravo ta sveprisutnost ih čini posebno bliskim. Odabir medijuma povezujem sa narativom, ali i sa ličnim senzibilitetom kako određene stvari želim da vizualizujem.
Tvoji radovi neretko nose naslove pesama, ili nekih stihova. Koliko ti je muzika važna?
Reči su mi važne, jer u njima istovremeno postoji neka težina izrečenog ali i neizrečenog ili potisnutog, a u sistemu gde se pre svega favorizuje verbalno izražavanje nekada reči jednostavno nisu dovoljne. Muzika mi znači jer je povezujem sa periodom života, osobom, situacijom i doživljajem, emocijom. Tako da je tu neka konekcija jer i ja svojim radovima želim da evociram na određene emocije.
Kojih pet pesama najčešće slušaš na repeat?
Ne slušam već neko vreme često muziku, al ovo su neke pesme kojima se stalno vraćam.
Često ističeš Louise Bourgeois, kao indirektni “uzor”? Šta sa njenog “I want to” rada, trenutno najviše želiš?
Volim njenu energiju. Louise je svoje radove stvarala sentimentalno, ali sa neverovatnom snagom u njima. Vizuelno ne mislim da svesno referišem na nju, ali narativi kojima se ona bavila su mi dosta bliski. Njeno stvaralaštvo se baziralo na jako ličnim temama kao što je majčinstvo, odnos prema patrijarhatu, odbačenost, odrastanje, zbog toga je često proglašavaju za jednu od pionirki feminističke umetnosti, iako ona o svom radu nije govorila na taj način, niti se služila izrazima poput „ženska umetnost”. Definitivno “To do it”, jer kao što sam rekla na početku u ovom ludom periodu sam presabrala svoje misli, i imam nove planove za projekte, tako da ovako bodrim sebe da ih izvedem.
A kako se odmaraš i skrećeš misli? Kako se „prazniš“ energetski?
Zavisi od raspoloženja i situacije, nekad jako volim da provedem to slobodno vreme u ekipi, nekad mi je sjajno da soliram kod kuće i gledam nesto. Reč “odmor” mi stvara sliku u glavi gde sedim negde na toplom, ali i u hladu u prirodi, pored vode.
Šta ti se trenutno vrzma po glavi? Imaš li ikakve planove?
Da položim vožnju i kupim kola (smeh). To je deo razrađivanja ideje o odlasku iz grada, tako da za sad mi se to intenzivno mota po glavi.
