Sonja Radaković, više nego upečatljiva pojava na našoj umetničkog sceni, vizuelna je umetnica i performerka koja aktivno izlaže još od 2007. godine. Rođena je u Beogradu 1989. godine, a diplomirala je i magistrirala slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde i radi kao asistentkinja profesora na predmetima Slikarstvo i Zidno slikarstvo. Kao istraživačica provela je određeno vreme u Španiji, tačnije u Granadi, kao deo Erasmus programa. Učestvovala je na nekoliko samostalnih i velikom broju grupnih izložbi i projekata u Srbiji i inostranstvu, dobitnica je više stipendija iz Fonda za mlade talente Republike Srbije, a takođe je i vlasnica nekoliko nagrada za slikarstvo. Poslednja u nizu je glavna nagrada stručnog žirija 58. Oktobarskog salona, za brilijantni rad Zauzeto, kojim je uspela da obori s nogu i žiri i publiku, zahvaljujući sopstvenoj oštroumnosti i prefinjenosti koje karaktrišu gotovo svaki njen umetnički čin. U svom radu najčešće koristi svoje i tuđe telo kao manipulativno oruđe, preuzima društveno poželjnu ulogu i ispituje svoj društveni i umetnički položaj na granici morala, ukusa i pristojnosti. Pored umetnosti bavi se sportskim i humanitarnim umetničkim aktivnostima i prikupljanjem sredstava koja su pomogla obnovu kuće u lokalnom romskom naselju u Beogradu. Odmah je pristala na intervju, iako se spremala da trči u krug u galerijskom prostoru u kome već tri meseca nema dotoka električne energije i bez ustezanja mi objasnila zašto je žuta štampa kriva za devalvaciju performansa kao umetnosti i na koga i dan danas reže vene.
Završila si slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde radiš i kao stručni saradnik na predmetu Slikanje. Kako ti se čine nove generacije? Ima li tu nešto zanimljivo? Kako pedagogija utiče na tvoj rad?
Ima mnogo toga zanimljivog. Svaka generacija donosi nešto novo. Neki drugačiji pogled, znanje i energiju. Učimo jedni od drugih. Trudimo se da pobedimo manjak motivacije, letargiju i usporenost koje su tokom pandemije uzele maha. Međusobno se bodrimo u ideji da ne odustanemo od svog poziva.
Kada smo kod odustajanja, umem da se nasekiram za njihovu budućnost i egzistenciju. Na državnom nivou fakultete završi veliki broj diplomiranih likovnih umetnika, a radnih mesta ima jako malo. Zbog toga često u šali kažem da obrazujemo armiju budućih konobara.
Onda me mlađe kolege demantuju. Dočekaju me na klasi sa novim radovima, izložbama i nagradama. Tim danima lebdim.
Šta te žulja ovih dana?
Špic patike i penjačice.
Gde su tvoje granice?
Prema mom pasošu to su granice sa Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom, Makedonijom, Albanijom, Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom.
S obzirom da te zanima pokret i teatar generalno, šta ćeš gledati na Bitefu?
Gust mi je raspored u septembru, potrudiću se da ispratim koliko mogu. Nadam se da ću uspeti da vidim predstave Ersana Montaga Living Room i Tragove Vima Vandekejbusa.
I za kraj, na koga sečeš vene?
Na Mareta iz osmog jedan.
