Staša Bajac: O serijalu "Ona se budi", rodna nejednakosti, borbi i promenama

Kako je Mia naglasila u jednom intervjuu, ideja za ovaj serijal nastala je i pre (parafraziram) tzv. srpskog Me too pokreta, ali svakako da je izlazak brojnih mladih žena u javnost o traumatičnim događajima, vas dodatno motivisala na kreiranje "Ona se budi".

Hrabrost koja je potrebna da za početak sebi priznaš da ti se dešava nešto jezivo je ogromna, a tek drugima i javnosti. Kad se žene odvaže na tako nešto njihov iskorak postaje borba tek onda kad kolektiv stane iza njih, i tu borbu nastavi na drugim frontovima. Moje lično osećanje je da imam dužnost prema toj njihovoj hrabrosti, da iskoristim svoja oružja, talente i znanje da se ta pokrenuta nit ne prekine.

Nasilje (fizičko, seksualno, psihološko i emocionalno) koje žene doživljavaju u Srbiji je na alarmantno visokom nivou. Na koji način to možemo promeniti, odnosno šta je potrebno promeniti na sistemskom niovu?

Jedan od glavnih problema je što smo mi na papiru jedno potpuno ravnopravno društvo, u kom su institucije tu da nas zaštite. Zakoni postoje i uglavnom nisu sporni, međutim, realnost se reflektuje u načinu na koji se oni sprovode ili ne sprovode. Ono što tako mistično nazivamo “društvo” je ono što se desi kad odete u policiju da prijavite zločin, kao i ono što se dešava u vama, u vašem biću kada vas neko na poslu maltretira. Kada ste u toj poziciji, teško da ćete smognuti snage da se borite protiv sistema. Mislim da su tu ključni oni najbliži žrtvama, koji moraju da vrše pritisak, ne odustaju, bore se sa vetrenjačama.

Na koji način aktivizam može promeniti kulturne obrasce?

Ja nisam više sigurna šta ta reč znači ili ne znači, jer mislim da niko od nas nema privileguje da ne bude aktivan. Bilo da je po sredi vazduh koji dišemo, ili nas neko davi rukama ili svojim naopakim idejama. Možda je glupo reći da je aktivizam kad ti sam digneš glas protiv nečeg što ti se privatno dešava, ali ako ti na taj način menjaš neki obrazac - promena postoji. Naravno da je važno da se borimo i za druge, ali ako menjate odnose u svojoj porodici, vi menjate i način na koji će vaša deca praviti porodice, a tako se menja čitava kultura.

Šta tebi predstavlja feminizam?

Slobodu od ideja šta bi trebalo da budemo, slobodu da prokrčimo put do svojih pravih želja, slobodu da želimo stvari koje drugima nisu simpatične.

Kako muškarci mogu biti feministi?

Za početak da pitaju sa iskrenom željom da razumeju, i da slušaju odgovor.

Kakvo je tvoje mišljenje o pozitivnoj diskriminaciji žena?

Biću potpuno iskrena - ne znam. I namerno ovo govorim ovako umesto da promislim šta mislim o tome jer mislim da je reći “Ne znam” ključni deo svega ovoga o čemu govorimo. Mi u serijalu iznosimo svoje utiske i mišljenja, ali i nedoumice i kontradiktornosti koje i same živimo. Volela bih da se u javnom diskursu ostavi više prostora za postavljanje pitanja i traženja odgovora bez toga da nužno dođete do nečeg konkretnog. Kao da nam fali otvorenosti za tuđe ideje i mišljenja, pa čak i ako ih na kraju ne usvojimo, bar da pustimo da protutnje kroz nas.

Kome je namenjen serijal "Ona se budi"?

Ja lično bih najviše volela da ga pogledaju oni koji misle da smo mi neravnopravnost izmislile, oni koji misle da feministkinje mrze muškarce, oni koji misle da hoćemo da rasturimo porodicu i oni koji misle da je jednakost protiv nekog uperena. Naravno, pozivamo i sve ostale, uvek je utešno i ohrabrujuće čuti stavove sa kojima se slažeš. Svet se tad čini pitomijim.

Da li ste imali izazove tokom produkcije serijala?

Imale smo toliko izazova da bih mogla ceo jedan intervju da posvetim samo tome, i to da prođemo sve od kuknjave do plakanja od smeha. Ali nismo mi tu ništa iznimni slučajevi, film je takva disciplina, kao da izvodite balet na gradilištu.

Šta mislite zašto se ova tema ne obrađuje na televizijima sa nacionalnoj frekvencijom?

Izgovoriću onu najdosadniju rečenicu na svetu, ali ja televizor nemam pa ne znam ni šta se na tim frekvencijama vrti. Kada do mene nekad nešto dopre, to mi deluje kao neki bizaran skeč s početka devedesetih, kostimiran u današnje vreme. Čini mi se da je cilj programa tih televizija da nacionalno stanje uma drže u nekim mentalnim tamnicama, tako da teme slobode i jednakosti nemaju šta da traže u okviru takvih politika.

Ko su vam teorijski uzori, možda Hannah Arendt, Simon Bouvier?

Žene koje spominjete su legende i lektira, i upisane u načine na koje posmatramo društvo. Međutim, što se tiče stilskog pristupa temama kojima se bavimo, držale smo se podalje od teorije. Načini na koji se neravnopravnost ili nerazumevanje manifestuju u našim životima često su beskrajno banalni. Baš to nam je i bilo važno, da osvestimo svoju svakodnevicu.