Ujesti ili lizati: U razgovoru sa Olegom Kulikom

Provala oblaka, pogrešni autobusi i nikada duži put do Novog Sada u koji idem da se sastanem sa Olegom Kulikom, legendom ruskog akcionizma. Ne znam koliko ću imati vremena, da li ću uspeti da ga pitam sve što želim, da li ćemo se razumeti... Znam samo da imam tremu koja me obično ne prati. Stižem malo pred kraj radionice performansa. Oleg je u majici sa psihodeličnijm hipi printom, velikim osmehom i toliko ljubavi koja se oseća u svakom pokretu kojim komunicira sa publikom, taj prizor me odmah umiruje. Primećuje da sam stigla, mahne mi, i iskreno potpuno razumem na šta misli kada kaže da se sve prepoznaje po prvom osećaju.
Sve je okej, sve je energija.

Pa da počnemo od početka, od razloga zbog kog sam danas u Novom Sadu. Nova izložba "Merry-go-round" u MSUV je u suštini rekapitulacija Vašeg dosadašnjeg rada kroz dokumentaciju performansa, fotografije i video zapise. Boris Grojs se u svom tekstu "Art in the Age of Biopolitics: From Artwork to Art Documentation" osvrće na taj specifičan odnos dokumentacije i samog performansa. Kakav je Vaš odnos prema tome?
Performans je takva vrsta umetnosti koja postoji samo u trenutku u kom se dešava. Sama dokumentacija nema nikakve veze sa performansom. Možda je i besmisleno govoriti o tome koliko u njoj ima živog ili neživog od performansa. Dokumentacija je uspomena, sećanje na nešto. Najsurovija, najnaturalnija dokumentacija, to je već beletristika. Ali, beletristika je sama po sebi mit, koja podstiče na dela sve one koji su živi. I zato se ispostavlja da primeri koji nas nadahnjuju treba da budu veoma snažni, upečatljivi. Nije pitanje da li je performans bio dobar ili loš, to je pitanje atmosfere i sredine, u kojoj se akcija prima. Za to mogu da te spale na lomači ili da dobiješ Zlatnog lava u Veneciji. A sam postupak može da bude isti. Prosto, postoji kultura čuvanja nečijeg lika.

Da i kao da rad dobija drugi život?
Upravo, u tom smislu se mi sad udaljavamo od bilo kog akcionizma i govorimo o tome kako funkcioniše živo sećanje. Šta je to živo sećanje? To je ono sećanje koje budi i pokreće žive ljude na akciju. Moguće da je čovek bio nesrećan i živeo veoma teško ali je otkrio takve stvari da njegov nesrećan život nadahnjuje i inspiriše mnoge ljude da rizikuju.

To mi je dosta zanimljivo, što ste pomenuli reč rizik, s obzirom na to da ova zložba i jeste deo projekta Risk Change. Šta za Vas danas znače te dve reči. I rizik, i promena?
Rizikovati se može na razne načine, ali rizikovati i menjati istovremeno je veoma složena stvar. Da bi nešto promenio moraš vrlo dobro to da poznaješ. Zato postoje negativne i pozitivne promene. Negativne su kada se od nečeg kreće, a pozitivne kada se nešto menja za nešto. Ako su nekoga uvredili i on je kao odgovor uvredio nekog drugog, to je negativna akcija. Ali ako je umetnik poput Pavlenskog video sistem u celini i dobro razmislio šta može umetnik da uradi, da pokrene sredinu i sistem, to je nešto sasvim drugačije.

Kad smo već kod Pavlenskog, on je jedan od vodećih figura ruske scene performansa... Kako vidite performans i akcionizam danas, ako imamo na umu da smo u 2019. godini i da su virutelno prisustvo i digitalna realnost dosta jaki. Meni se čini da je danas možda značajniji nego ikada, jer nam je potrebno živo telo od kog smo odmakli.
Da, zato što se sve brzo dešava. Svi ljudi se osećaju da su deo performansa. 1989. godine, kada sam radio prvi performans, imao sam osećaj da je tih 7 minuta, koliko je perfomans trajao, trajalo sigurno sati i po. To je bilo drastično sažimanje vremena, gde sam bio toliko uvučen u taj tok da nisam video sebe. Sada osećam da skoro svaki dan tako živim. Mislim da je bilo dobro što sam imao to iskustvo stresnog uranjaja u to kompresovano vreme. Ja volim brzinu, i da se brzo vozim motorom ali mnogi moji prijatelji, moja generacija pate jer su navikli na sporije ritmove. Sasvim je jasno da je umetnost u starom obliku umrla. Spora umetnost sa velikim repom tradicije. Savremenost, Facebook, Google-gorgona odsecaju rep toj tradiciji. Ali stara kultura će nam pomoći da preživimo tu katastrofu. Jer je stara kultura koncipirana na ideji smrti i ponovnog rođenja, vaskrsenja. Ako smo pobedili zmaja, pobedićemo i Facebook.

I šta ćemo onda? Kako da pobedimo svet u koji smo toliko zapali. Pre nekoliko dana su pali Instagram, Facebook i Whatsapp na samo nekoliko sati i nastala je opšta drama. Šta je za nas takve Vaskrsenje?
Veoma osmišljena smrt. Tvoja lična smrt, ako je pažljivo osmisliš, biće umiranje za teritoriju umetnosti, a ne za život i ako je dobro osmišljena imaće velik odjek i uticaće na ostale. To je isto kao što su ljudi nekad umirali za svoje ideje. Za savremenog čoveka to je smrt u medijima. Dobar umetnik može to da žrtvuje jer će svejedno posle pobediti. To će biti Vaskrsnuće.

Vi uvek imate anarhistički subverzivni i pristup i prizvuk... Međutim, zanimljivo je da nikada niste zapravo bili subverzivni prema sistemu nego prema sopstvu, prema ličnom sistemu.
Apsolutno. Duboko individualni radovi, toliko duboko intimni da prestaješ da se plašiš sredine i ljudi koji te okružuju i da ih voliš. Prosto shvataš da su oni isto tako usamljeni i unikatni kao ti. Kao tantra. Ljudi nikako nisu povezani, međusobno zavisni, svi su razdvojeni i drugačiji samo taj neki unutrašnji osećaj da se nalazite u istom moru blaženstva. Grudve patnje ili svesti.

Jeste li po tome, po svom unutrašnjem osećaju birali kako ćete se ophoditi prema kojoj osobi, koja je ušla u kavez tokom performansa "I bite America and America bites me"? Prema nekome ste bili agresivni prema nekome blagonakloni...
Zavisi. Mada moram da priznam da nisam očekivao da će dolaziti toliko lepih mladih devojaka. Dolazili su i neki nabijeni veliki manijaci. Zato sam i mogao da napravim performans, zbog različitosti. Bilo je i tih elegantnih, finih, suptilnih žena, sa decom. Kada se pojavi neko tako nežno, blago biće, ja sam čekao da vidim šta će oni uraditi, prilagođavao sam se. Onda su me mazili, nešto govorili, i ja sam lepo reagovao i publika je to znala da prepozna i reaguje.

Kad smo kod publike i reakcije, ne mogu, a da ne pitam šta mislite o filmu "The Square". Vaš performans je očigledno i danas, 30 godina kasnije toliko jak, da je njegova filmska reinterpretacija još uvek jednako šokantna. Kako Vam se generalno čini taj film, kakav je Vaš odnos prema njemu?
Da li se slažeš da je to film o umetniku?

Da i o umetniku i o umetničkom sistemu, izvrtanje sistema iznutra.
Tačno, o sistemu. Mnogo filmova o umetnicima i sistemu su loši, narativni, dosadni, patnja umetnika, već viđeno. A ovde je sasvim drugi konflikt. Sam film je gest savremene umetnosti. Poput školjke, otkriva sistem i pokazuje kako je lep, bogat ali je mrtav. I samo je ono najživlje u njemu, što se drmusa, što je ostalo, zapravo ono ljudsko. Upravo ono zbog čega sistem i postoji, i što ga čuva.

Sistem... dosta bitna reč za Vaše stvaralaštvo. Nakon performansa "I bite America, and America bites me" ljudi su bili dosta zatečeni, i iako je muzej dobio jasne najave i instrukcije kakav je Vaš performans, ipak su bili jako šokirani čak i revoltirani.
Dolazili su autobusima iz drugih država. To više nije savremena umetnost nego kao neki cirkus, atrakcija, spomenik Njujorka, dovezli su Rusa. Najzanimljivije je bilo što su svi pokušavali da me pogledaju u oči. To je bilo daleko pre Marininog performansa u MoMA-i. Dolazili su ljudi zagledali me i govorili: "On je čovek, on razume, neće me ujesti. Rusi su dobri, ne ujedaju." Donosili su mi bombone. Performans je bio o čoveku i životinji, kao da su to dve potpuno različite stvari.

Jesu li? Pošto ne znam više.
Pa, ti si u svom kavezu, agresivan, želiš svoju teritoriju i svoj mir, ne treba ti niko, a ljudi dolaze sa ljubavlju i nežnošću. A ti kidaš tu ljubav.

Meni to liči i na neke ljude koje poznajem, ali dobro...
Tačno. Ali to je bio iskren postupak.

Posle tog performansa, muzej je mnogima slao pisma da Vas treba izbaciti sa međunarodne umetničke scene ali Vi tada niste na njoj zapravo ni bili prisutni. Na neki način, potpuno paradoksalno, ta pozicija outsidera zapravo Vas je "ubacila" na međunarodnu scenu. Kako se to obrnulo u Vašu korist?
Sporo, prošlo je 20 godina kako me niko nije izlagao. Bio sam na svim bijenalima i odjednom kao da sam odsečen. Kao da je pas pregrizao lanac. Ali ja sam odrastao u sovjetskom sistemu i uvek sam bio u nekom undergroundu, KGB, prisluškivanja, tako da sam navikao na poziciju outsidera. Mnogo mojih prijatelja je bilo u zatvoru, u vojsci, u ludnici. To je malo kao Stokholmski sindrom, ti si navikao na zatvor i postaješ mirniji. Više ne mogu da te kazne. Neće te više poslati u Sibir, nema dalje. Zato sam se 10 god bavio samo skulpturom. Razvio sam majstorsvo brzog vajanja i nadam se da će to biti trenutačno vajanje, ne samo brzo nego instant. I to je sve zahvaljujući iskustvu tela koje ne napuštaš. Umetnik je zanimljiviji od svog dela i stalno traži novo otkriće. Vaša jugoslovenska umetnica Marina Abramović je preteča onoga što ja radim. Ona se sad negde zaglavila između akcionizma, superstar pozicije i Lady Gage ali je tako upečatljiva figura. I danas kad me vidi zagrli  me i dugo me drži. Snažna je i lepo miriše i ima toliko ljubavi da je to kao neki bes aposlutni bes.

Da li primećujete razliku između Istoka i Zapada? Nemamo Berlinski zid, ali margine i centri su još uvek tu.
Ima jako puno različitosti u ovom svetu i tu razliku još treba pojačavati. Neće pobediti onaj ko želi u centar - tamo ima već i previše istih i jednakih. Pobediće onaj ko se udalji od centra što dalje, i pronađe ono jedinstveno, taj će zasvetleti kao zvezda. I svi će opet doći kod njega. A tražiti tuđi svet, tuđu svetlost, to možeš ceo život, a da je ne nađeš.

Tekst iz 1998. "Biting or licking" je izuzetno važan i u njemu navodite: "Za mene danas, a i za Rusiju ne postoji važnije i ozbiljnije pitanje od toga da li ujesti ili lizati." Čini mi se da je to pitanje danas možda aktuelnije nego ikad?
To pitanje je postalo tako duboko intimno. Više se ne tiče ni religije ni politike ni ideologije. Nikakve banalnosti. Nikakvog kolektivnog mi. Kad ti prilazi bilo koji čovek, ti po mirisu već osećaš da li želiš da ga ugrizeš ili poližeš. I dalje komunikacija ide samo na tom talasu. Čak i da na prvi pogled ima rogove, po tom prvom osećaju možeš da se prepoznaš. A može i da sija i bude sav svetao, a da mu smrde čarape. Svakako, treba imati na umu da ako se spremaš da ugrizeš nekoga, budi sigurna da će i uzvratiti. Ako grizeš Ameriku budi spremna da će i ona tebe. Ja sam spreman.

Izložba Olega Kulika "Merry-go-round" traje do 20.maja u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu.