Branislav (Slav) Jankić je srpsko-američki umetnik i filmski stvaralac iz bivše Jugoslavije koji živi i radi u Njujorku i Berlinu, a “Oligoptica” je naziv njegove najnovije multimedijalne instalacije, koju galerija Monolog iz Beograda i kustosi Denis Leo Hegić i Jan Gustav Fiedler predstavljaju na predstojećem Art Marketu u Budimpešti. Pet video radova, naslaganih jedan na drugi i integrisanih u zarđalu kulu od skele, zahtevaju aktivno angažovanje sa samim objektom. Radovi su zasnovani na umetnikovim antropološkim studijama i njegovom interesovanju za različite odnose moći i povezana pitanja potčinjavanja i dominacije.
Ovogodišnji Art Market u Budimpešti, gde će od 6. do 9. oktobra biti predstavljen Jankićev rad “Oligoptica” stavlja po prvi put poseban fokus na umetnike iz Srbije gde će se kroz dela prikazati narativi savremene srpske umetnosti koji prevazilaze granice Srbije i Balkana uopšte. O saradnji sa umetnikom direktora galerije Monolog i kustos Denis Leo Hegić kaže: „Branislav je putnik koji predstavlja naše snove, čežnje i inspiracije, rođene u našoj zemlji i istražene, oblikovane i formirane širom sveta. Potencijal naše dijaspore nije stvar patetike već prelep prostor otkrića koji je pred nama. Kao takav, Slav je jedan od najvažnijih savremenih stvaralaca koje Srbija može da ponudi – čak i ako se stvaralaštvo dešava u Njujorku“, a mi smo razgovarali sa Branislavom o ovom projektu.
Koliko je samo odrastanje uticalo na tvoju umetnost, koliko ga se sećaš i šta misliš koliko su događaji u detinjstvu formativni za identitete koje gradimo kasnije?
Moja majka je bila fantastičan narator. Umela je tačno da te uvede u priču, dođe do tačke gde bi svima oduzela dah i onda opet spusti zaključak tako da sve bude jedna silovita, ali glatka celina. Kada smo tek došli u Minhen iz Vukovara, nas osmoro je živelo je u jednom malom stanu koji nam je dodelilo socijalno. Bilo je užasno, privatnost nije postojala i uvek sam izbegavao da idem kući, jer je moja majka obožavala da okuplja velike grupe ljudi tu. Uveče bi svi sedeli i delili priče, što je bilo poput nekog takmičenja – ko ispriča dobru šalu i ljudi se smeju, super, može da nastavi da priča viceve. Ali, ako neko ispriča nešto što im nije bilo zanimljivo, odmah bi ti to rekli – Sedi dole i ćuti. I tu nije bilo mesta za dečije priče. Ti ljudi su radili po ceo dan najteže poslove na građevinama, moja majka je čistila kuće i svi su videli i proživeli nešto što je bilo surovo, ružno, sirovo – nisi mogao među njih da dođeš i pričaš o školi. Uvek je postojao taj pritisak ako se i usudiš da nešto kažeš, jer nisi mogao da se obratiš samo jednoj osobi, kada bi počeo da govoriš, svi ti ljudi bi se okrenuli i gledali u tebe, kao da si na pozornici i svetlo je samo na tebi, a publika brutalna.
Tu mi je majka usadila da ako nešto govoriš, moraš da imaš nešto što ćeš zaista kroz to i reći, reči su bitne i imaju težinu, ne treba ih koristiti olako i za banalnosti. Zato sada šta god da radim, često zamislim tu publiku iz malog stana u Minhenu i zapitam se da li bi ovo što govorim bilo vredno njihovog pogleda, njihovog vremena.
Tako da, naravno, ono što upijamo u ranim, formativnim godinama, neminovno nas kasnije navodi na određene puteve, stavove, načine na koje idemo kroz život.
Tvoj rad često preispituje pozicije moći, dominacije. Kako trenutna kriza u svetu utiče na ove pozicije?
Kriza je uvek u toku – ona nije nikakav nov fenomen u našim životima. Mene zanima odnos dominacije i potčinjenosti na jednom veoma pojedinačnom nivou. Očigledno je da mnogo pojedinaca stvara društveni talas, ali iskonski, najprimitivniji instinkt našeg tela i uma, zaokuplja moju pažnju i vodi me do eksperimentisanja i možda, do umetničkih dela.
Reci nam nešto više o Oligoptici i zašto ovaj naziv?
Postavka je nastala kao narudžbina Galerije Monolog iz Beograda, a konceptualizacija zajedno sa mojim kustosima Denisom Leom Hegićem i Janom Gustavom Fidlerom. Oligoptika je zaživela kao neka vrsta kontra principa ideji Panoptikona – Fukoove ideje sveobuhvatne tačke perspektive za zatvorsku opservatoriju, one koja vidi sve. Nasuprot tome, pokušali smo da stvorimo mnoštvo perspektiva koje nam omogućavaju da se fokusiramo na jedno određeno pitanje u preopterećenosti informacijama i svim drugim vrstama digitalnih podsticaja u kojima svi mi živimo – u tom smislu je Oligoptika suprotna Panoptikonu.Na kraju smo konstruisali čeličnu instalaciju velikih razmera u obliku tornja koja sadrži pet mojih video performansa naslaganih jedan na drugi. Kao i svaka dobra Ikonička kula, i ova će se neizbežno srušiti i veoma sam zahvalan što sam našao galeriju i kustose koji su bili dovoljno hrabri da uđu u ovaj rizični posao izgradnje Vavilonskih kula sa mnom.
Koliko su za samu umetnost ali i umetnike važni događaji poput Art Marketa u Budimpešti?
Sajmovi umetnosti i izložbe su naše prvo i najvažnije sredstvo za prikazivanje radova široj publici. Takođe treba da shvatimo da je rad kao umetnik isto toliko „posao“ koliko i „kreativni rad“. To podrazumeva finansijska ulaganja i poslovna partnerstva – kao i svaki drugi posao. Događaji poput Art Marketa u Budimpešti su važni, posebno u kontekstu srpske savremene umetnosti, jer je Art Market specijalizovan za umetnost i stvaraoce iz jugoistočne Evrope.
Da li možemo uskoro da te očekujemo u Beogradu sa nekim novim projektom?
Trenutno završavam film o životu moje majke. U ovom momentu smo usred produkcije i nadam se da će me ovaj projekat vratiti nazad u Beograd – verovatno na proleće sledeće godine.
