Vida Davidović o "Mučnini o neodrastanju"
Fotografije: Katarina Marković
Decembar je mesec kada tradacionalno zapadnem u čitalačku krizu. Usled nagomilanog godišnjeg tereta i ponašanja svih kao ćemo prvog januara naredne godine svi eksplodirati i nestati, desilo se da više od mesec dana nisam pročitala nijednu knjigu. Onda sam videla naslov Vidine knjige ("Mučnina o neodrastanju") koji je u meni instant izazvao centrifugu u želucu, haotično tumbanje flešbekova po glavi i nezajažlljivi apetit da je zgrabim i progutam, što sam na kraju i uradila za svega dve večeri. Njene dve junakinje, jedna koja je otišla iz velikog grada, a druga koja je došla u veliki grad, uvući će vas brzo u vrtlog svojih osećanja, trauma, događaja, a Vidin jednostavan i britak jezik učiniće da osetite svaku liniju tela ove dve žene, njihov unutrašnji miris, ukus u ustima, bol i ljubav. Njihovu mučninu. Ono što je još jedan od glavnih kvaliteta ovog debitantskog romana jeste baš sam jezik, koji lebdi po papiru, noseći ponekad tegova sa sobom ali u isto vreme koristeći prirodne generacijske fraze i ilustrujući navike mladih koje se u poslednje vreme čine nedokučivim.
Vida Davidović je inače dramska je spisateljica i scenaristkinja rođena u Istočnom Sarajevu. Autorka je komada Bruklin i mačke u kontejnerima, Proslave i Crna ovca i scenaristkinja filmova Matura, Rebra, Bele rade i Srce u režiji Gvozdena Ilića i filma U ramenima u režiji Tare Gajović. Laureatkinja je konkursa Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst za 2021/22. godinu sa komadom Mali ratovi i kabine Zare. Pretežno je interesuju teme odnosa žene prema telesnosti, odrastanju i traumi. Sa njom sam pričala o svim ovim temama.
Da li se sećaš prve priče koju si napisala?
Bez pogovorno se sećam, bilo je to dosta kasno i dosta smešno. Naime, pisala sam fanfiction hrvatske TV sapunice “Ponos Ratkajevih”. Tačnije, u pitanju je bio pravi spin-off, gde pratimo priču mladog komuniste Vjenca i mlade Jevrejke Lize u osvit Drugog svetskog rata. Posle sam terala decu u naselju da se igraju mojih priča, ali im nisam čitala te priče. Prepričavala sam im, pa bismo delili uloge, imala sam ih pregršt – NDH funkcioner, kabare pevačica, grofica…
Koliko se pisanje romana razlikuje od pisanja dramskog teksta, šta ti je bio najveći izazov u ovom formatu pričanja priče?
Razlikuje se. Za početak, bilo mi je (i ostalo) komplikovano da se naviknem na to da se u romanu ne piše “uđe”, “sedne”, “pogleda začuđeno”. Imala sam pregršt didaskalija u pasusima u prvoj ruci. To je formalna stvar i stvar profesionalne deformacije. Potom, drama daje slobodu jezičkih bravura, ali to za roman nije dovoljno. Bilo je potrebno da se opisuju predmeti, lica, osećanja i da se ne daju rečenični, dijaloški iskazi kao poente. Roman je, čini mi se, nužno implicitniji, suptilniji i, naravno, zaista zahteva više rada. I jednu vrstu samoće, koju nije moguće osetiti i proživeti kroz pozorišnu praksu.
Zašto je ova priča roman, a ne predstava?
Pored činjenice da sam odrasla na prozi i da jako volim romane, poželela sam da uđem u suštinu jednog emocionalnog osećanja koji sam nazvala “mučnina”. I nekako mi je roman bio pogodan medij za to. U modernom pozorišnom iskazu nije zabranjeno da lik kaže “osećam se kao da ću da pljunem” i da mi prihvatimo tu vrstu informacije, ali za ovu priču mi nije bilo dovoljno da se informacija isporuči i doživi od strane publike. Bilo mi je potrebno da se ta informacija kroz stranice teksta ponavlja, oseća, eksplicira kroz postupke, da se naprave paralele i asocijacije realnih objekata sa osećanjima (skalamerije – životna nesređenost, štrčanje kuka – nezadovoljstvo telom). To može da se dobije u filmu više nego u pozorištu (ovaj roman prvobitno je zamišljen kao scenario), ali film je vizuelno pripovedanje, a nikada nisam imala ambicije da se bavim filmskom režijom i da snimam detalje opipavanja ženskih kukova. Mislila sam da to mogu bolje da izvedem rečima.
I u tvom prethodnom radu, a sada i u romanu, važno mesto daješ ženskom odnosu prema telu i seksualnosti. Zašto ti je ova tema važna za pričanje?
Jako teško pitanje. Za početak, smetao mi je način na koji se opisivala ženska seksualnost u delima koje sam čitala. U redu, ne kažem da je taj način bio nužno pogrešan, ali nije komunicirao sa mnom. Sve te žene koje su hiperemancipovano srljale u seksualne kombinacije i nisu izlazile oštećene, žene koje su istraživale svoju seksualnost i koje su beskrajno eksperimentisale; one su sve za mene oličenje ženske seksualnosti – apsolutni ego-ideal. Moj problem je bio što se nikada nisam osećala tako. U realnom svetu, doživljavala sam seks kao nešto što nosi posledice, a telo kao osetljiv teren prelamanja osećanja straha, krivice i stida. Nisam htela da se osećam loše zbog toga što je to tako i što ne postižem svoj ego-ideal fam fatal emancipovane žene. Tako sam poželela da ispričam priču o devojkama koje se, možda, osećaju na isti način u svom telu pod muškim pogledom – skučeno, podređeno, preplašeno i sa željom da pobegnu od sebe i od označitelja svoje ženstvenosti (neretko kroz destrukciju tela – tako koristim repetativno motive povraćanja, mučnine, zarivanja noktiju u kožu, autoobjektivizacije…). To je tužno, ali sam sigurna da ima mnogo žena koje dele taj osećaj. Nadam se da će ga prevazići, verujem u njih.
O toj nemogućnosti da se odraste pisala si i u "Mali ratovi i kabine Zare", da li ta nemogućnost generacijska stvar i da li je uzrokovana transgeneracijskim traumama koje mnogi od nas dele na ovim prostorima?
Mislim da ima mnogo veze sa transgeneracijskom traumom, ali ne mislim da su strah od odrastanja i trauma u nužnoj vezi. Vrlo je često da se majke i očevi ponašaju prezaštitnički, jer dele u iskustvu užasne stvari od kojih žele da sačuvaju decu, naročito kćerke. Međutim, strah od odrastanja može da podrazumeva mnoge stvari. Nekad je to (kod žena) strah od ranjivosti i potencijalnog poniženja. Nekad nije ni toliko komplikovano, nekad je to samo infantilizam privilegovanih naslednika koji nisu imali objektivnu potrebu da odrastu u svetu koji je za njih uvek bio igraonica. I tih tema sam se dotakla u romanu.
U pomenutom dramskom tekstu za koji si dobila nagradu glavni odnos koji pratiš je odnos majke i ćerke, a ovde su to dve devojke koje menjaju mesta i počinju da žive u novim okruženjima. Zašto su ti zanimljivi ženski odnosi i šta sve iz njih može da se iščita?
Uvek sam mnogo razmišljala o ženama – o onim koje sam u prošlosti bila i o onim koje bih volela da budem. Zanimljive su mi različite adaptacije žena na sistem u kom opstaju. Zanimljive su mi žene koje se teše hranom, žene koje odbijaju hranu, žene koje su stalno u vezama, žene koje nikada nisu u vezama, žene koje vole da se šminkaju i one koje vole da su “ortakinje”. U suštini, uvek se ispostavi da sve ove žene imaju vrlo slične probleme, ali da na njih drugačije reaguju. Zabavno mi je i u životu i u umetnosti kada se ta dva vrlo različita simptoma sličnih problema spoje i kad se nadopunjuju. Mislim da tako mnogo učimo od svojih majki i drugarica, podjednako od onih koje nas motivišu da učimo za ispit i od onih koje nas teraju da pojedemo kolač ako shvate da smo prešle granicu sa dijetom.
Ono što se meni jako dopalo u knjizi jeste sam jezik i način na koji si predstavila i oblikovala komunikaciju mladih danas. Koliko ti je to bilo izazovno?
Nije, to sam stvarno organski pisala. Onako kako sam osećala i kako znam da ljudi oko mene pričaju. Mogla sam negde i da čujem njihove glasove dok sam pisala rečenice.
Šta kad odrastemo?
Suočimo se sa svojim strahom. A pravilo broj jedan je da iracionalni strah nestane kad mu pogledamo u oči. Kao, okej je, Vido, spremna si da platiš račune (smeh). Nije zapravo to. Više kao, okej, Vido, nisi više lepo vaspitana devojčica. Sada znaš ko si. Sada možeš da se zaštitiš i zauzmeš za sebe. I onda strah nestane, odnese ga tvoja odlučnost.
