Razgovarali smo sa umetnikom Mihaelom Milunovićem o izložbi njegove majke Ane Viđen

„Trag – kao zapis i simbol“ naziv je retrospektivne izložbe vajarke Ane Viđen koja se održava u Muzeju Savremene Umetnosti u Beogradu, i tim povodom razgovarali smo sa istaknutim umetnikom Mihaelom Milunovićem, Aninim sinom. Više od šest decenija stvaranja Ana Viđen je vešto upijala inspiraciju iz prirode – kamena, mora, vetra – i te elemente pretvarala u apstraktne forme koje govore o ciklusima života, promenama i neprekidnoj obnovi. Kao žena vajarka, radila je u svetu koji je, dugo, bio pretežno muški. Kroz njen rad, možemo videti kako je balansirala sa stvaranjem, intuicijom i snagom materijala, dok je istovremeno rušila predrasude o tome šta znači biti žena u ovoj, često zahtevnoj i neretko muški percipiranoj oblasti. Mihael nam otkriva šta znači odrastati uz takvu umetnicu, ali i kako njena umetnost i dalje ima snažan uticaj na njegov pogled na svet, prirodu i rad. Izložbu možete posetiti do marta ove godine.

BURO: Ana Viđen je provela više od šest decenija istražujući efekte prirodnih procesa na materiju. Kako biste opisali uticaj koji su njeni radovi imali na vas, kao njenog sina?

Mihael Milunović: Moja majka je od ranog detinjstva, budući da je rođena i odrasla u Cavtatu, na jadranskoj obali, bila svedok tih procesa koji su je fascinirali; dvojnosti elemenata, kamena koji pružajući otpor sili mora uzima nove oblike, čiju oštrinu talas pretvara u elipsu, u oblutak, u kompleksne strukture, u koje se uključuje i podmorska flora i fauna… Bivajući u kontaktu sa tim svetom kojeg je usvojila, promatrala i analizirala, stvorila je svoj poseban plastični izraz, koji je u velikoj meri interpretirao kroz biomorfne forme večna pitanja koja su je intrigirala: otisak vremena, makro i mikro oblici i paterni…

Odrastao sam u njenom  vajarskom ateljeu, koji je apsurdno bio na trinaestom spratu solitera u jednom novobeogradskom bloku, sa oskudnim nameštajem, okružen skulpturama, odlivcima i kalupima od gipsa, skicama i crtežima, plastelinom i glinom, alatkama, dletima, štafelajima…Mislim da samo neko drugo dete umetnika može u potpunosti da oseti sve te mirise i ambijent u kome neko i živi i radi. Naučio sam od nje gotovo sve, i prošao jednu ozbiljnu akademiju i pre nego što ću se uopšte upisati na fakultet.

Iz tog odrastanja i naobrazbe izdvojio bih dve anegdote. Budući da sam još kao dete pokazao značajan talenat u crtežu, majka mi je kupovala papir, olovke i flomastere i neretko bih zaspao na podu među papirima sa flomasterom u ruci. Vladao sam olovkama ali mi je pažnju privlačila drvena kutija uljanih boja marke Talens koja je stajala na jednoj od polica u ateljeu. Moja majka je shvatila da je merkam, pa je istu stavila pod ključ i rekla mi „ Pre nego što se latiš ulja treba da savladaš jednu drugu tehniku a to je akvarel“ te mi je poklonila jedan fantastičan set nemačkih akvarela. „Savladavanje“ je trajalo maltene do mog upisa na Akademiju, ali sam shvatio zbog čega je ta disciplina bila neophodna u trenutku kada sam na četvrtoj godini studija konačno krenuo sa slikam uljem. Uplivao sam u tu tehniku potpuno prirodno.

Naučio sam od nje gotovo sve, i prošao jednu ozbiljnu akademiju i pre nego što ću se uopšte upisati na fakultet.

U drugoj anegdoti sam možda imao deset ili jedanaest godina, moja majka je taj dan završila gipsani model skulpture „Sažimanje“ koju je sutra trebala da odnese na konkurs Skulpture u Slobodnom Prostoru. Ja sam po ateljeu lovio neke orahe i lomio ih čekićem. Loveći ih tako našao sam se ispod štafelaja na kom je bila skulptura, i kako sam zaboravio gde se nalazim podigao se i oborio štafelaj, skulptura je pala i razbila se paramparčad. Kao dobar pedagog, moja majka me je posadila za sto zajedno sa njom, pa smo zajedno mešajući gips do jutra idućeg dana sastavljali razbijenu skulpturu. Skulptura je pobedila na konkursu. Te lekcije o istrajnosti i fokusiranosti neću nikada zaboraviti.

BURO: Kako vi tumačite pojam „traga“ u umetnosti, posebno u kontekstu njenih skulptura koje „pamte“ prirodne cikluse i promene? Da li biste rekli da njene skulpture na neki način „beleže“ vreme i promene koje su se dešavale tokom njihovog stvaranja?

Mihael Milunović: Na to se može gledati i u širem kontekstu. Trag je zapravo sve što iza sebe ostavlja jedna kreativna osoba ili umetnik. Svaka misao je konceptualno deo sintagme tog beleženja. Dakle, estetski i formalni rečnik koji Ana Viđen upotrebljava takođe se konstituisao kroz dug kreativni proces i proces promišljanja. Kao i svaki drugi jezik, on poseduje apstraktnost u izrazu ali i virtuoznost varijacija koje su moguće. Trag kao takav je kod Ane Viđen zapravo jedinica jednog kompleksnog rečnika. Taj trag je nekad apstrahovana emocija, lični doživljaj a nekad dodir apsolutnih kategorija koje nas se tiču kao ljudskih bića. Njene skulpture budući da podražavaju u određenoj meri prirodne forme nisu daleko od logike beleženja vremena kroz koje svaka organska ili živa forma prolazi: brazde, bore, ožiljci postoje jednako i na ljudskom licu kao i na kori planete na kojoj živimo. Ta beleška vremena sa svom svojom dramatičnošću ili spokojem u njenim delima je fiksirana u jednom od stadijuma koji je sposoban da progovori baš kroz medijum pune forme, kroz skulpturu.

Trag kao takav je kod Ane Viđen zapravo jedinica jednog kompleksnog rečnika. Taj trag je nekad apstrahovana emocija, lični doživljaj a nekad dodir apsolutnih kategorija koje nas se tiču kao ljudskih bića.

BURO: Kako ste doživljavali njenu umetnost dok ste odrastali?

Mihael Milunović: Živeo sam sa njenim delima konstantno i kao dete sam išao sa njom čak u kamenolome, kada je radila svoje monumentalne skulpture u mermeru, i vrlo se živo sećam svega, od njenih skica iz blokova, dugih priprema za velike skulpture, nje prekrivene belom mermernom prašinom sa dletom i čekićem u rukama. Biti žena i umetnik je već dovoljni dokaz odvažnosti, međutim mislim da je za ženu vajara potrebno više od hrabrosti. Ana je uvek bila beskompromisni borac, i vrlo često je plaćala visoku cenu svoje odrešitosti. Uvek sam na njenu umetnost i na njena dela koja su bukvalno nastajala iz ničega gledao kao na poseban podvig, i mislim da sam još tada, kao dete shvatio magiju stvaralačkog procesa, šta je zapravo svet i ideja i šta iz njega emanira kao i univerzalnu moć umetnosti koja nadilazi sve vrste ograničenja. Ne bih ovde izostavio ni činjenicu da su njeno blisko okruženje, njeno društvo činili pravi intelektualni autoriteti onog vremena, filozofi, pisci, umetnici, režiseri, i tih druženja i ljudi se i dan danas živo sećam, i čija su razmišljanja i opšta kultura takođe imali snažan uticaj na mene.

Biti žena i umetnik je već dovoljni dokaz odvažnosti, međutim mislim da je za ženu vajara potrebno više od hrabrosti.

BURO: Njen rad se često povezuje sa apstraktnim formama i organskim, biomorfnim oblicima. Kako mislite da apstraktna umetnost doprinosi našem razumevanju prirode i sveta oko nas?

Mihael Milunović: Mislim da svaka umetnost poseduje određenu formu apstrakcije, jer se sa jedne strane bavi svetom ideja u osnovi, i drugo radi se o svođenju forme ili izraza. Prirodne biomorfne forme su zaista odraz uređenosti i harmonije višeg reda. Neko će je nazvati božanskom , drugi univerzalnom, ali se nedvojbeno radi o jednoj fantastičnoj matematici, koja se recimo ogleda u Fibonačijevom broju, ili kroz prirodnu simetriju, refleksnu i bilateralnu. U tom smislu umetnost koja se bavi tim odnosima i proporcijama u apstraktnom ili prenesenom obliku svakako doprinosi razumevanju logike univerzuma, sila koje u njemu deluju kao i suštinskog značaja harmonije i ravnoteže. Neke od njenih skulptura, kao što su iste iz serije „Sferične Forme“ preuzimaju logiku harmonije i simetrije interpretirajući kroz trodimenzionalnu formu prostiranje zvuka, njegovu talasnu strukturu, njegovu simetriju i dinamiku amplituda.

BURO: Kao sin umetnice, kako doživljavate ovu izložbu, i šta mislite da će ona značiti novim generacijama koje će imati priliku da je vide? Kako je izložba koncipirana i šta sve posetilac može videti

Mihael Milunović: Interesantno je videti opus jednog umetnika u tako poznoj dobi. Moja majka ima 94 godine i poslednje veće skulpture radila je pre dvadesetak godina. Sama je rekla na otvaranju svoje izložbe da je kroz svoja dela rekla sve što je imala da kaže, i da je to na neki način testament njenog bića, kako kreativnog tako i čisto ljudskog. Drago mi je da vidim sva ta dela, kojih sam u većem broju bio svedok u nastajanju, na jednom mestu, u elegantnoj i sjajnoj postavci Dr Rajke Bošković, i na tako prestižnom mestu kao što je Muzej Savremene Umetnosti u Beogradu. Mislim da će za nove generacije, bilo publike bilo umetnika biti značajno da otkriju i razumeju važnost žena umetnika, posebno žena vajara, kao što je i Ana Viđen, njihovih života u društvenom i istorijskom kontekstu, njihovog uticaja na umetničku scenu i njihovog mesta u istoriji umetnosti. Takođe mislim da je bitno da je konačno došlo vreme da se baci svetlo na tu generaciju umetnika kojoj pripada i moja majka, u kojoj se nalaze između ostalih Venija Turinski, Caja Radojčić, Kolja Milunović, Milun Vidić, koja u svojem vremenu, a govorimo o periodu od sredine šezdesetih do sredine sedamdesetih godina prošlog veka, u ničemu nije zaostajala u odnosu na evropsku i svetsku scenu savremene skulpture.

NJENA DELA SE TAKOĐE NALAZE U BUCKINGHAM PALACE ROYAL SCULPTURE COLLECTION U LONDONU, I MISLIM DA JE SIGURNO TADA , ŠEZDESETIH GODINA BILA PRVA VAJARKA SA OVIH PROSTORA KOJA JE UŠLA U TU IMPRESIVNU I PRESTIŽNU ZBIRKU.

Izložba je koncipirana kao retrospektivna i pokriva ceo kreativni opus Ane Viđen , skulpture koje pokrivaju period od kasnih pedesetih prošlog veka pa sve do danas. Na izložbi se mogu videti i skulpture koje se nalaze u zbirci MSUB kao i zbirci Muzeja Jugoslavije, njena ostvarenja u mermeru, bronzi, terakoti, odlivci u gipsu…Izložbu takođe prati i video zapis njenog intervjua kao i video snimci njenih skulptura u slobodnom prostoru u parku skulptura u Aranđelovcu i u Vrnjačkoj Banji.

BURO: Kao sin umetnice, verovatno ste imali priliku da budete svedok njene umetničke evolucije. Kako je njena umetnost menjala vaš pogled na svet?

Mihael Milunović: Mnogi su njeni uticaji, ali bih možda sada i ovde to sveo na jednu krucijalnu stvar: Odrastao sam u ateljeu i bio okružen umetničkim delima, materijalima, bojama, papirom, alatom…ceo taj ambijent je bio neodeljiv od životnog prostora, i bio je neposredan, oslobođen prostor u kojem nisu postojale zabrane i u kojem je zaista sve bilo moguće. Mislim da je to bio definitivno najjači uticaj na moj pogled na svet, da je umetnost nešto potpuno prirodno, inherentno mom biću, i da sam naučio da tu slobodu razumem i poštujem.

BURO: Šta mislite da je Anino najvažnije postignuće kao umetnice, na koji rad ste posebno ponosni?

Mihael Milunović: Volim sva njena dela i zaista bez pretencioznosti ne stavljam ona monumentalna ispred skromnijih, manjih formi. Njena dela se takođe nalaze u Buckingham Palace Royal Sculpture Collection u Londonu, i mislim da je sigurno tada , šezdesetih godina bila prva vajarka sa ovih prostora koja je ušla u tu impresivnu i prestižnu zbirku. Posebno bih izdvojio dva dela od kojih je prva, impresivna i snažna skulptura „Suho Doba“ koja se nalazi u parku skulpture u Aranđelovcu, koja na neki način sažima sve aspekte poetike Ane Viđen, analogiju traga vremena na telesnoj i prirodnoj formi, trajanje sećanja kao i povezanost sa arhaičnom i antičkom skulpturom stare Grčke. Druga bi svakako bila Spomenik Žrtvama Holokausta na Banjici, koji je ekstremno savremen u svom izrazu, izveden 1969 godine, koji je takođe podsetnik i beleg jednog drugog vremena, trag u svoj sublimaciji apstraktne forme, i na kraju jedno od retkih zajedničkih dela, isključujući mene, mojih roditelja. 

Fotografije: Privatna arhiva, promo

Viđen Viđen Viđen Viđen Viđen Viđen Viđen Viđen Viđen Viđe