Kolekcionarstvo nije samo čin kupovine umetničkih dela, to je proces otkrivanja, strasti, ali i ličnog izražavanja, kaže Slobodan Loka Nešović, jedan od najvećih promotera domaće umetnosti u našoj zemlji, koji je upravo, sa grupom prijatelja i saradnika organizovao izložbu „Šta da kupim?„. Sem što istražuje aktuelnu umetničku scenu, ova izložba (možete je pogledati u Salonu Muzeja grada Beograda), kroz jedinstvenu selekciju savremenih dela, povezuje umetnike, kolekcionare, kustose, profesore i širu publiku. Na izložbi su predstavljena dela 17 umetnika različitih generacija i izraza, kroz različite tehnike – od klasičnih poput ulja i akrila na platnu, akvarela, crteža, fotografije i skulpture do savremenijih izraza poput objekata, asamblaža, video rada, digitalnog printa, sito štampe i performansa.
U kojoj meri emocije definišu njegovu ličnu kolekciju umetnina i zašto je važno da umetnost postane deo svakodnevnog života i na taj način menja svet i naše doživljaje stvarnosti, u razgovoru za BURO. otkriva – Loka.
Izložba je nastala kao rezultat saradnje „Nešović fine Arts“ (kolekcionara), Aleksandra Leke Mladenovića, profesora na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i Marije Stošić, kustoskinje Muzeja grada Beograda. Koje kritrijume su morala da prođu umetnička dela da bi se našla na izložbi „Šta da kupim?“
– Da nam se svima sviđaju! Najteži posao je bio na Aleksandru Leki Mladenoviću i Mariji Stošić koji imaju fantastičan uvid u trenutno likovno stvaralaštvo. Ideja je bila da se u izboru oslonimo na akdemiju i kustosa javne galerije (domaćina), ali da upotpunimo dijalog našim prisustvom, učinimo ga komunikativnijim i približimo tržištu. Izuzetno smo srećni što smo i mi i publika otkrili dragulje među umetnicima koji su još uvek neafirmisani. Činjenica da je mnogo dela sa izložbe našlo svoj novi dom govori u prilog tome da nam je pristup bio dobar. Siguran sam da će umetnici predstavljeni na ovoj izložbi biti buduće zvezde na tržištu umetnosti.
Šta mislite, na koji način izložbe poput ove mogu da promene percepciju publike o važnosti podrške savremenim umetnicima?
– Ovo činimo upravo zato što verujemo da ovakvi projekti unapređuju dijalog o umetnosti, a samim tim i položaj savremenih umetnika u društvu. Mislimo da je veoma važno da savremena vizuelna umetnost zauzme svoje mesto u svakodnevnici građana Srbije i da to ne bude aktivnost u kojoj učestvuje mali krug ljudi koji se povremeno proširi kada se dešava spektakl. Takođe, uvereni smo da ovakvi projekti doprinose razvoju tržišta umetnosti koje je izuzetno značajan činilac u umetničkom dijalogu. Tržište savremene umetnosti, koja je dostupna građanima, može mnogo da pomogne vidljivosti umetničke produkcije, koja je na zavidnom nivou u kvantitativnom i kvalitativnom smislu, ali još uvek nije postala deo svakodnevnih interesovanja javnosti.
Kako vi lično birate umetnička dela za svoju kolekciju – da li vas u tome vode intuicija, estetska privlačnost ili potencijalna vrednost u budućnosti?
– Isključivo na osnovu emotivnih impulsa. Ne postoji nijedan drugi kriterijum. Ne postoji kalkulacija, kada ona stupi na scenu tu istinsko kolekcionarstvo prestaje. Trenutak odluke uvek dolazi iz iracionalnog, nikako kao posledica računske operacije.
Da li ste ikada kupili umetničko delo koje vam se u trenutku kupovine nije dopalo, ali je kasnije postalo dragoceno u vašoj kolekciji?
– Ne! Proces života sa umetničkim delom ima dinamiku koja se poklapa sa životnim ciklusima i ima svoje uspone i padove. Umetnička dela imaju svoj život i nakon trenutka stvaranja i između nas postoji uzajamni odnos. U suprotnom, bili bi to samo objekti.
Da li imate kriterijume ili određene umetnike koje izbegavate da uključite u svoju kolekciju? Zašto?
– Mislim da umetnička dela ne treba poistovećivati sa njihovim tvorcima. Ona imaju život za sebe i učitana značenja koja često i nemaju veze sa samim umetnikom, posebno njegovim karakterom. Bob Dilan je rekao da on nije napisao svoje pesme već da ih je samo zabeležio. Mi, u „Nešović fine Arts“, verujemo u teoriju da umetnost dolazi spolja i ne može se indukovati unutrašnjim procesima. Sa druge strane veoma cenimo veštinu stvaranja i umeće umetnika i to je često veoma važan kriterijum u odabiru dela sa kojim treba da provedemo vreme.
U kojoj meri je važan lični kontakt sa umetnikom pri odluci da kupite njegovo delo?
– Konatakt sa umetnikom je paralelan proces i može biti veoma inspirativan i zabavan, posebno ako je umetnik osoba sa kojom se razumete i u stvarima koje nisu direktno vezane za njegovo stvaralaštvo. Taj odnos onda dođe kao bonus i veoma se radujem kada se to dogodi.
Koje je najneobičnije umetničko delo u vašoj kolekciji i kakvu priču nosi?
– „Upijač od slonovače“ Marije Dragojlović, jedne od najvećh savremenih umetnica. Marija je godinama bila ubeđena da je objekat koji je nacrtala upijač za mastilo, ali smo otkrili da se u stvari radi o turpiji za nokte, što se ispostavilo kao tačno, i Marija nam ga je poklonila. Taj veličanstven mali predmet ima posebno mesto u našem životu jer na simboličan način potvrđuje maksimu da je “lepota u oku posmatrača”.
Da li verujete da su kolekcionari odgovorni za oblikovanje umetničkog tržišta i kako balansirate između ličnih afiniteta i šireg doprinosa umetničkoj sceni?
– Apsolutno su odgovorni, ali moramo da napravimo razliku između trgovaca i kolekcionara, čime nikako ne treba umanjiti značaj trgovaca. Doprinos svakog od nas mora da bude ličan, tako ćemo najbolje doprineti razvoju umetničke scene, sve ostalo su manipulacije, što nije dobro za jedan zdrav razvoj.
Koje umetničko delo vam i dalje stoji „na listi želja“?
– Na listi želja je prvi sledeći rad, koji će se naći u kolekciji. Mi u „Nešović fine Arts“ kupujemo impulsivno, vođeni unutrašnjom potrebom koju nekada uspemo, a nekada ne uspemo da zadovoljimo. Ta dinamika čini proces interesantnijim.
Kada kalkulacija stupi na scenu, tu istinsko kolekcionarstvo prestaje.
Kako neki mladi umetnik može doći do vas i „ubediti vas“ da kupite njegovo delo?
– Samo treba da nam se obrati. Ne mora ništa da nas ubeđuje. Jedan od ciljeva ovog projekta i jeste se unpredi dijalog između umetnika i kolekcionara. Zato smo pored svakog rada na izložbi ostavili kontakte umetnika. Sa druge strane voleli bismo i kada bi umetnici bili aktivniji u animiranju kolekcionara. Mislimo da ambicija umetnika treba da bude podjednako usmerena ka javnim i privatnim kolekcijama. Za to je potreban mali napor, ali on itekako ima smisla u konačnom ishodu. Da budem potpuno jasan, mislim da se od strane umetnika ili njihovih galerista ne čini dovoljno da se animiraju kolekcionari, što se svakako može ispraviti. Stvaranje tržišta koje je izuzetno značajno za umetnike zahteva da se poštuju pravila tržišta, gde su promocija, marketing i komunkacija sa kupcima veoma značajan činilac. To nekako moramo da prihvatimo. Tržište nije ružna reč, naprotiv!
Možete li da date savet nekome ko želi da postane kolekcionar, a na primer ima ograničen budžet – odakle bi trebalo da počne, šta da kupi?
– Cena ne bi smela da bude vodilja, milsim da moramo da slušamo svoj unutrašnji glas i tada nećemo pogrešiti. A budžet je zadata tema sa kojom moramo da živimo. Dakle, sve što vas u okviru budžeta čini srećnim, pravi je izbor.
Fotografije sa izložbe: Filip Olćan; Naslovna fotografija: Nebojša Babić