Spejs Noksi o novom albumu „Sveto mesto“ i omiljenim horor filmovima

„Zvuk malog grada u kom se na prvi pogled baš ništa ne dešava, ali što si duže tu, sve više se primećuju senzacije, nemir, senke postaju lica, a ljudi naličja“, tako je Spejs Noksi opisao svoj novi album Sveto mesto, koji nam donosi još jedno putovanje u makro i mikro svetove jednog od najtalentovanijih muzičara na domaćoj rep sceni.

Spejs Noksi (Novak Mirković) izdvojio se po fuziji elektronskih bitova, neuhvaltljvog flowa i tekstova koji vam se iznova otkrivaju pri svakom novom slušanju, a ništa od toga ne izostaje ni kada pustite Sveto mesto.

Kao što smo već navikli, u njegovim pesmama ezoterija i kosmički horor sudaraju se sa generacijskim iskustvima, ali ovoga puta, Spejs Noksi odlazi korak dalje i zaranja u paradoksalnu, sirovu, bogatu i na specifičan način okultnu tradiciju našeg naroda, uz atmosferu dobro poznatu svima koji su odrasli u unutrašnjosti Srbije.

U tom maniru, očekujte da Laura Palmer peva Zabranjeni grad od Cece, ali i mnoštvo pažljivo izabranih istorijskih, književnih, popkulturnih referenci.

Ništa ne treba shvatati previše ozbiljno, pa su tu i pesme uz koje ćemo đuskati, pesme koje ćemo izvesti na ulice, ali i balade za ljubav na sumraku istorije (uz omaž pomalo zaboravljenom niškom bendu).

Spejs Noksija možete da čujete uživo na promocijama albuma, 24. maja u Livnici u Nišu, kao i 30. maja u Spratu u Beogradu.

Ne treba dalje kvariti čar otkrivanja albuma, pa smo Spejs Noksiju postavili tek par pitanja dovoljnih da vam zagolicaju maštu – pre nego što zakoračite u Sveto mesto.

SPEJS NOKSI O NOVOM ALBUMU I OMILJENIM HOROR FILMOVIMA

Nakon Kuće zabave, dobili smo Sveto mesto. Gde nas vodi album ovoga puta?

Spejs Noksi: Kuća Zabave je svakako na teritoriji Svetog mesta, muzika koju pravim je uokvirena prostorima sa određenim značenjem koji meni lično predstavljaju nešto. Album će svakog manje-više voditi individualno u zavisnosti od samog ukusa, shvatanja, slobode ili neslobode. Ostavljam publici da sama izabere gde je odredište ovog albuma.

Napisao si da je album „ogledalo vremena“, a pesme na njemu su zaista i uhvatile trenutak u kojem se svet pomalo raspada i gde svi visimo na ivici (neizvesne) budućnosti. Kakav je zvuk i kakve su rime takvog vremena?

Spejs Noksi: H.P. Lavkraft smatra da je čovekov najveći strah – strah od nepoznatog; a kako svi „visimo“ na ivici neizvesne budućnosti čini mi se da se to oseća, iako nije eksplicitno izrečeno. Zato nisam toliko eksplicitan jer ne težim ka takvom izrazu, obično se iza kreativne eksplicitnosti ne krije apsolutno ništa, to je fasada prosečnosti i ubija svaki pokušaj razumevanja procesa unutar sebe, društva, države i sveta. Ako bih definisao zvuk i tekstove rekao bih da je izraz radikalan.

Ne znam da li sam uspeo da prenesem zvuk i tekstove vremena, to ćemo saznati kroz neko vreme kada album malo „odleži“, ali sam zadovoljan kako je na kraju ispalo.

Album vrvi od pametno upakovanih referenci, koje nam pomažu da otvorimo „kapije ka Svetom mestu“, kako si naveo. Možeš li da nam opišeš kako izgleda tvoj tok misli kada pišeš pesmu?

Spejs Noksi: Teško je to za objasniti, verujem da je svakome ko piše tekstove tok misli neuhvatljiv i da to izlazi prirodno u skladu sa osećajima, stanjem i znanjima koje osoba poseduje.

Mislim da niko i ne pamti svoje misaone tokove tokom pisanja, jer se ne zna ni gde počinje ni gde se završava sam izražaj – i to je najslobodniji deo stvaranja. Sve ostalo podleže nekim pravilima koja su nužna i ne predstavljaju pretnju za kreaciju bilo koje vrste.

Možda je stanje uma prava reč ako bih birao da okarakterišem stvaranje, nekad se poklapa sa tekstom do kraja, nekad se instrumental i reči razlikuju ali i tu postoji određena lepota neslaganja.

Šta je tvoje „svetilište“ i kako se može pronaći nešto što se može nazvati „svetim“ u stvarnosti koju živimo?

Spejs Noksi: Takvo je vreme da je teško definisati i stvarnost u kojoj se živi. Što je čovek više slojevitiji, to su stvarnosti u kojima živi pune međusobnih sukoba i identitetskih kriza. Srbija je idealna zemlja za razvijanje stvarnosti koje se multipliciraju u kratkim vremenskim intervalima.

Svaki čovek, ako planira da opstane, mora da ima svoje svetilište – ili nekoliko njih, i to mora da brani po svaku cenu. Zato sam u prethodnom pitanju objasnio izražaj kao radikalan, a ne kao eksplicitan, jer eksplicitno nema tendenciju verovanja ili korenitog shvatanja, već saopštavanja.

Mislim da svako ima svoje svetilište, čak i onaj ko nema teži ka tome da ga nađe i to je nekad sasvim dovoljno za opstanak. Borba bez obzira na okolnosti. Moje je svakako muzika.

U čast nazivu albuma, možeš li da nam navedeš tri omiljena horor filma?

Spejs Noksi: The Wicker Man (1973) – Opisao sam album kao zvuk malog grada u kom se na prvi pogled ništa ne dešava. Ovaj film je definitivno taj opis.

The Mothman Prophecies (2002) – Bez opisa. Pogledajte film ako niste.

The Others (2001) – Duhovi u nama, kako je glasio prevod ovog filma kada se pojavio kod nas u bioskopima, inspirisan pričom Henri Džejmsa Okretaj zavrtnja, preporuka za oba.

Fotografije: Stefan Stih; Treš turizam