Na jednoj slici mala smo deca sa obmotanim novogodišnjim sjajnim trakama oko glave, sad smo velika deca nećemo se skoro udati ili oženiti
Ako bi me neko pitao koje osećanje vlada svetom, bez trunke razmišljanja rekla bih da je to sram. Pamtim dan kada sam na galeriji zadimljenog kafića satima pričala da želim da pišem samo o sramu i svim njegovim derivatima, mogla bih i govorila sam čini mi se satima, sagovorniku možda nedovoljno zainteresovanom za tu temu uopšte. Kasnije poslala sam mu poruku, dok sam sedela u tramvaju – pisala sam kako se izvinjavam, jer kad govorim o nečem što me tako obuzme, verovatno delujem čudno, čovek može svašta pomisliti. Obično toga postanem naknadno svesna.
Imam puno sećanja na sram i na druga srodna osećanja koja u nekim jezicima imaju posebna imena. Na pamet mi pada Kunderina priča o litosti, kombinaciji svesti o sopstvenim manama, uskraćenosti ili čak metafizičkom osećanju bezvrednosti sa besom zbog nemogućnosti da to ispravimo, oprostimo sebi ili se ikako rešimo tog viška. Nemogućnost da u tvrdom dinarski obeleženom kraju razlučimo i imenujemo kompleksna osećanja kakva možda imaju imena negde, pomanjkanje je koje me opseda i često vraća na to da govorim u bujicama i ispisujem i ispisujem stranice.
Studirala sam još. Mama me je zvala besna gotovo van sebe.
– Morala sam da sklonim tvoje barbike.
U početku mi ništa nije bilo jasno, bila sam studentkinja i gotovo da nisam mogla da se setim kada sam se poslednji put igrala barbikama, bile su neodređeno postavljene u zamišljenoj sceni u plastičnoj roze kutiji u velikom regalu u maminoj devojačkoj sobi, kod bake u stanu. Ta soba sa starim tapetama koji imaju sedefaste ornamente, pažljivo biranim komodama u duborezu, goblenima sa belo srebrnim ramovima u tonu i teškim tamno roze plišanim krevetima i tabureima, u toku devedesetih postala je naše jedino utočište dečja i soba za igru, soba sa dodatnim krevetom, izlepljenim posterima košarkaša preko stilski ujednačenih zidova i barbikama u starinskom regalu, mini koš je visio na mestu jednog goblena, a na vratima u specijalnom bež tonu bile su iscrtane naše visine dok smo još rasli. Na drugim, providnim vratima koja vode u hodnik, centralni salon – bio je poster Kijanu Rivsa, kada smo se odselili. Ta soba se gotovo i nije otvarala pre ili posle našeg života tamo. Ne znam zašto je mama spominjala barbike.
– Zamisli, ona ih je nosila nekoj deci. Kao poklon. Odnela je tvoje barbike, ko zna koliko to dugo radi. Ne bih ni saznala nego mi je bilo čudno što nema Skiperke, pitala sam je ona nema pojma, njoj su sve iste. Odnela je onu prvu, tvoju prvu, Skiperku, i jednog Kena onog sa pravim rukama. – mama je pričala kao navijena i ja sam razabirala nešto od onoga što je želela da kaže.
– Ne znam, valjda Nadinoj deci, ili kod Trifunovića, uopšte ne znam kad u išli u goste i gde. Ko zna gde su.
To osećanje koje je usledilo nije baš pravi sram, sram nekog nedela ili osećanja neadekvatnosti. Kada bih mogla da ga opišem to bi bio događaj koji nisam videla i nisam mu prisustvovala, ali ga se do danas živo sećam i u mom sećanju on je strašniji i bolniji nego u stvarnosti. Moja baba se sprema da ide u posetu, deda oblači jedno od bolje očuvanih odela i svetlo žutu košulju, miriše na starinski losion posle brijanja i po licu ima izlepljene papiriće jer se isekao po osetljivoj, mekoj i seboreičnoj staračkoj koži. Baba ima frizuru, “vodenu” pomalo uleglu jer više nema kiseline da krupne lokne drži stabilnim, ni laka da začešljane šiške stoje perfektno, gotovo nestvarno čvrsto u obliku polulopte. Nosi angorski džemper boje lavande proređen na laktovima i jedan broš sa ćilibarom, tešku suknju od štofa sa ljubičastim detaljima, debele čarape boje kože prikačene halterima i neke udobne cipele, tople mokasine boje kestena sa slaganom štiklom stare minimum 30 godina, preko svega toga ima crni topli termo prsluk od šuškavog materijala koji deluje nepripadajuće. Miriše teško na reski francuski parfem, ta nota konjaka, pudera i orijentalnog cveća postala je kasnije moja parfimerska opsesija, godinama sam tražila taj miris babe u neobičnim i ekscentričnim pafimerijama. Njen parfem je nasut u neku poluizlapelu bocu sa vezenom štrcaljkom i stavi ga samo jednom ili dvaput mesečno kad ide negde, i taj miris se utapa u angoru i sjedinjuje s njom i mirisom sapuna i kreme kozmetike koju koristi toliko istrajno da mislim da tako miriše svaka baba. Baba i deda se verovatno svađaju oko svega kao i obično kad kreću u grad, možda je on požuruje dok vezuje kravatu, ona se možda začešljava i okreće glavu levo i desno, cmokne bezglasno ustima dok stavlja ljubičasti karmin sa daškom tople roze boje, popravlja rukom okovratnik pufnastog džempera i skida grumuljicu koju vidi bolje sad kad je stavila naočari za grad, naočari za posebne prilike, malo zatamnjenih stakala ćilibarske boje u kojima joj oči izgledaju veće, njene oči izgledaju kao moje. Ona trepće i zagleda kako joj se čini iako je to ritual koji se ponavlja godinama, naočari su iste ali njeno lice se menja, uprkos kremama koža se opušta, nikad se nisam pitala da li joj to smeta, a onda kao da se nečeg setila odlazi u sobu u koju se inače ne ulazi, koja je hladna i beživotna od kad smo otišli. Kao da nešto krije iako će to uskoro pokazati u gostima, uzima jednu lutku stavlja je u već pripremljeni ukrasni papir nekog starog poklona uzima jednu mašnu, sintetičku malo spljoštenu mašnu od materijala nalik tilu i prislanja je, zatim obmotava ne vezuje i gura u ličnu tašnu koja je povelika i nikad nisam znala čega je puna, ali izgleda još punije, zatvara se kopčom i mada malo papira viri ona izlazi bučno negodujući dedi koji je već na hodniku. Govori on, govori ona, odzvanja cela zgrada, sa zidova se kruni u prah žuta nekvalitetna farba kada ih ona okrzne kaputom prljavo roze boje, otresa to i ide dole, idu u goste, oni idu negde neće valjda sedeti u kući. U tom odlasku u goste uz jedan sklepan poklon za neko novo dete koje raste u kući njihovih prijatelja, poznanika ili rođaka u kojoj nikad nisam bila krije se to osećanje srama za koje je sram nedovoljna reč.
U dve novele Ivana Cankara postoji taj motiv siromaštva koje prekriva sramota, i te majke kojih se mali junaci u jednom slučaju stide u drugom ponose, proste su i čestite žene iz naroda, koje šiju košulje koje kvase suzama ili dragim uvelim rukama spuštaju zadnju srebrnu kovanicu u pismo, te su majke ništa krive, blage duše i gotovo svetački izmučene radnice. A moja majka je bila savremena, u lešnik plavo ofarbana žena sa šiškama, majka koja usplahireno govori u slušalicu kako je ušla u svoju devojačku sobu da skloni, ponese i spase moje barbike, od svoje stare i očigledno obnevidele majke koja uzima te barbike i razdaje deci, bez da je ikog pitala, kao da bi smo ikad rekli da je to dobra ideja. Ona nas sramoti, to niko nije rekao ali kao da je bilo u vazduhu. Mama se pravila da su u celoj priči važne barbike, mada kad razmislim možda su joj i bile, na kraju krajeva to je novac njenih plata u doba krize razmenjen u preskupe igračke za nas, njenu željenu decu. Barbike nisu bile nikakve desetice, mi nismo bili zahvalna niti prepodobna deca, moj ton je odražavao neku vrstu bolne ravnodušnosti nad celim “skandalom” sa barbikama. Koga briga za barbike. Koga briga za taj tužni polovni poklon za neko dete koje ga ne želi ili je u najboljem slučaju po malo zainteresovano za čudnu starinsku lutku sa uništenom kosom i pomalo prašnjavom odećicom. Nikome takođe nije stalo ni do babe koja je donosi, od babe se očekuje da bude senilna, da pruži sitnu novčanicu ili čokoladu, neki u svemu nebitan poklon koji će roditelji uzeti od deteta i staviti u vitrinu. Ne znam čak ni ko su ti roditelji, da li su bolećivi na stare ljude, da li su siromašni ili bogati, da li imaju dosta novih već polomljenih igračaka ili nemaju dovoljno, čini mi se čak preopširno da razmišljam o tome. Zato dok mama priča o spašavanju barbika ja mislim o babi i dedi, njihovim prejakim parfemima, razmišljam o njihovom bivšem dostojanstvu, o tome da je deda popio a baba ga moli da krenu pre mraka dok se još dobro vidi na putu, mislim o njegovim pričama koje možda nikom od domaćina nisu zanimljive, o dosipanju rakije ili zvuku otvaranja piva. Da li je večera bila skromna ili obična, i da li se baba prvo ustezala a zatim prihvatila papirni tanjirić kolača prekiven aluminijumskom folijom, možda i parče mesa ili sarmu, ljudi ako je slava spreme uvek puno hrane, ako je obična večera tek ponešto, pa nisam sigurna. Baba je sigurno bila ljutnuta što se kući vraćaju a sumrak je i loše se vidi u kolima se oseća zadah alkohola i možda ima policije, a ja mislim došli su sve je dobro prošlo što da se iko nervira. Pokušavam da zamislim izraze lica ljudi dok ih ispraćaju, da li su ganuti što su ih ovi starci posetili i počastili polovnim poklonom umotanim bezveze i pričama od pre rata o ljudima koje nikad nisu sreli. Toliko volim dedu i babu da sam im već unapred oprostila što nas možda sramote, ostaju predugo, što im se iza leđa priča ko su bili pre i kako on pije a ona je uvek bila dama a eto kako se sad raduju maloj kesi u kojoj su četiri kolača i možda nešto drugo. Sigurno pričaju kako im se ćerka loše udala i ne posećuje ih dovoljno, njena deca, mi – sad smo u Beogradu i ni jedno još nema posao, slabo nas viđaju samo na slikama koje baba drži u torbi i nekad pokaže. Na jednoj slici mala smo deca sa obmotanim novogodišnjim sjajnim trakama oko glave, sad smo velika deca nećemo se skoro udati ili oženiti. Mamu to možda boli i ona besni zbog barbika, besni što uopšte moraju negde da idu, mogu poginuti i ona neće da ih sahranjuje oboje odjednom, zašto ne mogu da budu normalni kao drugi, zašto samo negde idu i izlaze i na šta to liči nositi stvari iz kuće. Ne liči ni na šta, mislim kako nisam nikad čula da je neko nekom nosio stare barbike ali eto sad znam moja baba jeste. Nije mi žao barbike, žao mi je babe, preplavljuje me žalost zbog događaja koji sam jasno videla iako nema šanse da bi ga ikako mogla videti, zbog te sramote moje majke koja se malo zastidela majke a malo je htela da je zaštiti od ogovaranja i sramote koje je ta majka možda svesna možda nije, ta sramota je na kvadrat i raste eksponencijalno, umnožava se osećajem beskorisnosti, neke specifične vrste bede koja ima miris odsustva, izlapelog parfema u staroj bočici, neodređeni slabašni žal za nečim čega je bilo ali više nije tu i dodatna sramota jer su to sve materijalne nebitne stvari. To nisu prave vrednosti.
Ljudi kažu da im nije stalo do forme, do pakovanja već do suštine, ljudi kažu kako cene prave vrednosti i pet para ne daju na materijalno ali to je laž. Želja da ponese nešto, pomalo pomešana sa dužnošću jednu je ostarelu i osiromašenu ženu naterala da kradomice, nevešto uzima isto tako stare i ofucane barbike i da ih nosi u goste umotane u stari ukrasni papir sa kičastom iskrivljenom mašnom, prevazilazeći nelagodnost i sram. Ali ta želja ni namera nisu čiste i vredne kao svežanj ručno šivenih košulja ili poslednja desetica iz pripovetki koje smo učili u školi. Nema pouke, nema katarze, pa ni epskog greha koji leži na našim dušama generacijama. Mi potomci i okruženje koje ne razume, svi smo jednako uronjeni u posebnu vrstu nevažnog i svakodnevnog srama pogrešnih vrednosti, nedovoljnog za priču, suvišnog za anegdotu, osećanja neimenovanog i potpuno nepripadajućeg bilo gde. Zbog toga osećam, čini mi se od barbike ali možda i ne tad, kao da sam dala zavet da ću pisati, predano pisati do poslednjeg slova o sramu, upravo tom bednom i žalosnom patetičnom sramu, dok ga ne opcrtam, ne ispišem i konačno – dok ne prestanem da ga osećam kao miris nostalgije pomešane sa očajnom nemoći, stidom pred željom da budem bolja i manje jadna.
