Betonski blok na dnu mora

Bol je hladan i oštar kao metal. Jedan džinovski nož koji moj život deli na ono pre i ovo sad. Svaki put kad ga osetim, u stvari me boli u prošlosti, sad baš i ne, neću da lažem.

Ljudi koji nisu imali rak o njemu imaju strašne i metaforične predstave. Govore o tome kao o ružnom zlu, sudbini, pošasti, bolesti, životinji, nemani, crnilu koje izjeda, jedni drugima govore “uništi gada”, spali, seci, isto jedni drugima govore dabogda se raspao a meni su sve te reči i pojmovi kao daleki šum ljudi sa one strane. U stvarnosti koja je bila moja, to je bio jedan papir na kome piše C dijagnoza, horor i muk u očima drugih, muklo sažaljene koje kao pufnasti sunđer puni sobu, od koga me niko ne vidi i ne čuje i jedna veoma specifična vrsta samoće koju možda imaju samo pesnici. Isti nož koji je isekao moju stvarnost, odelio prošlost i budućnost odelio je mene i sve druge nevoljnike, od prividno zdravih (to je tačan medicinski termin i sviđa mi se, kao da se bori protiv oholosti tih ljudi i govori hej budalo samo si prividno zdrav bolje umukni), od bližnjih, uskoro bivših i svih budućih.

Pisala sam danima, satima, godinama. Ali ništa od toga nije moglo da zatrpa činjenicu koju sam izbegavala da kažem. Jedan mali statistički podatak u fusnoti, treći be stadijum ima 52% procenat petogodišnjeg preživljavanja. Za mene, jedini način da nastavim bio je da papirić na kome piše 52, presavijem onoliko puta koliko se papirić može presaviti, da ga stavim u kinder jaje, jaje u kutiju, kutiju pod ključ i onda u ormar, u sef u betonski blok i na dno mora. Da ga sakrijem od sebe i svakog kutka svesti da bih mogla da udahnem vazduh. Jer svaki čovek, pa i ja, zna da će umreti, zna da može da padne niz stepenice, da se otruje hranom, dobije anafilaktički šok, proleti kroz staklo i zadavi se ribljom kosti, ali ne moramo baš stalno da mislimo na to.

Uskoro prolazi pet godina, i iz sve snage se trudim da ne budem sujeverna. Ni u jednom trenu nisam rekla kako sam pobedila, kako sam se izborila, kako sam izvojevala najvažniju bitku – to ni ne mislim. Pala sam na toliko frontova, izgubila sam ljubavi, prijatelje, fale mi organi, ponekad mi fali nada, lečila sam se duže psihički nego fizički, bolje je nego onda ali nema nikakvih lovorika na kojima spavam, pleksiglas nagrade stoje i skupljaju prašinu, ne radujem se životu svaki dan. Nekad se molim za snagu, nekad za pamet, nekad sam samo zahvalna, uglavnom sam zahvalna. Ćutim i spustila sam gard, često se izvinim, često se zaplačem a bogami često i napušim. Nema neke ogromne poente, život bi svakom i svuda bio bolji da bolesti nema. Zato se borim za zdravlje, posebno za one koji su već zdravi, zdravi i sumanuti, prividno zdravi. Jer jedina mudrost koju sam izvukla je da je to ubeđenje čista budalaština. One i oni ubeđeno misle da su im šanse 100%, agresivno brane svoje pravo da puše, one nemaju simptome nikakve posebno, one nemaju baš ove nedelje vremena da odu kod lekara, one koje noću gugluju simptome i kojima drugarice kažu to je od hormona ništa. Imam utisak kao da u njima vidim delove sebe, imam utisak kao da jednom nogom ulazim u reku u kojoj se udavila stara ja, ona koja broji dane i broji procente, ja koja sada znam šta znači stopa ukupnog petogodišnjeg preživljavanja želi da iskrivi vreme i prostor i da iz te reke izbavi one koje se upravo sada dave, misleći kako im baš jako dobro ide.

Rekla sam mu znaš ja nisam imala seks pet godina. Svitalo je i gledala sam kroz prozor. Rekao je ne moraš to da mi govoriš. Znam da ne moram, ne tražim ništa, ništa to ni ne znači, samo kad izgovorim, kao da se te reči spoje sa mnom, kao da se zapečati jedna istina, nešto što je bilo okameni se i ja mogu da pljunem na taj bedni spomenik i pođem dalje. U sobi stoji istina kako nikad tačno istina ne stoji kad se skineš prvi put. Ja nemam seks bez kondoma. Još jedna istina pada na pod, i razbija se u paramparčad. Svi ti mnogo pametni umovi, sve medicinske sestre i svi krastavci sa kondomima su oni kojima se ne veruje. Ja, gola i savijena žena, koja više nije devojka, svoje telo koje se opušta i verovatno bi pesnik rekao vene, izloženo sedi kao u domaćem filmu iz osamdesetih i poput antireklame za seks svedoči da seks nije ono što smo gledali u filmovima. Ubedljiviji od reči medicinske sestre je moj prepolovljeni stomak, sve one priče o ozbiljnim vezama, o “osećaju”, sve ona samozavaravanja se samouništavajuu pred pogledom na mene sad odraslu koja umesto da samouvereno skida jedan po jedan deo garderobe, da zavodi, koketno viri ispod šiške sedi kao na saslušanju. Unapred mrzim sebe što ću to reći, ali seks je počeo onda kad sam se skinula gola, stvarno skinula. Kad sam sljuštila sa sebe želju da budem slika iz magazina, kada sam verovatno izgledala užasno, samotno ili jadno, a osećala se još stoput poništenije. Svetlo je bilo kao u filmu Andreja Zvjaginceva koji ne bih u životu gledala, siromašno i turobno, ali moj život se pretvorio neki dalji stadijum “neljubavi”. I iz te neljubavi tek, iz sebičnosti ili dirljive brige za sebe, za ono što je od mene ostalo, nastalo je nešto što može biti.

Znam prelepe devojke, često mislim na njihove pege, preplanula leđa, na njihovu kovrdžavu ili ravnu prosvetlu kosu, na pijane noći, zarazan smeh i pevanje uglas, mislim na njihove hobije na talenat da sviraju ili slikaju, znaju dva ili više jezika. I mislim da li su to iste devojke koje sede u sivim čekaonicama, zlatnim čekaonicama prelepo ukrašenim za novu godinu, sa majkom, dečkom ili bratom. Iste su to devojke koje se drže zajedno ili zajedno plaču, i sve će one biti jednom devojke koje su isečene iz svojih životnih scenografija i presađene u neke tmurne crnovalne ili ruske kadrove, devojke koje se ispovedaju onima koje to nimalo ne zanima.

Sećam se dobro ležala sam na kauču i terapeutkinja mi je skoro radosno rekla kako ima eto ta kompenzacija, kako ljudi koji nemaju decu često rade s decom, kako kompenzuju. Uh kako mi se zgadila i ona i onaj kauč i ona soba i jedna lampa u uglu posebno. Ako bih bila iskrena, rekla bih da sam na trenutak poželela smrt svima. Baš svima, ne kao “smrt svima” nego stvarno, da prvo umre ona, da ustanem i izađem, da idem ulicom i viđam mrtve ljude, zaustavljene automobile, sa po dvoje troje mrtvih ljudi posebno zadovoljna što su mrtvi jer su arčili benzin, jedan motorista koji je umro dok je vozio pa se isprevrtao i odleteo, umrla grupa dece, umrla baba što pipa hleb u marketu, kasirka male plate umrla, umrli svi po bolnicama, svi što se leče smssom, moji prijatelji, njihovi roditelji moji roditelji svi koje znam i svi koje ne znam, svi umrli. Potom je prošlo. I dalje mi se ideja kompenzacije činila prejadnom. Jao vidi kao jadnicu saće ona da se dokaže, sad će ona da popravi. Jeza me prošla.

Tri godine kasnije možda ali nerado priznajem. Kompenzujem. Iza toga možda stoji jedna tužna i bedna činjenica, vredna sažaljenja i samosažaljenja. Verovatno računam, ako možda izlečim sve, ako one devojke koje ne znam, one sa pegama, nasmejane i uplakane, kurve, preljubnice i sasvim smerne devojčice, nečije, ako one prestanu da se razboljevaju i umiru, možda ću otplatiti dug, možda ću zaslužiti ovaj nezasluženi život, možda ću otplatiti onaj trenutak kada sam njima i svima želela da umru. Možda ću uraditi nešto važno i vredno što će živeti posle mene i duže od mene, kao što je ljudima dete, kuća, dug, slava ili sramota.

Ne volim da mislim o sebi kao herojki, ako bih bila poštena nisam ni antiherojka, ne pušim, ne pljujem ulicom i ne želim smrt svima. Sve u svemu, ja sam obična i jadna, ni po čemu izuzetna, ni bolja ni lošija od većine ljudi koje znam. Nemojte molim vas da prodajete stan ili tako nešto, nemojte da me lečite porukama, moj život ne vredi više od života drugih. Samo sam o tome mislila, ako ćete pošteno. Verovatno zato kompenzujem, kompenzujem svoju neizuzetnost, radim kao magarac da promenim zdravstveni sistem ka pravednijem, ka jednakijem, da ničiji roditelji ne moraju da prodaju stan i da ni jedna ćerka ne mora da govori svojim roditeljima ono što sam ja. Nije teško izdržati bolest, teško je izdržati nemaštinu, poniženje u koje bolest gura, kao da nije dovoljno puta ponovljeno. Rekla bih deci, deco jebe mi se za vas, apsolutno me ne zanima hoćete li spavati s nekim sa 13 ili sa 15 ili 25 godina, samo neću da gutate knedle, neću da se ispovedate po punim čekaonicama, neću da se pravdate lekarima, da guglate simtome i probate narodne lekove i na kraju neću da kompenzujete, da sedite u istočnoevropskim sirotinjskim scenografijama niti da se za vaše zdravlje prodaju dedovine i tako to. Svako ima pravo na dostojanstven život, i ako hoćete – dostojanstvenu i bolest i smrt. Zato eto ja kompenzujem. A dete ću gajiti ako mi se bude gajilo, to nema ništa s ovim svim.

I u tom novom životu koji je počeo istinom pre seksa, bolno je ali nećemo se sažaljevati, života ima. Pre neki dan htela sam da okačim neku sliku od pre, ali nisam to uradila. Nešto mi bilo ružno. Ružna mi je bila ta osoba, sto puta prestrašenija i stisnuta nego ja sad. Jer mislim da nije toliko teško preživeti bolest, tu ti pomažu ljudi, imaš pravo da kukaš i izvoljevaš, sve je nekako posebno kao letovanje. Teško je sedeti u spavaćoj sobi uz bledo svetlo, bez šminke i odeće i reći istinu, reći sve i nastaviti. Teško je ali nije nemoguće.

U novom životu, posle preživljenih pet godina, sedim i pišem ovaj tekst umesto da već jednom krenem na dejt. Pišem i plačem jer je danas Institut za javno zdravlje Batut javio da će HPV vakcina biti dostupna svima i da će postojati način da ni jedna devojčica ne guta knedle, niti kompenzuje. I plačem stvarno od sreće jer želim život svima, svim onim prividno zdravim kojima ništa navodno ne preti, koji se ničega ne plaše i ne misle o posledicama, svim neodgovornim, nemarnim, siromašnim, zaboravnim, svim toliko različitim da mi je teško i da ih zamislim. Želim im život i zdravlje, dostojanstvo i bezbrižnost koju možda ne zaslužuju i koju će možda prokockati. Ali šansa je šansa. Što Tašana kaže, vajdica je.