“Decenijama vozim bicikl – na fakultet, na posao, na žurke. Vrtela sam pedale u visokim potpeticama i sa smešnim šlemom, noću izbegavala mačke u pijanom i euforičnom spustu niz puste ulice. Vozila sam dok jednom rukom pridržavam haljinu na preklop, sa suknjom uvučenom u čarape ili vezanom u čvor. Padala sam na semaforu, jer mi se suknja zakačila za sic. Sudarala sam se s banderama, jer sam se divila procvetalom drveću. Nosila sam trubu i veliku saksiju sa biljkom u korpi, a baterijsku lampu u zubima. Balansirala sam s kesama iz radnje na ručkama volana i udarala se kolenom u stomak dok sam bila trudna. I mnoge sam vožnje provela besno nastavljajući svađu posle okršaja s taksistima” (Eliane Glaser, The Guardian).
Ukoliko postoji neka radnja koja bi mogla da nadomesti to što čovek ne može da leti i ona koja mu daje bezgranični osećaj slobode, onda je to plivanje u moru. Ili vožnja bicikla. Naročito ako znate da vozite sa podignutim rukama u vazduh. Dva točka koja posedujete tu su samo zbog vas i slušaju samo vas, kotrljajući vas u nove prostore, iskustva i omogućujući vam beg, ali i korak, tj točak napred. U susret maju, mesecu bicikala, prisećamo se njegove emancipatorske uloge.
„Mislim da su oni učinili više za žensku emancipaciju nego bilo šta drugo na svetu. Oni daju ženama slobodu i nezavisnost. Svaki put kada vidim ženu na biciklu, obradujem se… to je prizor slobodne, neukrotive žene.”
Napisala je Susan B. Anthony 1896. godine, borkinja za ženska prava i sufražetkinja.
Još 1860-ih prvo vozilo koje je ličilo na bicikl, a deset godina kasnije već izgledalo kao oni koje danas vozimo, otvorilo je nove horizonte putovanja i rekreacije. Krajem 19. veka dolazi do globalnog „biciklističkog buma“. Svi su vozili bicikl, osnovana su različita udruženja i ljudi su uživali u svojim obogaćenim kretanjima. Isprva rezervisani samo za muškarce i pripadnike više klase, bicikli su brzo potom postali jeftin i svima dostupan način transporta.
Žene su postajale aktivne učesnice ciklomanije, pa širom Engleske i SAD kreću da niču i biciklistički klubovi samo za njih. Još tada, žene su spoznale potencijal nezavisnosti i slobode koje bi dva točka mogla da im omoguće. Naravno kao i kod svake stvari koja je tokom istorije pomogla ženskoj emancipaciji, nailazila je na nerazumevanje i otpor. One koje su imale najviše hrabrosti da sednu na biciklističko sedište u prolazu su gađane ciglama ili jajima. Strogi patrijarhalni umovi kojih je bilo dosta skovali su teorije kako vožnja bicikla vodi u neplodnost, muškobanjasto držanje ili promiskuitet. Smatralo se da će žene zbog vibracija na bicikli steći promiskuitetne navike i odpedalati u nepoznatu ulicu zadovoljstva daleko od svojih partnera i kuće.
Novinar Sunday Herald-a iz 1891, naveo je u jednom tekstu o ženama na biciklu:
“Mislim da je žena na biciklu najporočnija stvar koju sam u životu svom video, a Vašington je prepun takvih. Mislio sam da je cigareta najgore što žena može da učini, ali sada sam promenio mišljenje”.
Uprkos tome, žene su nastavile da obrću pedale i voze u svoju samostalnost. Veliku revoluciju predstavljalo je i oblačenje pantalona i konformnije odeće koja se u potpunosti kosila s tradicionalnim kanonima o “ženstvenosti” čiji su nosioci bili korset i masivne suknje – dovedeni pravo iz najviše klase. Bicikl je pomogao i ubrzao da se ovi obrasci odbace. I da se gležnjevi razgolite, što je bio značajan korak u ženskoj istoriji, ma koliko zvučao banalno.
On je postao politička i kulturna sila i jedan od simbola ženske borbe. Zahvaljujući njemu žene su dobile autonomiju nad svojim izgledom i kretanjem. U knjizi autorke Hannah-e Ross: „Revolutions: How Women Changed the World on Two Wheels“, ona navodi istorijske i živopisne primere sportiskinja, ali i običnih žena kojima je bicikl promenio život. Ona takođe beleži da je tokom 1880ih, oko trećina bicikala u Britaniji i Americi bila je u vlasništvu žena. Taj broj je danas smanjen, a sudeći po analizi ministarstva za transport, muškarci kreću na put biciklom triput češće nego žene i putuju četiri puta dalje. Kao sport, ženski biciklizam je osujećen malobrojnijim trkama i skromnijim nagradama, sponzorstvima i medijskim interesom. Žensko učešće na trci Tour de France ograničeno je na jednodnevni događaj, tako da diskriminacija dvotočkašica još uvek traje.
