“Due to lack of interest, tomorrow is canceled.” pevali su Kaiser Chiefs u svom hitu “Ruby” iz 2007-e. Tek smo počeli da otkrivamo skinny farmerke i craft piva (od oba nam je sad muka), Facebook je još uvek više delovao kao socijalni eksperiment nego kao realnost a Qwerty tastatura dojmila kao vrhunac gedžet sofistikacije. Svet je delovao kao manje sjebano mesto, ako ni zbog čega drugog, onda zato što nismo još bili zagazili u globalnu ekonomsku krizu.
Danas, nekoliko krahova sistema kasnije, stih koji su britanski rokeri zapravo pozajmili iz naslova knjige Irene Kampen izašle krajem šezdesetih, zvuči manje kao hipsterska afektacija – a više kao precizna dijagnoza društva zbog koje smo ovako malodušni kao što jesmo.
Ili ako hoćete u jednoj reči – jer ima i to – kolektivno osećanje je horizonlessness.
Horizonlessness je termin ponikao u najvećoj dubiozi pandemijskog proleća, onda kad je postalo bolno jasno da sve neće biti gotovo do polovine aprila ako samo budemo dezinfikovali konzerve tunjevine. Pa ipak, horizonlessness nam nije prošao sa navikom da stavljamo masku u samoposluzi, već se uvukao u podsvest oduzimajući nam želju da planiramo budućnost i radujemo se onome što dolazi.
I definitivno nije samo do pandemije: lavina loših vesti, validacija bizarnih društvenih konstrukta i česta meteo podsećanja da smo nepovratno sjebali klimu navodi na pomisao da sigurno neće ni biti bolje. Od svih delova mozga koji se aktiviraju kad razmišljamo o budućnosti, pod stresom najviše deluje amigdala. Ova hormonska kraljica burnouta, ona nas tera u modus preživljavanja pred mogućom opasnošću. A kako prosto nemamo dovoljno vremena da se oporavimo između svega što nas snalazi, bilo da su lični prevrati ili potencijalne svetske katastrofe, nemamo energije da zamislimo budućnost jer jedva procesiramo svakodnevno.
Horizonlessness je dosta nalik na ono što se u hrišćanstvu poima kao akadija – duhovna tromost, zatupelost, ravnodušnost prema nekom dobru, prema životu – samo bez religijske implikacije.
Razlog zbog koga nas pogađa više nego ikad je taj očigledni izostanak epiloga “živeli su srećno do kraja života” u narativu današnjice. Ukoliko na to dodamo opšti predosećaj generacija stasalih u vreme kad je “Ruby” bila na top listama, da verovatno nikad nećemo stići do penzije – pojačan čak od jalovog ishoda protesta u Parizu – treba li da čudi što smo sve manje sposobni da sagledavamo perspektive dalje od ovonedeljnog horoskopa?
No, deluje utešno što isti oni psiholozi savetuju da će biti lakše ukoliko se okrenemo onome što nas u duševnom smislu hrani, ali i jedni drugima kada nam je teško. Vrednosni sistem sveta možda jeste urušen, ali ako pazimo da naš lični ne korodira, te još uz to imamo sreće da nas okružuje makar nekoliko dobrih ljudi – nije sve izgubljeno.
Svet možda puca po šavovima, ali mi ipak – ne moramo.
