Da li je došlo vreme da se pozdravimo sa klišeima o Francuskinjama? I zašto da
Pozdravili smo se sa Vogue Paris onog dana kada je promenio ime. Ok, nije otišao baš predaleko ali pokušaj demokratizacije i inkluzije, makar u teoriji, nije ostao neprimećen. Kao, nije fer samo Parižanke smatrati Vogue materijalom (što je realno istina), kao, cela Francuska tu treba da bude zastupljena – a svi znamo koliko se pojmovi „Parižanka“ i „Francuskinja“ razlikuju u modnom i u stvarnom životu.
Pomalo kao ona izreka da većina Beograđana (ili Njujorčana, isto tako) nije rođena u Beogradu (ili Njujorku), tako ni ove dve reči više ne oslikavaju pravo stanje stvari ni u kom smislu. Divno je, razume se, gledati beskrajno šik žene bez vidljivih tragova estetskih intervencija na koje smo već oguglali, kako ponosno koračaju i drsko ne gledaju nikog. Prva priznajem. Ali.
besomučna jurnjava da se pošto-poto i na silu bude kao one (o hiljadama Instagram kopija da ni ne pričam) nekako su od cele priče učinile gotovo nepodnošljiv mejnstrim kliše u rangu smrznutog jogurta sa prelivom od jagode.
Za industriju koja se hvali time da stalno ponovo samu sebe rađa i reintventuje, moda zapravo ima jednu poprilično sramotnu tajnu: ona se u ogromnoj (reklo bi se nedopustivoj) meri oslanja na klišee. Svi smo za njih pomalo (ili pomalo više krivi). Komad u koji vredi investirati, mala crna haljina (koju lično u 98% slučajev pre-zi-rem), bele patike – koje ne prezirem, capsule garderoba, kombinacije za „od jutra do večeri“… Negde u vrhu ovih klišea nalazi se i modna zapovest: Budi kao Francuskinja.
Vrlo često se i same Francuskinje bune protiv ovakvih ideja, a jednako često neke na njima i profitiraju. Nemam ništa protiv, volim ih sve. Samo ne volim žene koje provode život kopirajući. I mislim da je vreme da se sa tim prestane. Ponekad mi se čini da će me sledeća mornarska majica uz očigledno rađene talase koji se prave da su neobavezni oterati u ludilo. A onda se setim „not my circus, not my monkies“ devize.
kliše o francuskinjama (i/ili parižankama) loš je ukoliko ga shvatamo preozbiljno. i ne zaboravite: there really, really is too much of a good thing.
Pored toga, veoma je rigidna po pitanju tipa tela i težine, na primer. U Francuskoj žive i osobe koje nisu izuzetno mršave, da li ste to znali? Živi i ogroman broj žena koje nisu bele boje kože, a ni one se nekako nikad ne nađu na mood boardovima. Ipak, naša zajednička mašta i dalje se drži isključivo aristokratije u salonskim stanovima.
Pored toga, da se ne lažemo, deo cele mitologije zasniva se i na ideji da ćete ukoliko „posedujete isto što i Francusknje“, bilo da se radi o ružu ili mantilu, nekako biti bliže božanstvu, što je čist i otvoren konzumerizam. Ono što se uglavnom ističe kao superiorno u njihovoj kulturi gotovo je uvek nedostupno (osim genijalnih proizvoda iz apoteke koji su zaista nezamenljivi, a ne koštaju ništa više od onoga što je u ponudi kod nas).
I na kraju krajeva, ukoliko zaista želite da budete više kao Francuskinje, gorepomenuti crveni ruž ili savršeno razbarušene šiške neće vas baš odvesti daleko. Ispod svega toga, one u sebi nose svest o tome da su ravnopravne i vredne svega. To je ono nevidljivo, onaj je ne sais quoi koji ne mogu da vam uvale over the counter.
I TO nije kliše.