Pretraga

Da li peščane dine komuniciraju bolje nego mi?

Da li peščane dine komuniciraju bolje nego mi?

Tekst: Teodora Jeremić


Verovatno postoji samo nekoliko strašnijih rečenica u bilo kom odnosu od one kada neko kaže da mu “treba malo prostora”. I pod tim ne mislim samo na partnerske odnose, nego postoje i trenuci u prijateljstvu kada je neko prosto u “e, ne mogu (na šta god da ste ih pozvali) treba mi malo vremena za sebe” raspoloženju. Iako to prva radim, od kada sam naučila da poštujem svoje vreme - stvarno ga volim i treba mi da bude samo moje, i smatram da je užasno važno proceniti kada je vreme za energy saving mode - suočena sa istim tretmanom sa druge strane nepogrešivo me lupi anksioznost level maksimalan. Plus nezaobilazno more pitanja uz to. Zašto? Je l' sve okej? Je l' do mene? Šta znači treba mi prostora? Da li ja činim da se neko oseća ugušenim i skučenim? Kakva sam ja to osoba ako ljudi pored mene ne mogu da dišu pa im treba prostor? I tako redom. Da, sa ovoliko pitanja svako normalan bi se i osećao ugušenim, međutim, hvala kosmosu na socijalnoj inteligenciji koja mi ne dozvoljava da sva naglas i postavim. Osim najboljim prijateljima, ali okej oni se ionako na listi “pravo na slobodno vreme” nekako prirodno najniže kotiraju zar ne?

Da li peščane dine komuniciraju bolje nego mi? (фото 1)

Iako zvuči krajnje dramatično, i neretko upadamo u zamke više toga kako ova rečenica zvuči nego šta zaista znači, sopstveno vreme i prostor su ključni da bismo svi ostali normalni (koliko je to moguće) i sigurni da smo tamo gde želimo da budemo. Kratki trenuci samoće i punjenje baterija, koji nam nakon toga dozvoljavaju da budemo mnogo bolja verzija sebe i za sebe i za druge. Male pobede u danu za sopstvene hobije, sitna udovoljavanja, meditaciju ili buljenje u jednu tačku koje nas vraća sebi samima. I ne, stvarno se niko nije naljutio, niko ništa pogrešno nije uradio, i stvarno nije do vas (osim kad jeste) nego je do njih. Do svih nas. Do toga što svako ima svoj tempo i logičnu potrebu da mu u sopstvenom životu bude udobno, da ispunjava svoje potrebe a ne tuđe, a to ponekada podrazumeva i malo vremena samo za sebe. I ne, nije ni sebično. Prirodno je.
Uostalom, i najnovija istraživanja sa Cambridgea poručuju isto. Istina, nemaju nikakve veze sa ljudima i odnosima, ali imaju sa komunikacijom i pitanjem koliko zapravo stvarno čujemo šta nam se govori. Mi recimo, u svemu mahom čujemo samo eho sopstvenih nesigurnosti i strahova, kojih smo puni pa eto mene, eto vas, eto nesporazuma, dok pustinjske dine na primer lepo čuju ono što im se kaže. Okej - ono što im zavibrira.

Da li peščane dine komuniciraju bolje nego mi? (фото 2)

Peščane dine su poznate po tome da su veoma velike i veoma promenljive. Haotične su kada je vetar, sklone migriranju kada im dođe. Ono po čemu, ipak, nisu poznate jeste da komuniciraju svoje potrebe i “emocije” (iako istina jeste da očekivati od gomile peska da ima emocije zvuči pomalo suludo). Ipak, i to veliko ipak, kako stvari stoje očigledno je manje suludo od zahteva da ljudi imaju više razumevanja i budu manje uvredljivi, i postoji i zvaničan dokaz da one između sebe komuniciraju i obaveštavaju jedna drugu o svojim potrebama. Postoje različite teorije o njihovoj interakciji, od kojih je jedna ta da se sudaraju dok ne oforme snažniju, gigantsku peščanu strukturu. Druga se tiče toga da se sudaraju kao loptice za bilijar i pri svakom sudaru razmenjuju masu, dok ne postanu iste veličine i samim tim se pokreću istom brzinom. Treća, koja je potvrđena pre nekoliko dana, i to sasvim slučajno, kada je Karol Bacik, doktorantkinja na Cambridgeu radila istraživanje brzine dina, otkrila da one između sebe komuniciraju. Napravljene su identične mase i visine, veoma blizu jedna drugoj i izložene istim uslovima pod kojima bi obe trebalo da počnu da se kreću istim brzinama. Međutim, počele su da se odmiču “kao da se ne dopadaju jedna drugoj” i to jedna znatno brže sve dok nije odmakla dovoljno, na sigurnu udaljenost na kojoj je usporila. A šta je radila ova druga sve to vreme? Pa čekala. Da se prva oseti dovoljno slobodnom i neugroženom, da bi se ona tek tada pokrenula. 

Da li peščane dine komuniciraju bolje nego mi? (фото 3)

Ja nisam peščana dina (na sreću ili ne), ali iskreno meni nema većeg znaka da je ponekada stvarno neophodno samo slušati prirodu. Za razliku od nas ona kapira osnove komunikacije i zdravih odnosa, i koliko je sve jednostavno, samo smo mi sve zapetljali. Razmislite opet o svim onim pasivno-agresivnim trenucima, nesporazumima, nisam-ja-ti-si i obrnuto situacijama u kojima možda i nije bilo pravih problema, samo prezasićenosti, nedovoljno prostora i premalo slušanja.
Svega mi, kad bismo malo lepše i iskrenije osećali na kojoj smo frekvenciji i šta treba osobi preko puta, a ne samo šta mi želimo, i to i poštovali, i bili malo komunikativniji o stvarnim potrebama, možda bi nam svima bilo mnogo bolje. Zaista, ako gomile peska mogu da budu obazrive jedna prema drugoj, ja stvarno ne znam koji je naš izgovor. Pa, nećemo valjda da peščane strukture budu razumnije od nas. Ozbiljno.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor

Ostavite komentar