Letimice bacam pogled na sadržaj onoga što se kolokvijalno naziva lajfstajl medijima – i mogu vam reći, impresioniran sam konzistencijom konzumentarističkog lingoa koju ni opšti karambol planete koju naseljavamo ne može da poremeti. Ovaj svet je možda sve nepredvidljiviji iz dana u dan, ali barem znamo kojih “35 pari čizama morate imati do oktobra” (ne mari što će do oktobra će biti tri’jes stepeni svaki dan). Nije zanemarljiv ni broj tekstova koji ohrabruju da ovladate svim jesenjim trendovima, jer realno ako savladate muku proporcija oversize blejzera uz mini suknju, možete lagano da pomirite Putina i Zelenskog. Uz to, tu je “72 beauty noviteta tek pristiglih u prodavnice” – što je, ako pogledamo (prelepo našminkanoj) istini u (dramatičnim ajlajnerom i maskarom za volumen naglašene) oči ozbiljan arsenal za šminkerku, a ne nešto što treba hordovati na toaletnom stočiću kod kuće.
Ah da, hoardovanje. Dirty word koje smo se kolektivno odrekli prvi put kad smo Marie Kondo rekli “Konićiva”, ponosni na to kako smo tokom lockdowna bištili svoje garderobere dok nisu počeli da podsećaju na kapsule iz magazina, zadržavši samo ono što nam “sparkuje džoj” (ili se makar izvrsno slika za instagram). A čemu sve kad smo se već uveliko vratili na prepandemijska podešavanja mahnitog shoppinga i gomilanja gotovo identičnih drangulija (koje smo pazarili samo zato što nam je šačica influensera pokazala prstom u tom pravcu)?
Istraživanja tržišta nedvosmisleno ukazuju da se globalna potrošnja luksuzne robe vratila na doba pre pandemije, pa da ih je čak i prestigla. Čak i behemoti tzv. brze, masovne mode poput Zare i H&M se busaju u svoja (u reciklirani poliester odevena) prsa nad profitom prve polovine 2022. Planeta možda gori zbog hiperprodukcije krpa, ali mi i dalje klikćemo na dodaj u korpu jer, hej, ako je napravljeno u skladu sa etičkim težnjama kompanije, ne može biti toliko loše, zar ne?
U svemu tome, iznikao je jedan statusni simbol koji precizno pogađa u centar naše neutažene shopping manije: Balenciaga kesa za đubre kao najchic torba za zimu (vrv globalno zagrejanu na max).
Kada je ona manekenka prošetala po pisti tašnu oblikovanu prema kesi za đubre, ali naravski izvedenoj od najluksuznije kože i sa cenom od skoro dve hiljade evra, bilo mi je jasno – ništa kao civilizacija nismo naučili iz one pauzirane svakodnevice. I dalje jurimo hajp kao besni, a dok to budemo posmatrali kao nešto u čemu se uživa, biće i modnih kuća koje će na tome zarađivati.
Mi, sa druge strane, ono što ne nosimo uvek možemo da spakujemo u kesu za đubre (običnu ili Balenciaga) i doniramo na reciklažu kako bismo prividno smirili grižu savesti što ne umemo da odolimo toj nezustavljivoj pokretnoj traci mode.
