Mi možda mislimo da živimo u digitalnoj eri jer imamo sve što nam treba u telefonu i pride možemo sa robotom da se isćaskamo o moralu i vremenskoj prognozi (spojler: oba su otišla u majčinu) – ali mi zapravo živimo u nekoj čudnoj verziji romana Jane Austen za 21. vek koja bi mogla da se zove “Doba zavisti”.
I to, bogami, “zavisti široke potrošnje” – zavidimo na brutalnoj karijeri, friško renoviranoj kuhinji, na deci koja ne ostavljaju tragove od linolade prstima po belom kauču, uskom struku i letovanju kad mu vreme nije. Zavidimo podjednako onima koji u izlasku popiju reku proseka bez epskog mamurluka kao i onima što deluju kao da žive na zelenom soku pozdravljajući Sunce savršeno izvedenom joga pozom.
Zavidimo jer nemamo izlaz iz toga: društvene mreže stvorile su svet u kome svi izgledaju ekstatično zadovoljni svojim životom – osim nas samih.
Aristotel nas je kao civilizaciju pročitao još u četvrtom veku pre nove ere opisavši zavist kao bol pri pogledu na tuđu sreću, podstaknutu od onih “koji imaju ono što bi mi trebalo da imamo” – proći će hiljadu godina pre nego što će zavist osvanuti u popisu sedam smrtnih grehova i čitavu jednu večnost kasnije nismo ništa bolji ljudi od licemera koji ostavljaju hejt lajkove na slikama fotošopirane stvarnosti.
Nemojte odmahivati glavom nego proberite po pamćenju (bez gledanja u taj telefon) – koliko ljudi koje mrzite i dalje pratite na Instagramu? Šanse su da je više od pet, i da zicer nije reč o fatalnim ljubavima, bivšim sajko poslodavcima i drugim “repovima iz prošlosti” – već su to ljudi koje ne možete da smislite jer deluje da im u životu ide lakše i bolje nego vama.
Nekad smo se poredili sa komšilukom – mada smo i tad želeli da “im crkne krava” – sada možemo da se poredimo sa celim svetom, i znate šta, neće to na dobro da izađe.
Kognitivno-bihejvioralni terapeuti uveliko izučavaju naše krčkanje na tihoj vatri paklenog poređenja putem Instagrama. Melissa Ambrosini mu je čak dala i “zarazno” ime: comparisonitis. Najbrža među self-help guruima u tome da na papir (i u paperback povez) stavi našu mračnu naviku koja vreba sa druge strane selfija, ona taj “poreditis” definiše kao društveno prenosivo stanje da sebe upoređujete toliko često i toliko jako da ostanete psihološki paralisani. Dakle sa samopouzdanjem u fronclama i osećajem vrednosti koji landara negde oko nožnih članaka.
Kako je nešto tako trivijalno počelo da nam u toj meri kroji virtuelno i stvarno, da više ne znamo šta je šta i ko smo mi uopšte u svemu tome? Nisam stručnjak – ali mogu da pretpostavim kako sigurno ima veze sa tim što smo toliko alavi na pomno filtrirano savršenstvo da nam više ništa nije dovoljno dobro. Možda ne bi bilo zgoreg da se na trenutak vratimo u petnaesti vek kad je Cosimo de’ Medici zavist uporedio sa upornim, rasprostranjenim korovom: ideja nije da probate da ga čupate iz korena jer bi to bilo uzaludno, umesto toga dovoljno je samo da ga – ne zalivate.
I ovde vas ostavljam, idem da vidim ko se tagovao sinoć u Gildi.
