Ukoliko krenete da kopate po starim fotografijama mama i baka jako je mala verovatnoća da ćete naići na njihove fotografije dok su bile trudne. Glavni razlog za to, odgovoriće vam one, je što su bile debele, naduvene i nije im bilo ni do čega, a kamoli do slikanja. Atmosfera u poslednjih desetak godina je znatno drugačija, što zbog menjanja odnosa prema fotografisanju, razvoja tehnike i društvenih mreža. Skoro da ne postoji trudnica koja u porodičnom albumu nema svoj trudnički photo session, a ovih dana sve to poprima jedan novi, slobodno možemo reći politički važni nivo kada je način na koji posmatramo trudnoću u pitanju.
U drevnim vremenima trudnoća je bila poštovana i nešto čime se ponosilo, predstavljala je fizičko otelotvorenje veze žene sa majkom zemljom. Podsetimo se samo da prva reprezentacija trudne žene i zapravo jedno od prvih umetničkih dela uopšte koje nam je ostavilo čovečanstvo potiče još 22 000 godina pre naše ere, a to je statua Vilendorfske venere pronađena 1908. godine na paleolotskom nalazištu u Austriji.
Međutim, u srednjem veku i srednjevekovnom hrišćanstvu, dešava se značajna promena: trudnoća postaje nešto strogo privatno, sramno stanje, slično kao i sam seks. Žena koja je trudna posmatrana je kao simbol naših niskih želja i znak ženske nestabilnosti, uprljanosti,nedostatka kontrole, pa je tako nešto najbolje čuvati iza zatvorenih vrata i u tajnosti. Čitavu trudnoću žene su provodile skrivene od očiju javnosti sve dok se dete ne pojavi, a žena od nečeg skrivenog i sramnog instant transformiše u savršenu majku koja ceo svoj život nastavlja podređujući se mužu i deci.
Pre dve godine u Londonu je održana izložba „Portraying pregnancy“, koja je predstavila kako se od 16. veka pa nadalje menjao odnos umetnosti i društva prema trudnoći. Proces prikazivanja trudnih tela kretao se od toga da su se ona prikazivala kao afirmacija paternalističkih struktura nasleđa i moći, pa sve do njihovog potpunog nipodaštavanja i pretvaranja da ne postoje, i na kraju, stavljanja na pijadestal.
Do dvadesetog veka, stavovi o trudnoći su se promenili, a žene i umetnici i umetnice su bivali sve slobodniji u portretisanju trudnoće. Gustav Klimt je slikao trudnice i ženske aktove na početku veka, koje su naravno isprva nailazile na neodobravanje među konzervativnom austrijskom publikom, koja nije bila navikla da vidi mešanje ženske seksualnosti sa trudnoćom. Međutim najrevolucionarnija prikazivanja desila su se naravno od strane žena umetnica koje su bile osnažene progresivnošću i drugim talasom feminizma, te su počele da slikaju autoportrete u trudnoći.
Nekoliko decenija unapred, svedočimo ilustrativnom talasu u okviru kog su žene prigrlile svoju trudnoću, to stanje nose ponosno, a tome svedoči i niz istorijskih naslovnica i fotografija ponzatih žena koje su rešile da ovekoveče ove trenutke: Cindy Crawford, Beyonce, Britney Spears, Serena Williams, samo su neke od njih. Međutim, iako prilično osnažujući i u duhu slavljenja i prihvatanja trudnoće, ovo su bili samo izdvojeni trenuci slobodnog prikazivanja drugog stanja u pop kulturi. Ono, čemu svedočimo danas je jedan narativ ne samo opšteg prihvaćanja jednog normalnog stanja, već nas on i inspiriše i osnažuje da stvarno budemo ono što jesmo. A to je pre svega vidljivo u pop kulturi i modi.
Rihanna je i sama izjavila da želi da redefiniše ono što je “pristojno” nositi kada si trudna, ali njen čine ide i malo dalje od toga. On je i politički. Ona svaki dan slavi svoje stanje noseći ga kako god poželi i kako oseća. Ona se ne oseća manje moćno ili manje seksi zbog toga što će roditi bebu, a po najmanje ju je zbog toga sramota. Za nas, žene koje sa strane gledamo, deluje da trudnoća njoj daje moć i da je sve u njenim rukama, što je možda nešto što svakoj od nas treba u tim trenucima.
Njen uticaj nije samo modni, koji je definitivno neosporan jer vidimo da ga prigrljuju mnoge blogerke, već će on možda naterati da malo dublje razmislimo o svojim pozicijama, pravima i tome koliko nas je briga šta neko misli o nama, o tome kako se ponašamo ili kako izgledamo u određenom životnom trenutku. Možda će nas osnažiti da o trudnoći govorimo otvorenije, kao i da se drugačije odnosimo prema sopstvenom telu i reproduktivnom zdravlju, za šta je stvarno došlo krajnje vreme.
