Jedna od knjiga koja mi je obeležila tinejdžerske dane – kad sam tripovao da sam jedini na svetu koji razume muziku benda Garbage i ironično blajhanu kosu – je Generacija X. Daglas Kopland možda nije najbolji pisac za koga ste ikad čuli ali je j…eni prorok. Skoro sve o čemu je pisao u ovoj, ali i svakoj sledećoj, obistinilo se i ujelo nas za dupe u digitalnoj eri.
Skoro svake nedelje naletim na makar jednu vest koja se podudara sa nekim od njegovih suludih scenarija, ali najčešće od svega iz njegove isčašene analitičarske mašte (koja je bogme često manje suluda od svakodnevice) setim se kako je briljantno mapirao osećanje “paralize previše izbora” – tendenciju da, kad imamo beskrajne opcije, ne odaberemo nijednu.
Čovek bi pomislio da je to predominantno jenkijevska premisa – beskrajni redovi kornfleksa u supermarketma, tuce različitih mleka za jednu bednu jutarnju kafu, sve customizovano do tančina i ljudi koji ispuštaju primalni zvuk dileme dok kontempliraju na kasi u Meku (lanac brze hrane je od toga čak konceptualizovao reklamnu kampanju za SuperBowl, može li američkije od toga?). Ali uz sve druge stvari koje prelaze kontinente brže nego Covid-19, čini se da je neodlučnost globalni fenomen (ili problem, nisam siguran).
Na kojoj god tački planete da se nalazite, verovatno ste se danas već dvoumili oko toga da li da iz Zare naručite haljinu na sitne ili krupne tufne, da li da za ručak jedete wrap ili salatu i da li da na Netflixu odgledate film ili seriju (ili možda ipak Next in Fashion?). A to je samo pena od kapućina femkanja – smatrajte se srećnim ako vas upravo ne drma neka žešća egzistencijalna kriza tipa da li da se razvedete, isečete šiške i pređete u budizam.
Tada biste morali da potražite pomoć nekog od samopromaklovanih “gurua odluka” kao što je Nell Wulfhart, koja je po vokaciji “decision coach” na čijem sajtu stoji garancija da će vas “pomeriti sa mrtve tačke posle samo jedne sesije”.
Nell njeni klijenti najčešće pronađu tako što u Gugl ukucaju “kako da donesem odluku” – podatak nad kojim je i sama začuđena. “Ali ako ste u tolikom škripcu da kontaktirate nepoznatu osobu sa Interneta da vam reši dilemu, verovatno ste previše razmišljali,” kaže i dodaje: “Moj posao je da vas iskobeljam iz te spirale.”
U deset godina kako vodi ovaj posao, Wulfhartova (koja je pre toga pisala kolumnu o putovanjima u NYTimesu) pomogla je stotinama klijenata da prelome oko životnih prekretnica (brak, obrazovanje, karijera, selidba samo su neke od njih). Nedavno je jednom paru pomogla da izaberu ime za bebu. “Neko me je zvao da pita da li treba da laserski ukloni tetovažu,” poverila je novinarima The Cuta: “Pitala sam ga zašto to ne bi uradio ako mu se ne sviđa više a odgovorio mi je da je komplikovanije od toga – izučavao je budizam i osećao je odgovornost da zadrži tetovažu kao vizuelni podsetnik na sopstvenu pogrešivost. Rekla sam mu: ne mora sve da bude lekcija. Reši je se.”
To “ne mora sve da bude lekcija” toliko je sjajno a toliko jednostavno – možda naša opsesija time da odaberemo pravu stvar potiče od opšte prisutnog društvenog pritiska da u svakom trenutku treba da znamo šta nam treba.
A najčešće, ono što će nam zaista promeniti život nalazi se na drugom kraju potencijalne greške.
