Pretraga

Doviđenja, profesore moj

Doviđenja, profesore moj

Tekst: Nenad Janjatović


Prošle nedelje je umro moj profesor glume Miša Janketić. U trenutku kada se održavala sahrana ja sam bio na putu ka aerodromu. I dalje nisam mogao da pojmim da ga nema, ne zato što smo bili bliski i u svakodnevnom kontaktu, već iz jednostavne činjenice da je zaslužan velikim delom za to ko sam danas. A to nikada nisam imao priliku da mu kažem. Život se nekako postarao za to. I zato mi dozvolite ovih nekoliko rečenica koje su moje opraštanje od njega, pošto se nije desilo u vreme i na mestu na kojem je to predviđeno, i ovih nekoliko pasusa koji su moja izjava zahvalnosti, jer je nikada nije čuo iz mojih usta.

Svaki razgovor koji sam vodio sa ljudima, a koji se ticao mene kao osobe koja sam postao, i kada sam trebao da im objasnim ko sam i kako funkcionišem, uključivao je neizostavno i profesora. Svaki od tih razgovora (koji bi se pretvorio u moj elaborat) počinjao sam izjavom da sam ono što jesam danas upravo zbog njega. Možda mislite da sam melodramatičan i prefilmski nastrojen i da se ponašam kao da pišem govor za dodelu Oskara, ali ostanite još malo sa mnom i pokušaću da vam objasnim, a vi mi recite da li to ima smisla.

Dve osnovne stvari kojima nas je učio bile su: istina i incident. Uvek se setim njegovog "Sine, istina! Gde je tu istina?!" i "Daj mi incident!". O Istini je govorio kao o osnovnom načinu komunikacije. Ništa lažno, ništa spolja. Nikakvi efekti ili kostimi koji prave lik. Samo razumevanje. To nisam shvatio dok nisam otišao da ga gledam kako igra u pozorištu. Živeo je ono što je propovedao. I tako me naterao da mu verujem. Da VERUJEM.

I onda incident. Pokretač. Nema drame bez zapleta. Nema radnje bez okidača. Nema života u učmalosti. Nema lepote u inertnosti. Samo ako delamo i proizvodimo postojimo. I dan danas, imam osećaj da moram da stvaram kako bih se osećao ŽIVIM.

Da se razumemo, nikada nisam za vreme studija pomišljao da sam talentovan niti pokušavao da se uporedim sa nekim od neverovatno nadarenih kolega sa kojima sam imao čast da studiram. Uvek sam bio duboko nesiguran, iznova i iznova pokušavajući da dam neki valjani odgovor na pitanje "šta ja ovde radim", "kako sam upisao glumu" i nikada ne uspevajući sasvim da ga nađem. Bežao sam u jednu jedinu stvar koju sam znao i gde sam se osećao kao "svoj na svome" - humor. Pravio sam od sebe dežurnog klovna, zabavljao ljude, terao ih da se smeju sa mnom kako se ne bi smejali meni (ili mom nedostatku talenta) i nalazio divno sklonište u tom smehu. On mi se nikada nije smejao. Gledao bi me i znao sam da razume zašto radim ono što radim, ali me je ljutilo zato što ne reaguje na to. On je čekao da me prođe i davao mi iznova i iznova nove zadatke. Ono što nije bio moj izbor. Ono što nije moja sigurna zona. Ja bih zatim uradio zadato, a on bi rekao - sranje.

Nakon toga svet mi se ruši, poneka suza, vraćanje na isti zadatak iz drugog ugla, snimam sebe na diktafon, vežbam pred ogledalom i ponovo pred profesora. Sranje, kaže drugi put. Onda treći ugao, rondanje po sebi, rondanje po delovima sebe koji nisam znao da postoje, pravljenje grbe, šepam na jednu nogu, ubeđen sam da sam napokon postao najzlobniji lik koji se pojavio u ovim učionicama i na koga bi sam Šekspir bio ponosan... Opet sranje, kaže on.

Znate, ta škola je učinila za mene više nego ijedna druga u mom životu. Svi pričaju kako "osnovna stvar koje glumci treba da se oslobode jeste stid", a profesor je učinio nešto potpuno drugačije za mene. Slomio me je i oslobodio me ega. Otvorio mi je uši za reči NE VALJA, i napravio na čoveka koji neće odbaciti te reči kao napad na mene kao osobu, već kao mogućnost da ono što sam uradio nije dobro, da treba da porazmislim o tome i pokušam da to uradim na drugačiji, bolji način.

Sa druge strane, nikada nije uspeo da nas poveže, sastavi, napravi klasu od nas. Ne znam ni da li je pokušavao. Bili smo i ostali mali čopori, pojedinci koji vuku na svoje strane. Kada smo radili diplomsku predstavu, ja sam zapeo da ne radimo "San letnje noći" koju je je profesor predložio. Toliko sam zapeo (a i svi ostali su bili za to) da sam naterao klasu da glasamo ko je za taj tekst, a ko protiv. Jer svi smo u tom trenutku mladosti i zanosa imali stav i mišljenje. Bili ubeđeni da znamo bolje od njega. Saopštio sam mu kada je došao na predavanje da imamo nešto da mu kažemo kao klasa - nećemo da radimo Šekspira kao diplomsku predstavu. Želimo nešto modernije. Mi smo mladi. Ovo je naše. Ovo je naš poslednji projekat. Valjda možemo da biramo kako ćemo završiti studiranje. On je pitao "svi tako razmišljaju?", ja sam odgovorio - da, on je rekao "nek podignu ruke oni koji ne žele da rade ovaj tekst". Dok mi je ruka bila u vazduhu shvatio sam da je jedna od tri podignute. Ostale su bile dole u krilima. I one dve su se ubrzo predomislile pod parolom "ako i ostali žele i mi ćemo onda". Pitao me je da li sam se predomislio, odgovorio sam da nisam. Rekao je: "Onda nećeš biti u diplomskoj predstavi."

"U redu. Neću", odgovorio sam.

"To ti možeš da određuješ ko će ti glumiti u predstavi kada ti budeš reditelj. U mojoj ćeš igrati. Gotova rasprava."

"San letnje noći" nismo igrali. Ta moja pobeda mi ništa ne znači u životu. Dao nam je da biramo sami šta želimo da igramo, i u toj slobodi smo se izgubili. Podelili se na dva dela, dve diplomske predstave, razdelili se kao i uvek, uradili nešto na šta nismo bili ponosni i šta nismo nikada više pominjali. Glumom se nikada nisam bavio. Video sam ga samo jednom posle akademije. Prošlo je puno godina, nisam više imao kosu, mislio sam da me neće prepoznati. Umesto toga on me je zagrlio i šapnuo mi nekoliko rečenica. Ne sećam se šta mi je rekao tada, ali taj zagrljaj i kako sam se osećao dok me je grlio i sada dok ovo pišem mi teraju suze na oči. Ja sam od njega sve naučio. Ja ga nikada zaboraviti neću. Ja ću zauvek insistirati na istini.

Doviđenja, profesore moj.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor