Pretraga

E moj Saša

Mladi ne vole kako vole odrasli. Mladi se ne zadovoljavaju ljudima kao osobama, i ja sam kao mlada umesto ljudi videla slike, videla sam ono što oni mogu biti, ono što želim ili o čemu sanjam. Te slike, to nisu ljudi.

Tekst: Marija Ratković


Dobrodošla u novi život. Ovo je moj novi život u kome je sve drugačije, u kome se sve u šta sam verovala srušilo i ponovo izgradilo na vrlo neobičan, gotovo neuverljiv način.

Pre nekoliko godina, da sam pisala ovaj tekst u njemu bi sigurno bila neka neugasla strast, neka strastvena tuga, neki tužni vapaj ili ljubavni zov. Ali nažalost, istina je - ljudi se menjaju s godinama i osećanja umesto na duboke rezove kroz živo meso, više liče na neke sjajne odbleske. To nisu više sile prirode koje lome sve pred sobom, već talasi kada se presijavaju na obali, sjajna površina bazena koja se ogleda na telima. Nisam sigurna da je to dobro, ali lepo izgleda bar.

Ljubav nije bila dobra prema meni. Bilo mi je potrebno pune četiri, šest ili osam godina razdvojenosti, od sebe i od svog života. Razdvojenosti koju nisam tražila ni želela, da život sagledam sa izvesnom dozom mudrosti. Zvuči odvratno pretenciozno, ali nije me briga. Kao za inat, moj je život ono pre, ono što sada više nije, ali ja sam ga nekim slučajem, ili recimo srećom preživela. I sada sam na drugom mestu, mestu gde je dobro. Mislim da ima čak i neka serija o tome. Ne mogu da gledam zato što i dalje mislim da je glupost ali ispostavlja se da je moj život serija koju nisam baš naročito želela da gledam.

Uglavnom, tog dana sedeli smo za stolom, proleće je lepo, posebno lepo kad smo svi vakcinisani, sigurni, kad duva vetar i neradan je dan. Osim toga, dan je toliko lenj da nećemo da pričamo o poslu. I možemo da izdvojimo nekoliko sati da samo pričamo o ljubavi i o filmovima. Dino kaže da misli da pauze u vezama nisu nikakvo rešenje. Dino ima deset godina manje nego ja. I ja sam tako mislila, u tom prošlom životu. Ali tada, za mene je rešenje bilo jedino bajkoviti kraj u kome dvoje srećno odlaze ka zalasku sunca. Tog rešenja izvesno da i nema. To ne kažem Dinu. Ne želim da zvučim kao vračara. Ili još gore iskusna žena, to uvek ima neki loš predznak. A rešenja su tamo gde ih niko ne traži.

Neki ljudi prosto nisu jedno za drugo, kažem mu. Nije kao da je neko dobar a neko loš. Samo tih dvoje, nisu dobri kao par. Evo, Dino, kao Saša i ja, kažem. Saša je okej, ja sam okej. Ali mi se ne slažemo ni oko jedne jedine tačke u univerzumu. Dok govorim vrlo ispravni traktat o tome kako neki ljudi, mi, nismo jedno za drugo kroz glavu mi prolazi miris Sašine sveže oprane košulje u noći kad sam se zaljubila. Puštam da mi kroz glavu prijatno struje bajkoviti trenuci u kojima pevamo pesme, slušamo radio drame, gledamo jazavce ili šapućemo na telefon jer ukućani spavaju. I puštam ih da prođu. To je neki drugi život u kome je ostala ta i neke druge ljubavi.

Svađali smo se, znaš kako smo se svađali. I zapanjenim zajedničkim prijateljima da ih zasmejem pričam oko kakvih smo se gluposti svađali Saša i ja. Gotovo da mogu da osetim ljubomoru, mogu da se setim strasti sa kojom sam patila, za trenutak me preplave ljutnja, bol i suze koje sam isplakala u nemogućnosti da promenim njega, sebe, našu vezu, okolnosti, početak ili kraj. Sva ta sada besmislena a tada tako logična nastojanja. Više mi ništa nije tužno, samo mi je daleko, kao dimenzija u kojoj još uvek živim ja takva i on onakav, ali u koju se ne bih vratila.

I onda sam rekla. Prvi put sam rekla nešto neverovatno tačno i čudno u isto vreme. Znaš da ga volim, rekla sam. Stvarno ga volim, imam beskrajno poverenja u njega i raduje me čovek kakav je postao. Možeš li da zamisliš da sam bila luda i bezobrazna, možeš li da zamisliš da sam se durila i svađala, zamisli to. Ali tako je kad ljudi nisu jedno za drugo, niko nije kriv. Bilo je zaista nepodnošljivo nekad, kažem to a ne osećam ni najmanji trag kajanja ili sete za prošlošću. Ne osećam gubitak ili zavist što Saša sada živi neki drugačiji ili bolji život. I ne mogu da prepoznam sebe. Imam osećaj kao da sam lažno i previše dobra.

Ljudi su i dalje pričali oko nas. Sunce je sijalo, čuo se žamor i zveckanje pribora za jelo. A meni je sve bilo drugačije. Kao da sam posle duge bolesti ozdravila. Izgledalo je kao da sam poslednja saznala ili tačnije osetila nešto što svi drugi već oduvek znaju. Moja spoznaja nije bila epohalna - da ljubav postoji, traje večno ili tako nešto. Već samo stidljiva mala i jadna spoznaja da je moguća ljubav posle ljubavi, i ne samo da je moguća ta ljubav, nego da je moguća meni, da sam ja, inače operska junakinja razapeta između ljubavi strasti i smrti, zakoračila u jednu dnevnu sobu, ili staro dvorište. I to obično i ni po čemu izuzetno mesto za mene je kao tajna univerzuma ili sveti gral. Potpuno nesebično mogu da volim nekoga (recimo Sašu), s kim više nikad neću razmeniti pljuvačku, nikada osetiti grozničavu žudnju ili ponore tuge, a u isto vreme mogu zadržati svako sećanje čak i ono koje se ne sme izgovoriti nikom. Osetila sam nešto kao supermoć. I ta supermoć je jedna ljubav. Obična, ni po čemu izuzetna ljubav koju i inače imamo za ljude koje volimo. Za mamu, tatu, brata.

Ognjenka u jednoj pesmi kaže:

podrazumevamo

one koji nas vole

to su naši dosadni pohabani dvosedi stočići

retko ih slavimo

A ja po prvi put mislim kako bih volela da me neko podrazumeva, da me baš Saša podrazumeva, da znam da nisam ljubav njegovog života već da sam taj pohabani dvosed ili stari stočić koji je već bačen, ustupljen, ostavljen na vikendici ili preuređen u nekom drugom domaćinstvu. Ako bih bila sasvim iskrena, volela bih da mogu da ostavim iza sebe zauvek ljigave uspomene kakve obično imaju ljudi koji kažu E moj Saša, rovinjski slanu kosu na vetru i fotografije koje nas prikazuju srećnijim nego što smo bili. Mogla bih za promenu da slavim tragove korišćenja, života one koje smo jedno drugom ostavili, da ih priznamo i pokazujemo kao ožiljke iz rata iz koga smo se živi vratili.

Išla sam kući polako, hodajući sama. Mladi ne vole kako vole odrasli. Mladi se ne zadovoljavaju ljudima kao osobama, i ja sam kao mlada umesto ljudi videla slike, videla sam ono što oni mogu biti, ono što želim ili o čemu sanjam. Te slike, to nisu ljudi. Hodala sam polako i kao da sam prvi put videla fantastičnost ničeg posebnog. Na sebe bih se naljutila i još malo se ljutim misleći o nekom koga sam volela kao nikom posebnom. Ali te sjajne i bistre večeri, prvi put mi se ukazalo da niko od nas i nije ništa posebno i da je možda najveća i najčistija ljubav ona koja će preživeti tu istinu koje sam se plašila, za sebe i sve one koje volim i koje sam volela. Da oni, kao ni ja nismo ništa posebno. Da su samo ljudi. Sasvim obični. Umesto da osetim horor, osetila sam mir.

I najbolje od svega. Nisam imala potrebu nikog da pozovem (pogotovo ne Sašu), nikog da probudim (nikako Sašu!), da uzbuđeno i ushićeno kažem veliku strastvenu istinu (Saša, volim te). Prvi put na svetu nisam imala potrebu da nekom kažem da ga volim, da učinim nešto tim rečima, nešto važno ili romantično, da od toga nešto dobijem (Reci, Saša!), da tražim nešto više od ničeg posebnog, nečeg ili ničeg što sam već imala. Pomisao da nekog mogu voleti posle ljubavi (Sašu, naprimer), da mogu osećati radost ili toplinu zbog njegove sreće (a ne moje!) i da mi nije potrebna ljubav nazad, potvrda ili zahvalnost ali da se istovremeno osećam sigurno i nežno kao da je već imam, bila je zaista magična. Ne mogu reći tužna ili ružna.

Imam osećaj da ću nekog ko čita naljutiti. Pre samo šest sedam godina bila bih besna da pročitam ovaj ili ovom sličan tekst. Bila bih očajna i ljuta da postoji ljubav kojoj ništa ne treba. I kao u mojoj nekada omiljenoj priči “Nešto čemu ne treba ništa” iritiralo bi me da postoji poverenje i da postoji nežnost kojoj nije potreban dodir ili prisustvo. Grozila sam se odlazaka, razdvajanja, raskida. Sada mi se oni čine kao zarasli ožiljljci. Histerično bih još više grebala takvu ljubav, išutirala je da modrice ostanu što duže i ostavila bih je u inat da kisne napolju. A danas, kad je kiša već uništila stolice, a sunce izbledelo mušemu na dvorištu, kada je trešnja koju znam iz detinjstva (uvek je trešnja, zar ne?) trula i posečena, kad imam osećaj da su delovi mog života iskidani i razbacani svuda, bez ikakve lažne sentimentalnosti raduju me dosadni pohabani dvosedi i stočići. Zato što su ostali, zato što su tu i ne moraju da kažu ili urade bilo šta posebno da bih ih volela manje ili više. Oni imaju vrednost. Kao što neki komadi nameštaja nemaju pa ne prežive. Ne prežive ni neki ljudi, mislim. Na svu sreću, skoro da kažem naglas.

Nisam rekla, ali jasno sam čula svoje reči, i kao da sam nekom još objašnjavala iako je to nešto čemu nije potrebno ništa, svakako ni objašnjenje.

Znaš, on je dobar, dobar čovek. Volim ga. Puno, puno. I on to zna.

Ta izlišna uverenost me nije nimalo uznemirila, niti postidela. Samo sam mirno otišla kući i legla srećna u nadi da će mnogo drugih ljubavi preživeti ljubav. Kao Saša.

Povezani članci

Buro 24/7 Izbor