Koliko često ste na poruku umesto rečima odgovorili nekim prigodnim emotikonom, da ne kažem sličicom? Što bi rekla moja mama “poslaću ti neku onu smešnu sličicu samo da nađem”. Ili pak kombinacijom istih ispričali čitavu priču i verno objasnili pakao ili ludilo koje prolazite? Pretpostavljam dosta često. A koliko puta su te iste sličice značile nešto što niste imenovali ali su obe strane sporazumno znale o čemu je zapravo reč? Verovatno isto toliko. Ako je verovati Unicode Standardu (a jeste, jer su oni ti koji imaju čak i Savet koji razmatra pitanja uvođenja novih emojija i ukidanja nekih starih) postoji 2.823 emotikona, a smeši nam se i najnoviji set najavljen za jesen 2019. Ovo će biti šesti veliki apgrejd od 2014. od kada je porast emotikona ludački primetan, i situacija je sve složenija. Prilikom prvog apgrejda se manje više napunila samo voćna korpa i malo proširio jelovnik, no već od naredne godine emotikoni su prestali da budu samo “zanimljive sličice” i postali su prava platforma za rasne, klasne, rodne i ostale borbe. Tako je na predlog Unicode Standard (rekoh vam – njima treba da se piše ako želite emoji koja posipa šljokice) 2015. uključena mogućnost izbora boje kože. 2016. se povećala raznovrsnost u pogledu reprezentacije žena pa smo dobili policajke, žene vatrogasce, astronautkinje itd, što je pratila rodna inkluzivnost iz 2017. kao i finalno doterivanje iz 2018. kojim su dodate razne frizure i boje kosa, pa su i ginger devojke i one sa kovrdžavim kosama i one bez nje konačno dobile svoj emotikon. Vuhuu! Poslednje proširenje će kako se prema previewu čini, ponuditi daleko inkluzivnije iskustvo svima, i uključiće predstave ljudi sa invaliditetom, veći izbor LGBTQ parova, kao i emotikone ljudi drugačijih boja kože koji se drže za ruku. A konačno ćemo dobiti i vafl (nisam znala da mi treba ali sad nekako skroz deluje da da), flamingosa (amin!!), lenjivca (ultimativan odgovor na svako kako si), nešto što još uvek pokušavam da skontam šta je, i još mnogo toga drugog.
U prevodu, pored toga što širi ljubav i jednakost, paleta emotikona je postala ekvivalent društvenih potreba, njegova produžena ruka i sredstvo formulisanja misli.
Voleli ih ili ne, činjenica je da su svuda, i jednostavno ćemo se i bez dalje diskusije složiti da, ne samo što su popularni, emotikoni su današnjem čoveku i neophodni da se kompletno izrazi, a sa sve većom popularnošću i društvenom ulogom dolazi i pitanje da li mogu da se smatraju jezikom za sebe? Njima bi zapravo verovatno trebalo pridodati i skraćenice koje jednako i često i univerzalno koristimo, pa i u Japanu i u Gruziji i u SAD tbh, tbt, asap, omg, wtf, lol i druge, znače isto, i stvarno se prirodno postavlja pitanje da li smo u 21. veku počeli da govorimo novim jezikom kao i da li taj hibridni jezik ugrožava stari? Na neki način definitivno da jesmo, i ne, ne ugrožava ga, samo mutira.
Govornog jezika što se tiče, iako s vremena na vreme čak i izgovorimo lol ili wtf, niko zapravo ne ide naokolo i viče “naočare bomba vatra vatra stotka”, zar ne? U tom smislu, naravno da emotikoni ne mogu da budu i nisu zamena za jezik ali definitivno jesu njegova dopuna i funckionišu kao komunikacioni sistem za sebe. Omogućavaju ljudima da iskomuniciraju sve ono što suštinski možda i ne bi moglo da se objasni rečima. Ili bi, ali uz veliki broj istih, i manje poente.
Ali, šta uopšte znači ispravno? Odakle dolazi osećaj ispravnosti, osećaj za lingvističku korektnost po ovom pitanju? Kao što Gretchen McCulloh u svojoj knjizi “Because Internet: Understaning New Rules of Language” navodi “jezik je ispravan ako i pošiljalac i primalac razumeju poruku i njen kontekst.” I to je to. U pitanju je društveni sporazum i ne postoji ultimativni autoritet, nema nedvosmisleno prigodne forme, a svakako da će uvek postojati oni koji ne razumeju novo vreme i bune se protiv novih načina bilo čega. Uostalom, bar kada je komunikacija u pitanju izvesno je da se to sve brže menja, i da se čak i klinci danas “žale” na klince danas i njihov način komunikacije.
Međutim, ključna stvar je u tome da internet nije izmenio samo način na koji koristimo jezik, već nešto daleko značajnije, način na koji razmišljamo o njemu. Kada je jedini medijum pisanog jezika morao biti štampan, svakako da je metafora istog bila knjiga i da su delili slične karakteristike. Minimalnu fleksibilnost, fiksnost, autoritativnost, sporije prihvatanje promena. Sada, kada je je najveći deo pisanog jezika krajnje neformalan i online, kolektivna metafora postaje mreža, a jezik jednak njoj. Sve fluidniji, povezan, u konstanom menjanju, kolektivno pregovaran i prihvatan. Kao što McCulloch kaže, jezik je najotvoreniji i najtrajniji projekat čovečanstva, i kao takvog ga treba prihvatiti i voleti. Emotikoni su se razvili u smislen, i značajan sistem koji omogućava korisnicima širom sveta da izraze svoja osećanja, misli i ideje, i ne narušava postojeći sistem već je više kao paralelni univerzum u kom se svi razumemo, bez jezičkih barijera. A kako to uopšte može biti loše?