Svaki put se duboko iznenadim kada čujem da čuvena njujorška dendi spisateljica i javna ličnost, Fran Lebowitz, nema ni mobilni telefon, ni kompjuter. Dakle, možete je dobiti isključivo putem fiksne telefonije ili pak ako ste rođeni pod srećnom zvezdom, možete je sresti, slučajno, na ulici, dok se besciljno šeta ili u nekom odvojenom prostoru za pušače tokom glamurozne žurke na vrhu staklenog oblakodera. Nedavno je u intervjuu za list “The Guardian” ponovo naglasila da nema potrebe za wi-fi uređajem u njenoj blizini, s obzirom da najviše voli svoje vreme da troši sama sa sobom i sa svojim mislima.
Svaki put kada me ova izvanredna persona po mnogim pitanjima podseti upravo na tu činjenicu da je biti offline u današnje vreme zapravo stvar prestiža, koji samo retki među nama to sebi mogu da priušte, shvatam koliko sam zapravo bahat prema sopstvenom životu i do koje mere vreme tretiram zdravo za gotovo.
Međutim, ko može da živi bez tog dobro poznatog osećaja da se arči život? Ajde recite mi, priznajte lepo, ko je taj koji može da se odupre i shvati da je boravak u online svetu jedno veliko gubljenje vremena? Ko može reći “NE” tom galopirajućem voajerizmu i nesavladivoj gladi da se vidi još nešto što možda još niste videli ili vam vaš algoritam to još nije izbacio “na tacni”? Pokažite mi prstom tu osobu koja disciplinovano odbija da sedi po nekoliko sati u ćošku svoje sobe i bulji u smenjivanje kratkih, zaglupljujućih, klipova koji pretenduju da budu smešni, ali i uopšte na kraju i nisu toliko duhoviti, videa koji vam pružaju najrazličitije savete od korisnih prečica, rešavanja ljubavnih problema, ali i recepata kako najbolje da očistite lavabo ili fleku od crnog vina. Kako otvoriti pakovanje špageta bez makaza ili šta raditi ako vas napadne insomnija u sred noći. Iskreno ne poznajem osobu koja do sada nije pokušala da se “skine” s telefona i da bude prisutnija u realnom svetu. Neki se čak dovijaju tako što stavljaju sebi zabrane, one kreirane za malu decu, aplikacije koje vam nakon određenog vremena ukinu pristup vašim omiljenim svetovima. Pričala mi je prijateljica da je tražila od svog prijatelja da joj dok ona ne gleda ukuca šifru za to i da je čuva za sebe, pa ga je sada pred Novu godinu, brže bolje zvala da ga moli da joj je otkrije, jer praznici su. Ako već može da jede šta joj je volja, valjda može i da visi na internetu.
Sve češće čujem kako neko ode na retreat koji podrazumeva odsečenost od realnosti u potpunosti, što naravno podrazumeva oduzimanje telefona ili bilo kojih drugih uređaja za pristup online univerzumu.
I da, ljudi plaćaju za to, plaćaju da budu sami sa sobom, bez mogućnosti da ih bilo šta ili bilo ko uznemirava. Često mislim kakav li je to odmor bez wi-fi signala i streaminga? Okej, nije baš da sam u potpunosti odlepio, nije da mi je distrakcija potrebna svake sekunde, ali šta ako ipak jeste. Međutim, nezamislivo mi je negde otići, što podrazumeva i drugi deo grada, a da ne pričamo o predelima koji su vam sasvim nepoznati, a ne googlovati makar restoran u koji vas je neko poslao ili informaciju koje ne možete da se setite u toku žustre polemike iz koje želite da izađete kao pobednik. Nije teško zaključiti da smo formalno postali neka nova vrsta džankija, koji vrlo lako upadaju u svoje krize usled nedostatka zabave, sadržaja, informacija, noviteta, šokantnih otkrića… Tako zavisni idemo kroz život, svesni u dubine duše da smo prepušteni jednom nerealno iskrivljenom univerzumu koji napada naše najniže osećaje i trudi se da oblikuje svakodnevno raspoloženje.
Priznajte samo koliko puta sebe uhvatite u zavisti ili ljutnji, besu ili očaju, griži savesti ili želji da razbijete ekran telefona, samo zato što mislite da neko tamo drugi u tom trenutku radi nešto mnogo zabavnije od vas koji se valjate na kauču i pokušavate da zaustavite sopstveni palac koji se kreće gore dole već bezobrazno dugo.
Jedna od mojih novogodišnjih želja bila je da počnem da se odvikam od korišćenja telefona. Da prestanem da delim i konzumiram sadržaj na raznim platformama. Da ne paničim ako padne mreža ili se nađem u području bez signala. Da ne skačem na svaki vid notifikacije. Da ne odgovoram na svaku poruku iako sam poslao dokaz da sam je pogledao. Da ne čitam mejlove iste sekunde. Da ne moram da znam u svakom trenutku ko šta radi. Sluša. Jede. Nosi. Misli. Međutim, moja apstinencija nije dugo trajala, zapravo bila je toliko kratka, da sam eto po ko zna koji put bio u šokiran da neko poput Fran Lebowitz sebi može da dozvoli toliki luksuz da sopstvenu zabavu traži unutar sebe. Toliko sam šokiran da mislim da laže.
